Limiti i nedostaci – kako do svetskog vrha?

Kakav je rukomet u Srbiji u muškom je neverovatno veliki uspeh i sam plasman na evropsko prvenstvo. Kakve bre olimpijske igre. Kakva bre medalja. Palimo narod samo. U ženskom rukometu kao nismo bili nikad na olimpijskim igrama, ej bre pa tu je uspeh ako se sastavi reprezentacija uopšte. Do skoro jedan trener vodio i mušku i žensku reprezentaciju. To je stanje rukometa u Srbiji.

U Srbiji imamo uspešne reprezentacije. Od njih se uči. Ako nemogu da trče odmah menjaš kondicionig trenera to je najmanji problem. Kvalitet je prosečan. Džabe trčanje tu nisu atletičari oni. 20 godina je rukomet u Srbiji poslednji sport u kategoriji ekipnih. Izgubio je sve bitke sa fudbalom košarkom, vaterpolistima i odbojkom. Otpaci iz košarke i odbojke dođu da treniraju rukomet. Dođu u klub gde nema uslova. Mi nemamo juniorske lige. Nema trenera koji prave igrače. Nema para u rukometu u Srbiji. Iz takvog sistema se ne ide u vrh sa reprezentacijom. Džabe selektor sistem je katastrofa. Komesari za bezbednost vode trening deci. Ne uče se deca da budu šampioni. Nemamo rezultat decenijama i sad bi odjednom na vrh jer nam dosadilo da ne idemo na olimpijske igre i da evropsko i svetsko završimo nakon grupe. Ponese nas neka pobeda u kvalifikacijama. Momcima svaka čast za borbu ali mi nemamo igrače za svetsku scenu i medalje. U sistemu koji imamo ne prave se šampioni već se spašava rukomet da ne umre u Srbiji. 2 % dečaka ga trenira u Srbiji. Sve što vredi je na fudbalskom terenu pa na košarci i na odbojci. Deca neće na rukomet jer im je to poslednja opcija. Kada se to promeni pa se napravi selekcija pa se radi može doci i rezultat. Do tada nema šta da tražimo u borbi za medalje bez igrača koji imaju taj kvalitet da je osvoje.