Lazareva priča: Bio na ivici života, sad se sprema za Svetsko prvenstvo

Mladog Čačanina Lazara Jojića (20) život nije štedeo, ali je bio i ostao borac, a to je i danas, i pored svih nedaća koje su ga snašle. Njegovi problemi počeli su još u četvrtom razredu osnovne škole kada mu je otkrivena Kronova bolest (izuzetno redak slučaj u tom uzrastu), da bi posle nekoliko godina usledila operacija creva, a potom i problemi s kolenima. Iako su mu lekari preporučili da se ne bavi više sportom, nije ih poslušao i danas se sprema za Svetsko prvenstvo u karateu koje će se održati u novembru u Klužu. Pročitaje životnu priču Lazara Jojića.

Lazar je počeo da trenira karate sa pet godina i u to KK Sloboda. Kako kaže, vremenom je to preraslo u veliku ljubav i postao njegov način života. Veoma brzo je postao državni prvak, a 2006. godine je bio najmlađi član reprezentacije u Mađarskoj, na Evropskom prvenstvu, gde se takmičio u kategoriji iznad.
„Cela karijera je do 2007. godine išla uzlaznom putanjom. Bio sam četvrti razred osnovne škole kada su nastali problemi zbog bolova u stomaku i povišenih temperatura. Na prvi pogled smo mislili da je u pitanju grip, ali sam imao ogroman gubitak na kilaži. U Beogradu su mi utvrdili da imam Kronovu bolest. Počelo je lečenje velikim brojem tableta, sada se i ne sećam svih tih naziva. Tada sam prešao na poseban režim ishrane koji i dan-danas poštujem: ništa začinjeno, ništa prženo… Morao sam da promenim način života. Tada sam na duži period prestao da treniram karate. Prihvatio sam bolest i kako jeste, mnogo bolje nego roditelji“, priča Lazar.

Iako su mu lekari preporučili da se više ne bavi bilo kakvom sportom i fizičkom aktivnošću, Lazar ih nije poslušao. Nastavio je da trenira ali u KK Čačak, gde su mu izašli u susret i oslobodili ga plaćanja članarine, jer je imao velike izdatke za odlaske u Beograd i lečenje.
„Bolest kao bolest, često su nastajale neke komplikacije, imao sam pauze u treniranju. Sve je bilo dobro do kraja osmog razreda kada se pogoršalo stanje s ponovnim gubitkom kilaže. Bio sam na snimanju i otkrili su mi da imam suženje između debelog i tankog creva. Morao sam hitno na operaciju u avgustu 2012. godine. Lečenje je proteklo više-manje dobro, imao sam probleme s ranama jer su mi čačanski lekari ranije skinuli konce. Posle te operacije su mi rekli da definitivno ne smem da se bavim bilo kakvim sportom aktivno. To sam prihvatio. Malo sam zaostao s rastom, u srednju školu nisam krenuo na vreme, tek krajem novembra. Tada su me profesori maksimalno ispoštovali, a razredna je bila uvek uz mene“, priseća se Lazar.

Ni to nije bio kraj problema. U martu 2013. godine kada je igrao košarku sa prijateljima Lazaru je iskočilo levo koleno, a u decembu 2016. godine i desno. Tada su lekari na Banjici utvrdili da su mu čašice malo više podignute od samog kolena, a stigla mu je preporuka da se više ne bavi sportom.
„Nakon oporavka 2013. godine počeo sam da treniram biciklizam. Jednostavno celog života sam u sportu i obožavam ga. Nije to samo karate, tu je i košarka, fudbal, karate, bilijar, kojim se takođe aktivno bavim… I pored biciklizma nisam nikad zapostavio karate, išao sam na treninge, radio indivudalno. Aktivno sam se vratio bavljenju karateom u junu 2016. godine. I tada sam počeo aktivno da treniram, posle toga i dva treninga dnevno. Spremao sam se za državno prvenstvo koje je tada bilo u Aleksincu. Zauzeo sam četvrto mesto i to je bio veliki uspeh posle tolike pauze. Sve je bilo u redu do decembra 2016. godine kada mi je izletelo desno koleno. Posle višemesečne pauze nastavio sam da treniram jer se takva vrsta povreda može preduprediti pravilnim vežbanjem, zagrevanjem i utegama koje nosim na kolenima. Nakon povratka, u maju sam na Balkanskom prvenstvu zauzeo drugo mesto u katama. To je bio veliki uspeh“, kaže Lazar.

Lazar i dalje trenira karate. Ima dva treninga dnevno: jutarnji, koji traje dva sata, i večernji, koji traje oko tri sata. Treninzi su već deo priprema za Svetsko prsvenstvo u Klužu od 3. do 5. novembra. Lazar trenira na atletskoj stazi jer nema novca za teretanu, a pitanje je da li će moći da ode u Kluž zbog teške finansijske situacije u porodici i njegovih troškova za lečenje jer i dalje svake druge sedmice odlazi u Beograd na terapiju.
„Što se tiče karatea, nije potrebno mnogo ulaganja i sredstava. Sve svojim parama plaćam, ali problem mi stvara taj poseban režim ishrane zbog bolesti, a svake druge sedmice zbog terapija idem u Beograd na Klinički centar. Pokušao sam sam da nađem sponzore, poslao sam 20 mejlova ali niko mi nije ni odgovorio. Imam pripreme na moru krajem jula i tu je potrebno malo novca, a posle imamo pripreme na Goču“, kaže Lazar Jojić.

I pored svih nedaća koje su ga snašle Lazar se nije predao ni na jednoj životnoj prepreci, a bilo ih je mnogo za tako mala pleća. Nastavio je da trenira i da postiže rezultate, a uspešan je i student prve godine na Fakultetu tehničkih nauka. San mu je da bude učitelj karatea i grafički dizajner. Posebnu zahvalnost na podršci upućuje svojoj porodici i trenerima Milošu Seniću i Mariji Stojković.

Piše: Nebojša Jovanović (Ozon Press)