Kakav deda, takav unuk
Vreme čitanja: 3min | pet. 13.05.22. | 14:44
Dragan Racić ostao je legenda Kasteljona, a Andrija je prvak Srbije u hokeju na ledu i naš reprezentativac!
Roditelji su ga odveli na klizanje kada je imao četiri godine. Na pitanje trenera, da li želi da trenira hokej na ledu, odgovorio je potvrdno. Uzore je imao u Mesiju i Denisu Kadiću. Prekinuo je šampionsku dominaciju Zvezde jer je sa HK Vojvodina uzeo titulu. Nedavno su usledile igre Andrije Racića za reprezentaciju Srbije, a kao svi hokejaši, ima želju da zaigra u hokejaškim velesilama Švedskoj, Rusiji, Kanadi, Finskoj ili NHL – u. Naš sagovornik, Andrija Racić, sportske gene je nasledio od dede Dragana.
Andrija i otac našeg reprezentativca Dejan ističu da je golman Dragan Racić bio jako interesantna sportska ličnost.
Izabrane vesti
“Paralelno je bio rukometni i fudbalski golman. Rukometni klub Crvenku, sa 17 godina, uveo je u prvu ligu. Ipak, opredelio se za fudbal i branio je za Crvenku, potom za Borovo. Kao omladinski reprezentativac bio je cimer sa Ilijom Pantelićem koji ga je savetovao gde da nastavi karijeru. Inače, po Dragana Racića došli su emisari Zvezde i Vojvodine Rajko Mitić i Vujadin Boškov. Po savetu Ilije Pantelića otišao je na Marakanu gde je veliki tim Zvezde pravio legendarni Miljan Miljanić. Nakon što je, svojom greškom, primio gol na derbiju, postao je rezervni golman. Prvi čuvar mreže bio je Ratomir Dujković, a do 1974. godine Dragan je branio za Zvezdu, međutim, uglavnom je čuvao mrežu na prijateljskim mečevima”, pričaju Andrija i njegov tata Dejan.
Najstarijeg Racića tražili su velikani Partizan i Hajduk, ali je otišao u nikšićku Sutjesku gde je bravurozno branio.
“Tako je. Partije nisu ostale nezapažene pa je Dragan trebalo da ide sa reprezentacijom Jugoslavije na SP 1974. godine. Tadašnji selektor plašio se reakcije navijača pa je na Mundijal poveo Envera Marića. Iz Nikšića se vratio u Zvezdu iz koje je, uz Dujkovića i Miljanića, postao prvi fudbaler koji je otišao u Španiju. Dragan je parafirao za Kasteljon u momentu kada je Dujković prešao u Ovijedo, a Miljan Miljanić u Real”.
U Kasteljonu je branio osam godina, na 276 utakmica.
“Postao je čak i najefikasniji golman španske lige. Dao je osam golova u sezoni, jer je izvodio penale. Postao je legenda španskog grada”.
O tome svedoči i srpski reprezentativac, prvak Srbije, najmlađi Racić.
“Kasteljon upravo proslavlja sto godina od osnivanja kluba. Sećam se pre četiri godine deda je izveo početni udarac i ceo stadion je skandirao, mada je tada već imao proteze na nogama. Inače, na ruci imam istetoviran dedin lik koji i sada prepoznaju u Kasteljonu. Kada sam na ulici ljudi mi prilaze jer vide Dragana i žele da se fotografišu. Zaista neverovatan i lep osećaj”.
Kasteljon je bio filijala Reala i naš junak branio je u finalu kupa Franka, današnji kup kralja.
“Tražili su ga Real, Valensija i Sevilja jer je tada bio među najboljim golmanima u Španiji. Ipak, ostao je u Kasteljonu, pet godina je bio kapiten, u gradu gde je bio voljen i gde se prelepo osećao. Sa 36 godina uveo je klub u elitnu ligu, što ljudi u gradu ni danas ne zaboravljaju”.
Upravo ovih dana klub obeležava vek postojanja.
“Pre četiri godine u Draganovu čast odigrana je utakmica gde je izveo početni udarac. Već tada imao je proteze umesto nogu jer je šećerna bolest izazvala niz komplikacija. Bez štapa je došao do centra, šutnuo loptu, a ceo stadion je skandirao. Svih 15.000 navijača ustali su da pozdrave legendu kluba koji ima preko 10.000 pretplatnih ulaznica. Na žalost, moj otac je preminuo od posledica dijabetesa 2019. godine”, zaključuje Dejan Racić.
Za njegovog sina Andriju može se napisati “kakav deda, takav unuk”.
“Od omiljenih utakmica drage su mi ona kada sam sa reprezentcijom uzeo zlatnu medalju, ali i prva iz ovogodišnjeg finala. Postali smo šampioni države nakon dve pobede nad hokejaškim klubom Zvezda. Bezbroj puta deda mi je pričao da ne može da prežali kada mu je lopta, na derbiju, prošla kroz ruke pa su zbog njega izgubili meč. Takođe, cela Marakana je ustala kada je odlazio iz Zvezde. Interesantno, bio sam u Kasteljonu i na pijaci su me zaustavljali jer su na mojoj ruci videli istetoviranog dedu koji je večita legenda kluba i celog mesta”, konstatuje Andrija Racić.
Piše: Đurđe MEČANIN