Kolašinac: Sve sam postigao zahvaljujući Srbiji

Peking, London, Rio, pa sada Tokio. Četvrti put u karijeri Asmir Kolašinac će učestvovati na Olimpijskim igrama. Normu je izborio na mitingu na stadionu Partizana kada je bacio kuglu 21,31 metar.

“Teško da ću se boriti za medalju, ali finale je realnost”, prokomentarisao je Kolašinac u intervjuu za FACE na temu Olimpijskih igara.

U istom razgovoru je pričao i o početku karijere i razvoju. Davne 2008. godine je prvi put otišao na najveći sportsku planetarnu smotru, a samo godinu pre toga nije ni bio siguran za koju zemlju će nastupati.

“Krajem 2007. godine sam bio pri kraju sa studijama i tada je postojala mogućnost da nastupam za Bosnu, još nisam nastupao za Srbiju. U tom trenutku su postojala tri bolja bacača u Srbiji i nekako je možda bilo logično da razmišljam u tom smeru. Tada mi je jedan čovek, ne bih ga pominjao jer je umro, rekao da ako mislim da ću ikada baciti olimpijsku normu, onda sam mnogo ambiciozan momak.”

Kolašincu u tom trenutku nije bilo svejedno zbog takvog komentara.

“To me je malo pogodilo, ali me je i motivisalo. Otišao sam i odlučio za Srbiju i iz ovog ugla, uopšte se ne kajem, jer sam ovamo tako dočekan, toliko se ulagalo u mene. Sve što sam postigao u karijeri postigao sam zahvaljujući državi Srbiji koja je ulagala i još ulaže. Taj zakon o sportu ovamo funkcioniše perfektno i zaista sam ponosan i srećan zbog toga. Zakon o sportu postoji u Bosni, ali se ne primenjuje. Ulaganje u sportiste je minimalno. Jedan Srpski atletski savez ima veći budžet nego kompletan budžet za sport u celoj Bosni. Tu je problem”.

Iskusni atletičar je rekao da se sada trudi da pomogne i nekim novim generacijama.

“Uvek sam se trudio da ostavim trag u sportu. Da budem primer ljudima i na terenu i van njega. Da se ljudi uvek ponose zbog mene i mog ponašanja. Ne osećam teret, već odgovornost da ono što sam naučio prenesem na nove bacače”.

Kolašinac je pojasnio i kako je radio na podizanju samopouzdanja.

“Kroz vekove unazad uvek je neko vladao nad nama, bili smo podređeni na Balkanu. Uvek smo bili drugorazredni građani i nismo navikli da budemo ravnopravni. Dok razgovaraš sa Nemcima vidiš da su oni toliko ubeđeni da su najbolji, tako se uče od rođenja. Usadi im se u glavu. Tako je i kod Francuza, Rusa, a posebno kod Amerikanaca. Da ne koristim neke teže reči da bih opisao kako se oni ponašaju na takmičenjima. Međutim, to je za rezultat bolje, kada nemaš neki preveliki respekt prema protivniku. Ja sam imao problem na početku, stalno je bila prisutna neka trema, stegnu se noge… Ali, onda sam se zapitao zbog čega su oni bolji od mene. Vidim gde rastem, jedem kvalitetno, u celoj mojoj porodici su bili jaki ljudi. Zašto ne bih bio ja najbolji. Tako sam sebe ubedio da mogu. Od tog trenutka sam počeo bolje da treniram, kada sam došao na takmičenje pozdravio sam se sa svim kolegama i okrenuo prema takmičenju. Krenuo sam da postižem bolje rezultate, onda je raslo samopouzdanje i došao sam do nivoa da osvajam velike medalje”.