Kako su Italijani postali najbrži na svetu: Bili jednom propali basketaš, nadareni bubnjar, talentovani fudbaler...

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Bio jednom jedan neuspeli basketaš, talentovani fudbaler, nadareni bubnjar i treći belac svih vremena koji je trčao 100 metara ispod 10 sekundi. Mogla bi da zvuči kao vic priča o četiri momka koji su izokrenuli naglavačke istoriju sporta: Marsel Džakobs, Filipo Tortu, Fausto Desalu i Lorenco Pata.

Trijumf Džakobsa na 100 metara i italijanske muške štafete 4x100 su bez ikakve sumnje dva najsenazacionalnija rezultata tek završenih Olimpijskih igara. Međutim, taj uspeh nije stigao preko noći i nije toliko neočekivan koliko se čini onima koji atletiku prate samo kada su na programu Olimpijske igre ili u najboljem sluačju svetsko ili evropsko prvenstvo.

“Italian jet” je rođen početkom leta 2018. godine, odnosno u noći 22. juna 2018. godine kada je Filipo Tortu postao prvi Italijan i treći belac u istoriji koji se spustio ispod 10 sekundi na 100 metara. Pre njega su to uradili samo Francuz Kristof Lemetr i Turčin Ramil Gulijev. 

Tortu ima običaj još odmalena da se baca u finišu, bez obzira da li je prvi ili poslednji u trci, deset metara ispred ili iza svojih rivala. Na Igrama mladih u Pekingu 2014. godine je zbog te svoje navike polomio obe ruke, jer se sapleo pokušavajući da se “baci” u cilj, zbog čega su ga godinama zezali savetujući mu da promeni sport. Prošlog vikenda Tortuovo “bacanje” je obezbedilo stotinku koja je vredela zlata, mada ima onih koji veruju da je nevidljiva Kjelinijeva ruka zaustavila Mičela Blejka kao što je “obuzdao” čigrastog Saku na Vembliju.

Filipo Tortu (©Reuters)

Epohalni rezultat Tortua s kojim je oborio 40 godina star nacionalni rekord Pjetra Menee (10”01) je direktno uticao na Marsela Džakobsa i njegovog trenera da definitivno ostave po strani skok udalj i postave se ekskluzivno sprintu. Džakobs ima sasvim solidan lični rekord u skoku u dalje osam metera i sedam centimetara.

Za razliku od Tortua koji je od svoje osme godine trenirao sprint, Džakobsov prvi sport je bio basket. Takođe, dok je Tortu iz porodice koja predstavlja model iz televizijskih reklama i tata mu je trener, Džakobs je odrastao sa majkom bez oca koga nije ni zapamtio kao mali.

U vremenu “klik” površnog novinarstva, baziranog na Vikipediji, američke i britanske kolege su se okliznule misleći da je Džakobs još jedan “pozajmljeni” Amerikanac drugim nacijama. Bili su šokirani kada su ukapirali da Džakobs govori engleski gore nego kapetan Bertoreli iz kultne serije “Alo ‘Alo” i da on u suštini ima samo biološkog oca sa kojim nikada nije živeo. Džakobs se sa svojom mamom Italijankom preselio iz El Pasa u Dezacano kada je imao devet meseci pošto ih je otac, američki marinac, ostavio i otišao na službu u Južnu Koreju.

Džakobs se nije pojavio niotkuda. U godini kada je Tortu sišao ispod 10 sekundi, novi evropski rekorder je napravio veliki napredak i spustio svoj lični rekord na 10”08. Takmičenje i zdravo rivalstvo je dopirnelo da obojica atletičara napreduju koracima od sedam milja. Tortu je posle Lemetra postao prvi belac u 21. veku koji je ušao u finale svetskog prvenstva na 100 metara u Dohi 2019. godine.

Marsel Džakobs (©Reuters)

Prošla godina je bila loša za obojicu, zatišje pred buru. Povrede, kovid-19, raznorazni problemi, sve što je moglo da ide progrešno išlo je pogrešno. Moglo bi se reći da su najveći dobitnici pomeranja Olimipijade za godinu dana upravo dvojica italijanskih sprintera.

Predjelo, italijanskog atletskog banketa u Tokiju, servirano je 13. maja ove godine u Savoni. Nije samo Džakobs na tom mitingu ostavio bez daha Italijane postavivši novi nacionalni rekord 9”95 nego je i mlađani Lorenco Pata, sa građom srednjoprugaša, 173 centimetra za 60 kilograma, istrčao 100 metara za odličnih 10”13 postavivši najbolji rezultat u Evropi u kategoriji “Under 23”.

Pata je, inače, nesuđeni fudbaler, do pre tri godine je jurio za loptom kao krilni napadač od septembra do maja, a od maja do septembra je jurcao na atletskoj stazi. Njegov profesor fizičkog vaspitanja ge ja svake godine ubeđivao da se mane lopte i da se posveti atletici. Trebalo mu je nekoliko godina da ubedi svog đaka i na kraju je uspeo, na radost mladog Pate i svih Italijana.

Ni za Patu nije sve išlo glatko. Zbog povrede je morao da propusti Evropsko prvenstvo za atletičare mlađe od 23 godine u Talinu gde je bio favorit za medalju. Srećom, selektor italijanske atletske reprezentacije video je dalje od svih, to mu je uostalom i posao, i poveo je mladog Pata koji nikada pre Tokija nije trčao na velikom međunarodnog takmičenju u inostranstvu. Apsolutni debitant.

Goodbye Tokio: Ništa bakšiš, ništa cigara, ništa navigacija... I volonteri kao atletičari

Priča Eseosa Fostina Desalua, koji je kao i mnogi stranci svoje komplikovano ime italijanizovao u jednostvno Fausto, slična je Džakobsovoj. I njega je otac ostavio sa majkom dok je bio sasvim mali u Kazalmađoreu, varoši pored Stradivarijeve Kremone, gde su se doselili početkom devedestih godina prošlog veka iz Nigerije. Kao tinejdžer Fausto je sanjao da postane bubnjar u nekom hevi metal bendu, ali je na kraju umesto noći po klubovima izabrao atletiku i 200 metara zbog svoje vitke figure.

Fausto je Italijan 100 posto mada to populistima, suverenistima i ostalim skrivenim ili otvorenim rasistima i šovinistima nikada neće ući u glavu. Kada su počeli da ga bombarduju sa banalnim pitanjem o njegovoj boji kože, po osvajanju zlatne medalje, uskočili su Tortu i Džakobs i zapušili usta svima: “Mi ne vidimo razlike između nas, svi smo isti. Ne sviđaju nam se pitanja o boji kože, imamo samo jedan dres, plavi”.

Otac štafete 4x100 Azura je Filipo di Mulo, bivši sprinter i docent na Univerzietu u Kataniji. On je već godinama zadužen za italijanske sprintere na saveznom nivou i smatra se jednim od najbolji trenera za štafete. Di Mulo je kreator tehnike predaje, odnosno izmene štafete, koja se smatra najefikasnijom i koje mnogi pokušavaju da imitiraju. Koliko je Di Mulov rad odlučujući pokazuje činjenica da lični rekord četvorice sprintera na 100 metara, zajedno iznose 40”39, a oni su trčali u finalu Olimpijskih igara 37”50, gotovo tri sekunde brže.

Di Mulo je znao da njegovi momci dolaze iz 2020. godine koja nije bilia berićetna, zato im je na startu ove sezone poslao poruku sa Gandijevom opaskom: “Život nije čekanje da prođe oluja, nego želja da se nauči da se pleše na kiši”. Njegova četiri musketara su u Tokiju položila ispit: naučili su da plešu na kiši.

Naravno, za istorijski uspeh je bilo neophono da se poklope i kokckice i da se “svemir udruži” u realizaciji idealnog italijanskog leta u kojem su osvojili Europeo u fudbalu, pobedili Srbiju u basketu, Beretini stigao do finala Vimbldona i na kraju su Džakobs štafeta 4x100 postali najbrži na svetu. Jusein Bolt je ostavio veliku prazninu iza sebe u sprintu u koji je savršeno ušao Marsel Džakobs, a američki sprinteri, kako ih je definisao legendarni Karl Luis, bili su kao srednjoškolci u kvalifikacijama za 4x100 i diskvalifikovani su zbog početničkih grešaka. Sa njihovim izlaskom iz igre, Italijani su videli šansu i bili su dovoljno brzi da je uhvate.

Na kraju, velike zasluge za postignute uspehe imaju finansijska policija i policija. Tortu, Desalu i Pata su finansijski policajci dok je Džakobs pripadnik snaga policije. U Italiji su gotovo svi sportisti nacionalnog, evropskog i svetskog ranga zaposleni u vojsci, među karabinjerima ili drugim policijskim snagama. Na taj način država posredno, preko svojih oružanih ili policijskih snaga, garantuje sportistima sigurnu egzistenciju i budućnost po završetku karijere jer mogu da izaberu da li će da ostanu u uniformi ili da se okušaju na nekom drugom poslu.