INTERVJU – Đorđe Teodorović: Španski rukomet je perfektna verzija jugoslovenskog, ali nije ni blizu skandinavskog

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)

Ako je osvajanje bronzane medalje, lane na Evropskom prvenstvu za juniore, najbolja stvar koja se desila srpskom rukometu u poslednjih devet godina – a tu valjda ne bismo smeli da imamo dilemu, onda je povratak Đorđa Teodorovića iz Norveške jedan od događaja koji predstavljaju najprijatnije osveženje za ovaj posrnuli, a nekada trofejni i, i dalje, tako voljeni sport u našoj zemlji.

Kormilar selekcije čiju okosnicu čine igrači rođeni 2002. godine, i mimo velikog podviga sa reprezentacijom u Portugaliji, pretvarao je u uspeh sve čega se dotakao u ovdašnjem klupskom muškom rukometu. Sa Metaloplastikom je bio vicešampion i odveo je u SEHA ligu, sa niškim Železničarom drugi na tabeli u momentu prekida korona sezone, pa onda u narednoj četvrti, u danima nesvakidašnjih finansijskih problema ovog kluba. Radnički iz Kragujevca je, mimo svih očekivanja, smestio na treće mesto na kraju prošlosezonskog plej-ofa, a trenutno je sa leskovačkom Dubočicom, računajući samo drugi deo tekuće sezone, od kako je preuzeo ekipu, na deobi drugog mesta, iza neprikosnovene Vojvodine, a u ravni sa Partizanom i Metaloplastikom.

Ona „crna, bez koje bela ne bi vredela“ je kratka i neslavna epizoda prošle jeseni u ženskom rukometu, u Naisi iz Niša, ali i o tome je 51-godišnji stručnjak govorio u opširnom intervjuu za Mozzart Sport. I da u njemu nije izrekao nekoliko jakih poruka, od kojih nije lako bilo izabrati onu noseću, radni naslov ovog teksta bio bi „Lepo je doć’ u svoju avliju“.

U tom nazivu pesme kojom su Đorđe i njegovi Orlići – mada ih on često zove Sokolovi - prošlog leta proslavljali bronzano odličje u Portu, sublimirana je životna priča čoveka koji posle više od 20 godina uspešnog rada u norveškom rukometu odlučuje da se vrati u domovinu, na uštr sopstvene porodice i u sebi miri naizgled nespojivo – sa stečenim skandinavskim mentalitetom i radnim navikama, sreću je pronašao u ambijentu južne Srbije.

„Ja sam ukupno 23 godine bio u Norveškoj, a u poslednjih šest godina to su bili neverovatni rezultati za jednog stranca. Jer meni nije bio poveren samo trenerski, već i menadžerski posao, u klubovima koji su od mega značaja i renomea u norveškom rukometu, kao što su Opsal i Dramen. Taj Dramen je izvučen bukvalno iz kanala, uz osvojen Kup kralja i vicešampionsko zvanje. Praktično na vrhuncu mog posla u Norveškoj, odlučujem da je dosta. Ne vidim više svrhu tog bitisanja tamo. Norveški rukomet se popeo u vrh svetskog rukometa, a naš je u blatu. Razmišljaš čemu to, koliko godina još ti to imaš da se baviš rukometom i šta je svrha? Da kupim još jednu kuću, automobil, podebljam saldo na računu i stalno iz Norveške komentarišem kako u Srbiji ništa ne valja? Kome god da sam rekao da ću da se vratim u Srbiju gledao je u mene kao da mi nešto fali. To ni moja supruga nije razumela. U decembru 2017. godine zvali su me iz Metaloplastike i pitali da li postoji mogućnost da se vratim u Šabac. Bila je to preozbiljna tema za telefon. Videli smo se u martu ili aprilu 2018, meni je to izgledalo kao ozbiljan projekat i ja sam odluku doneo“.

Stefan Dodić dve godine u Celju

Ali, trebalo ju je saopštiti porodici?

„Oni su bili u šoku i nije mi uspelo da ih izvučem iz izobilja kakvo je u to vreme pružao život u Norveškoj. Supruga Sorina Lefter je nekadašnja proslavljena rukometašica, sa trocifrenim brojem nastupa za dve reprezentacije, Rumunije i Austrije. Osvajač Lige šampiona, bronzanih medalja na Evropskom i Svetskom prvenstvu, proglašena najboljim desnim bekom na svetu... Zaposlena je u školi kao profesor fizičkog, sin tamo ide u školu, bavi se sportom. Na koncu, i njihova odluka da ostanu tamo je dobra. Mi smo porodicu uspeli da sačuvamo i na takav način, oni često dolaze ovde, posećuju me. Ja sam to razumeo tako da čovek u životu ne može imati sve, ali moja odluka je bila čvrsta i, sa sportske strane, povratak u srpski rukomet je, ne pun pogodak, nego sedmica na lotou“.

Saradnja sa Metaloplastikom trajala je kraće nego što je iko mogao da pretpostavi...

„Meni je predočena njihova želja da pravimo moderan, evropski klub, da vraćamo taj brend na staze stare slave. Sa svom tom energijom, radnim navikama i znanjem stečenim u Norveškoj, ja se vraćam pun entuzijazma i ja sam to tamo okrenuo naglavačke. Hajde da pravimo VIP prostorije, banere, da se bavimo sponzorima, reklamama... Rukovodstvo kluba to, nažalost, nije prepoznalo. Njima je delovalo da se jedan trener meša u stvari koje nisu njegov posao. A ja nisam Metaloplastku doživljavao kao trener, nego kao svoju kuću. Rezultatski smo prošli slavno, ušli smo u SEHA ligu, ali smo neslavno završili saradnju. I da, jesam se tada upitao šta ja to uradih? Zar sam se vraćao da bih ovo doživeo?“

BOL ZBOG SUDBINE ŽELEZNIČARA

A onda je poziv sa juga promenio sve...

„Železničar je meni pružio utočište, priliku da to svoje znanje demonstriram. Tu sam radio bez ikakvih opstrukcija i uz maksimalnu podršku ljudi u tadašnjem rukovodstvu. Imali smo solidan igrački kadar koji se gradio i, kako kvalitet uvek ispliva, mi smo pravili ozbiljne rezultate sa malim resursima. Tada je i počela moja priča sa kadetskom, kasnije juniorskom reprezentacijom. Posle dve sezone, desio se taj incident sa gradskom vlašću, gde nije samo Železničar skrajnut, nego kompletan niški sport. Mi smo prinudno prekinuli saradnju u momentu kada su igrači hrlili ka Nišu, kada smo svojim radom prizivali najveće talente i nemam sumnju, da nismo bili sprečeni da u tome nastavimo, da bi se Želja danas borio za titulu u svakoj sezoni. I sezonu u Kragujevcu obeležio je izvanredan rad, kada smo sa još manjim rosterom i finansijskim resursima beležili još bolje rezultate i ta sezona je krunisana osvajanjem bronzane medalje sa reprezentacijom“.

No, Niš je toliko prirastao srcu da su emocije prevladale i doneta je iracionalna odluka:

„Imao sam ogroman entuzijazam da se vratim, bio je dogovoren četvorogodišnji projekat, da Železničar postavimo na mesto koje zaslužuje u srpskom rukometu. Ali, vrlo brzo sam shvatio da ljudi koji su u međuvremenu preuzeli klub imaju nečasne namere. A onda svi ugovori padaju u vodu, poštenje je najbitnije u životu. I ovo što se sada desilo sa Železničarom (zbog dugovanja izbačen iz Super B lige u najniži rang takmičenja, prim.aut.) je za mene najveća bol koju sam mogao da doživim u srpskom rukometu, a verujem da je mnogo ljudi u Nišu koje boli i više od mene. To je veliki klub u balkanskim, čak evropskim okvirima. Mene politika u životu ne zanima, ali strašno je da ona može da uništi nešto što je maltene sveto“.

Otkud Naisa?

„Među nekoliko opcija prošlog leta, najrealnija je bila ostanak u Kragujevcu, ali je došlo do nekog zastoja u pregovorima i baš u tom momentu se sa ponudom pojavila Naisa. Meni rad u ženskom rukometu nije bio stran, imao sam veliku želju da se vratim u Niš. To je takođe klub velike tradicije, saradnja sa upravom je bila izuzetna, ali je nepojmivo da takav klub može spasti na toliko oskudan igrački kadar. Ko je tu pogrešio, ne znam, ali prvi put u karijeri sam osetio nemoć da se trenerski iskažem, da svoj kvalitet prenesem na teren, jer nije bilo materijala. Bio je tu poneki bljesak, pobedili smo aktuelnog šampiona u Inđiji, ali sve je to bilo usiljeno, na mahove. Prvi put sam osetio da mi je teško da pakujem torbu i da idem na trening. Tako da je sporazumni razlaz bio najbolje rešenje. Nadam se da će Naisa ostati u Superligi i ne znam da li je izvodljivo zbog budžeta, ali smatram da nikada više ne sme doći u situaciju da ima ovako slab igrački kadar“.

Đorđe Teodorović na kormilu Dubočice (©ARKUS liga)

Sledeća stanica bila je Dubočica, trenutno petoplasirana na tabeli ARKUS lige, bez mogućnosti da se probije do plej-ofa, ali ponovo su to izuzetni rezultati i ponovo šmek južne Srbije.

„Ja sam iz Srbije otišao 1995. godine i ostala mi je u glavi jedna slika. Svet napreduje, naši veliki gradovi na severu i zapadu zemlje - Beograd, Novi Sad, pa čak i moj Šabac, poprimili su ponešto od mentaliteta koji me je okruživao u Norveškoj. Ali, ovde na jugu se očuvala ona Srbija koju sam ja zapamtio i koje sam ostao željan. Ljudi su drugačiji, otvoreniji, puni vica, ambijent je topliji. Tako da mi je drago što sam iz Niša otišao samo 40 kilometara, i to još južnije. Na terenu to sve ide kako treba, na deset utakmica u prvenstvu ostvarili smo osam pobeda. Pišemo klupsku istoriju, prvi put je savladana Metaloplastika u Šapcu, ljudi u klubu ispunjavaju sve što obećaju u skladu sa resursima, uslovi za trening su neograničeni, momci su vaspitani i radni. Ova Dubočica je već sada spremna da svakome stane na crtu“.

KAKO SE KOVALA BRONZA

Juniorska reprezentacija našla se prošle godine u Portugaliji na pobedničkom postolju, a to bi mogao da bude nagoveštaj svetlije budućnosti muškog rukometa u Srbiji?

„Prvo okupljanje sa generacijom 2002. je bilo 10. decembra 2019. godine. Ušli smo, dakle, u četvrtu godinu rada, a to je ozbiljan period i proces, gde možes stvarati kult reprezentacije, pristup, ponašanje, filter u selekciji. Ja imam crno na belo, kada sam zapošljavan kao selektor, morao sam da dam u pisanoj formi svoju viziju razvoja te ekipe. Ja sam tu napisao da ćemo mi posle tri sezone doći na nivo najboljih reprezentacija i biti u igri za medalju. U trećoj godini, mi smo je osvojili. Stalno se u javnosti provlači teza da je u srpskom rukometu nemoguće nešto postići, jer je ovaj ili onaj ’nečiji’, ovo mora ovako. Ja to nikad nisam osećao. U svim klubovima u kojima sam radio, osim u Metaloplastici, imao sam potpunu slobodu. U reprezentaciji posebno! Nikad mi nije upućena jedna jedina reč pri pravljenju, a to je sad već hrpa spiskova, pozivanja na takmičenja ili trenažne kampove, nikada mi niko nije rekao ’daj da probamo ovoga ili onoga. To je potpuna sloboda i ja to moram da naglasim. Naš Savez ide u fenomenalnom smeru što se tiče tih mlađih selekcija. Šta je u seniortskoj reprezentaciji bilo pre Đerone, to neka ostane tamo. Sad se vidi da je zdravo. Naš rukomet ne da se razvija, on galopira napred. Kvalitet lige isto. Sećam se 2018. nisi imao tri pismena kluba. Završavao si utakmice u 15, 20. minutu. Sada već ima sedam, osam klubova koji se bave igrom“.

INTERVJU – Miljan Pušica: Bilo mi je teško da se vratim u Srbiju, želim opet u reprezentaciju

Pa ipak, nije sve išlo kao po loju od početka. Na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj 2021. godine osvojeno je 13. mesto u konkurenciji 16 selekcija, poslednje iznad crte ispadanja u B diviziju evropskog rukometa. Ne bi se ni razmišljalo o medalji da je, na primer, izgubljena ta, poslednja utakmica na turniru protiv Izraela, ali i da selektor nije dobio podršku Saveza posle rezultatskog neuspeha, što je redak slučaj u srpskom sportu uopšte, a kamo li rukometu?

„Tada jesam osetio da je bilo mnogo ljudi koji su rušili tu moju poziciju, zahtevali moj odlazak. Međutim, Savez je čvrsto stao uz mene. Kad je došlo do promena u RSS, dolaskom Milene Delić na čelnu poziciju, došlo je do jasne vizije šta to Savez hoće. Danas kad sumiramo šta se to desilo na prvenstvu u Hrvatskoj, to je, u tom momentu, bio maksimum našeg rukometa. Realno su oni sagledali tadašnji nerad u mnogim klubovima, gde su igrači tada mahom nastupali. Od nas se tražilo da ih osposobimo za duele sa najboljim evropskim nacijama za jedno leto, a to je bila nemoguća misija. Onda smo seli u Savezu, organizovali se, dogovorili da igrači moraju u klubove gde se dobro trenira, ali da imaju važnu ulogu, minute. I to je počelo da funkcioniše, njihov rad po klubovima doveo je do razvoja. Onda se moglo ući u duele sa Nemcima, Šveđanima, Islanđanima, Francuzima. Dalje, na tom prvenstvu u Hrvatskoj, mi smo igrali bez Miloša Kosa, Stefan Dodić u tom momentu nije bio ni senka kasnijeg sebe, a ni ostali igrači nisu još bili formirani. To je sve paket ozbiljnog rada Saveza, nisu slušali ulicu da treba da se skloni Teodorović. Dali su mi podršku, a sledeće takmičenje je pokazalo gde smo. Očišćeni su takozvani ’kauboji’, ostali su momci koji hoće da rade i slušaju, zdrava grupa. Kad smo odigrali nerešeno sa našom seniorskom mediteranskom reprezentacijom, pa neke ozbiljne utakmice na pripremnom turniru u Vigu, i sami igrači su shvatili da mogu mnogo“.

DODIĆ I CENIĆ

Teodorović sa broznanim srpskim juniorima (©MN Press)

Na tom turniru eksplodirao je Stefan Dodić, u kome je srpska javnost posle dužeg vremena videla jednu potencijalnu veliku rukometnu zvezdu, a Toni Đerona igrača već stasalog za seniorsku reprezentaciju i pružio mu šansu već na nedavnom Svetskom prvenstvu u Katovicama.

„Stefan je bez limita, što se tiče igre u napadu. Njegov najveći problem bio je taj da je išao u neke sredine gde se nije dobro treniralo. Preokret je nastao kada je iz Ohrida otišao u Vardar. Tamo je trener bio David Dejvis, koji ga je uzeo pod svoje, počeo da mu objašnjava kako preofesionalac treba da se odnosi prema svojim obavezama. Na prvenstvu u Portugalu, Stefan mi je prišao, sam je osetio potrebu da to uradi i rekao ’šefe, ja se izvinjavam za sve ono što je bilo.’ Imali smo dug razgovor i ja sam primetio da je to dete potpuno prelomilo u glavi. Kod njega nikad nisu bile upitne igračke stvari, samo pristup. A što se tiče kvaliteta, ti kad postavljaš igru da treba da rešava Stefan Dodić i ostaviš mu da izabere jedno od nekoliko mogućih rešenja, on će izvući rešenje koje ni trener nema. Mi svi mislimo da će tu proći finta, višak dalje, da će pući na krilu, on izvuče pas ka kontra krilu, to nijedan protivnik ne može da predvidi. To je magija njega gledati. Ima on mnogo nedostataka, ali to što ima u sebi čini ga rukometnim Mocartom, to je ’mali Balić’. E sad to kod njega treba gajiti, davati mu pravu ulogu u ekipi i raditi na njegovom daljem sazrevanju“.

Pa ipak, jednako velikog potencijala te generacije, levorukog beka i člana Barselone Aleksandra Cenića nema među svojim vršnjacima u reprezentaciji?

„Cenić je moja rak rana. On je bio u reprezentaciji kada su se desile neke začkoljice na Mediteranskim igrama u Grčkoj 2020. godine, gde on nije adekvatno odreagovao na situaciju koja je bila interna u ekipi i postao je ’crna ovca’. Prošlo je dosta vremena i on nije uspeo to da zataška i da pređe preko toga, nego je ta situacija kod njega večito tinjala i tinja i dan danas. Ja sam sa Aleksandrom pokušao poslednji put pre nekoliko dana. Želeo sam da ponovo bude deo reprezentacije i poslao mu poruku. On mi je odgovio, zahvalio se na pozivu, ali ’zbog svojih privatnih i sportskih obaveza nije u prilici da se odazove.’ Žao mi je da on ne razume konotaciju reprezentacije, to da mi grabimo ka svetskom vrhu. U glavi mu je Španija, a mi ćemo njih pretrčati. Da li je u pitanju proces sazrevanja ili loši savetnici, tek, tužna priča od jednog velikog kapaciteta“.

SKANDINAVCI KAO PUTOKAZ

Ovogodišnje Svetsko prvenstvo igra se od 20. juna do 2. jula. Srbija će grupnu fazu igrati u Atini, a domaćin završnice šampionata je Berlin.

„Igrači se razvijaju i dalje, sada imaju ključne uloge u svojim klubovima. Ne možemo da se zadovoljavamo nečim malim. U grupi smo sa Čileom, Marokom i Islandom. Dve egzotične nacije, oklizneš li se protiv njih, to je fijasko. Treba ekipu pripremiti da u te utakmice uđe sa ’nesrpskim’ glavama. Naravno, spremićemo se i taktički, igramo kontrolne utakmice protiv selekcija tog profila. E onda Island, od koga smo pre dve godine izgubili golom razlike, prošle godine je bilo nerešeno, sada se nadamo da će biti treća-sreća. Oni su, u ovom uzrastu, možda i najjača skandinavska reprezentacija. To je ključna utakmica da li prenosimo bodove u sledeću rundu, a to je odlučujuće za naš konačan plasman. Jer, onda nas čekaju Grčka, za koju ćemo biti najlepši mogući zalogaj na domaćem terenu. Igrački ne možemo da se merimo, ali sve ostalo će biti na njihovoj strani. Pa Egipat, koji je u ekspanziji i redovan učesnik završnice svetskih prvenstava u ovoj konkurenciji. Ljudi koji nisu u rukometu možda ne shvataju, ali to je utakmica u rangu onih sa Danskom, Nemačkom... Za nas bi neka realnost trebalo da bude četvrtfinale. To je ono čemu stremimo. Tu nekad možeš doći do medalje - nekad do zlatne, nekad do bronzane - nekad ćeš biti ’samo’ sedmi ili osmi. Ali da budeš među osam najboljih na svetu, to je ono gde bi srpski rukomet trebalo da se trudi da se pozicionira“.

Seniorska reprezentacija nikako da pređe taj prag. Napredak je evidentan iz akcije u akciju, na nedavnom Svetskom prvenstvu falilo je tako malo i protiv Nemačke i protiv Norveške, ali ponovo je to 11. mesto, najverovatnije prvo ispod crte olimpijskih kvalifikacija...

„Naš muški rukomet ima neopisiv kvalitet i perspektivu. Generacija 2004. je još talentovanija od ove ’moje’, one koje dolaze posle isto tako. Počela je je i organizacija po klubovima, njih sedam, osam rade na dobrom nivou, potrebno je usmeravati igrače tamo gde se dobro radi. Reprezentacija je sa Đeronom napravila ogroman pomak. Njegovi prethodnici nisu imali reference za taj posao, što su pokazivali i rezultati. Toni je napravio fenomenalan napredak u pristupu reprezentativaca i odnosu reprezentacije prema igračima. Sada dolaze nasmejani, orni, tu je pravi rad, bave se onim čime treba. E sad, ne smemo zaboraviti da je Đerona trener stranac drugog ešalona. I on napreduje i razvija se i ja verujem da će, kao izuzetno pametan čovek, uočiti neke greške, kojih je evidentno bilo. Šta hoću da kažem? Mi igramo taj, hajde da ga nazovemo, španski rukomet, a to nije najbolji rukomet u Evropi. Početna osnova tog rukometa bio je nekadašnji jugoslovenski rukomet, prepun taktike da nekog prevariš, ja to kažem ’cice-mice’ na obe strane terena. Ali, šta ćemo sa igrom između dva deveterca? Španski rukomet je perfektna verzija jugoslovenskog rukometa, mi smo ih nekada učili kako se igra i oni su to doveli do savršenstva. To bismo mi bili danas, bez ratova, razgrađivanja države od 22 miliona stanovnika... Ali, to više ne prolazi na najvišem nivou. Krem de la krem je skandinavski rukomet. Danska kao najbolja, pa za njom Švedska, pa tek onda Norveška. Francuzi su to shvatili i prešaltali se na taj kolosek, Španci će to uraditi promenom selektora 2024. godine. To, recimo, nisu uradili Hrvati, ni mnogi drugi“.

INTERVJU – Kristina Liščević: Uskoro zbogom rukometu, želim mnogo dece, muzika ostaje hobi, plantaža lešnika posao, Španija nova kuća

U ženskom rukometu, pak, nije sve tako ružičasto?

„Teško je maloj i siromašnoj zemlji da bude dobra baš u svemu. Mi smo sjajni u košarci, ženskoj odbojci, vaterpolu, tenisu, pa i u fudbalu nismo tako loši. Ne možemo biti svetski prvaci u svemu. U ženskom rukometu, u ovom momentu, nivo skandinavksih zemalja je nebeski. Mi to decenijama ne možemo dostići. Igra skandinavskih ženskih reprezentacija, Norveške recimo, je čak bolja nego muških. Nerealno je da mi u toj konkurenciji postižemo vrhunske rezultate. Resursi koji se tamo ulažu kod nas su nezamislivi za ženski rukomet. Kod nas je to zapušteno kao korov. Mi moramo zasukati rukave i krenuti od baze. Mi dobijamo četvrtu, petu ligu devojčica. One koje ne odu na odbojku, košarku, tenis, u umetnost ili nauku, one ostaju rukometu. Treba nam veliki rad i nemam nadu da će se to brzo rešiti“.

PENICILIN ZA METALOPLASTIKU

Na kraju i dve „crtice“. Da svaku prvenstvenu utakmicu igra protiv Metaloplastike, Đorđe Teodorović bio bi šampion Srbije. Postao je pravi penicilin za svoj matični klub, a statistika je neumoljiva: na klupi Železničara, u četiri utakmice, zabeležio je tri pobede i jedan remi protiv Šapčana; kao trener Kragujevčana, takođe na četiri meča, po dve pobede i remija, a nedavno je i sa Dubočicom slavio u dvorani Zorka. Dakle, bez poraza u četiri sezone!

„Ja nemam dilemu koliko znam u rukometu. Prvi i jedini put u karijeri, kada sam bio trener Metaloplastike, neko mi je rekao da nemam pojma. To je proturano u igračku grupu, a to je onda kao da voziš sa podignutom ručnom kočnicom. Taj čovek je i dalje na vlasti u šabačkom klubu. Za mene to nije motiv, to je pitanje čojstva. Svaku utakmicu protiv njih pripremam sa nenormalnim entuzijazmom i prenosim energiju na igrače. Nikad neću zaboraviti utakmicu u Nišu za vreme korone. Oni prejaki na svim pozicijama, a nama nedostaju trojica iz prve postave. Čitave nedelje radimo vrhunsku pripremu, zahvaljujući kojoj vodimo nekih 45 minuta, imamo i pet golova prednosti, ali ponestane goriva i u poslednja dva minuta uđemo sa minus dva. Ali, pojavi se onaj gore i mi pobedimo golom Marka Milosavljevića uz zvuk sirene. To mi je jedan od najsrećnijih trenutaka u životu“.

Jedan od detalja u kojima su njegove stečene navike u Norveškoj naišle na nerazumevanje na domaćoj sceni jesu tajm-auti koje ume da zatraži u finišu utakmice, kada je pitanje pobednika rešeno. To se valjda još samo u Srbiji doživljava kao odsustvo fer-pleja prema protivniku, ali par puta je dolazilo do nekih varnica.

„Mi malo kuburimo sa shvatanjem važnosti rezultata. Novija generacija trenera to već malo bolje razume. Opet je jedan ’incident’ vezan za utakmicu sa Metaloplastikom u Nišu. Dobili smo tu utakmicu sa devet golova razlike, pobeda jeste bila obezbeđena, ali su oni u jednom momentu nešto bili smanjili naše vođstvo, a znao sam da nas čeka utakmica u Šapcu u drugom delu plej-ofa. Biti drugi, treći ili četvrti na tabeli za mene je sve u životu. To je i obaveza prema onima koji vas finansiraju, a to su najčešće lokalne samouprave. Ja sam uzeo tajm-aut, upozorio igrače, ali to je jako uvredilo klupu Metaloplastike. Bilo je možda još par sličnih situacija kada mi je razlika bila bitna, a kada nije, ja ne tražim tajm-aut“.

 I poruka za kraj:

"Ja sam u Norveškoj učestvovao u podizanju rukometa na izuzetne visine. Bio svedok, ali i lično tome doprineo. Nadam se da sada to doživljavam u Srbiji, da mi idemo ka tim visinama, a neuporediv je osećaj kada tome doprinosite u svojoj državi“, zaključio je na kraju razgovora za Mozzart Sport Đorđe Teodorović.