INTERVJU NEDELJOM - Sreten Mirković: Mnogi su me provocirali da ih nokautiram, kako bi me tužili

Ima li interesovanja kod omladine za plemenitu veštinu?
“Ima, samo, daleko je to od nekadašnjih vremena i onoga što sam očekivao. Ipak, nećemo odustati olako, opremili smo dobro salu i u sledećem periodu više ćemo raditi na animiranju dece po školama.”

Dobijate li kakva sredstva iz opštinskog budžeta?
“U proteklom periodu gradski čelnici nisu imali previše sluha za naše finansijske probleme, ali su nam obećali kako će ubuduće boks imati bolji status. I ove poplave i čuda su nas sve zajedno usporile, međutim, iskreno se nadam da neće biti po onoj narodnoj „obećanje ludom radovanje“.

Legendo, kad je naš boks krenuo nizbrdicom?
“Stagnacija je počela krajem osamdesetih godina, od kada praktično nismo ostvarili zapaženiji rezultatat, a čim nema šampiona, nema ni interesovanja medija, niti mladih da stave rukavice na ruke. Umnogome su doprinele i večite čarke na relaciji selektor i treneri reprezentacije s odgovornim ljudima iz Saveza. Isto tako, ne bi se moglo reći da je u našoj kući boksa oduvek vladala sloga i harmonična situacija. Da jedni nisu udarali u klin, a drugi u ploču, sve bi danas bilo drugačije.”

Zbog čega je to tako?
“Svako vuče na svoju stranu, stalno su u nekom klinču u želji da dobiju svoj deo kolača, nema šta drugo da bude! Čim nema nikakvog dogovora među njima, niti sporazuma i iskrene namere da se prevaziđu sujete u interesu srpskog boksa, bolje ne može da nam bude.”

A kako je bilo u vreme kada ste vi harali ringom?
“I tada je bilo razno-raznih spletki u svakom sportu, ne samo u boksu, ali, naravno, u znatno manjem obimu. Narod je voleo da nas gleda, hale su bile krcate i svi su bili zadovoljni na svoj način.”

Jeste li mogli dobro da živite od silnih pobeda koje ste izvojevali?
“Stvarno sam imao mnogo mečeva i bio premiran za pobede i titule, takozvana hranarina se podrazumevala, tako da sam mogao fino da živim. Danas je sve to drugačije i talentovani momci mogu nešto opipljivije da zarade jedino ako osvoje medalju na nekom velikom evropskom ili svetskom takmičenju i Olimpijskim igrama.”

Skor od 480 pobeda, uz samo 18 poraza koje ste zabeležili, zaista je impozantan. Zahvaljujući čemu ste bili tako superiorni?
“Pre svega, zahvaljujući paklenim treninzima, dva puta dnevno i ogromnoj ljubavi prema boksu u kombinaciji s ogromnom željom za pobedama. Uz sve to, bio sam i stalno zaposlen u trgovačkom preduzeću „Dunav“. Ali kad čovek nešto voli od srca, sve može da se postigne.”

Mora da su ti porazi posledica mamurluka kad ste se ženili, dobili sina i slično?
“A, ha, ha, dobro, ne može sudija baš stalno da ti podiže ruku. Uglavnom, umeo sam da izgubim meč od Mirka Puzovića i bilo je još nekoliko nerešenih borbi.”

Možete li da izdvojite neki trijumf kao naročito drag?
“Bez dileme, to je žestok okršaj koji sam imao sa sjajnim rumunskim bokserom Jonom Budusijanom, osvajačem medalje na Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama. Bilo je to u polufinalu EP u Kelnu 1979. godine, kada sam posle borbe u kojoj je prštalo na sve strane, izborio plasman u finale. Zlato mi je, potom, izmaklo u megdanu sa Ernestom Milerom, domaćim takmičarem, ali, ispostaviće se mnogo godina kasnije, ta srebrna medalja mi je, hvala bogu, obezbedila nacionalnu penziju od koje danas živim.”

Jeste li bili srećni kad ste saznali za tu privilegiju?
“Rođen 15. februara 1958. godine, a odluka o penziji je doneta upravo na taj datum, na Sretenje. Malo je reći srećan, bio sam oduševljen i to ne samo zbog sebe, nego i zbog velikog broja mojih kolega boksera i svih drugih sportista koji su na taj način nagrađeni za višegodišnja velika odricanja. Ipak, bez namere da nekog uvredim, mislim da osvojene medalje nisu vrednovane na pravedan način.”

Šta hoćete tačno da kažete?
“Hoću da kažem da nije isto kad budete prvak ili viceprvak Evrope u pojedinačnom sportu i kad do medalje dođete kao član nekog kolektiva. Ponavljam, ne želim da potcenim ničiji uspeh, međutim, moralo je da se vodi više računa o tome i to tako što bi vlasnici odličja u pojedinačnoj konkurenciji, bar za koji dinar imali veću penziju. Eto, čisto da se zna!”

Da li ste čuli da je neko od nekadašnjih sportista koji na računu imaju ko zna koliko miliona evra, poklonio penziju nekoj ugroženoj porodici?
“Znam da na spisku onih koji dobijaju ovo nacionalno priznanje ima veći broj milionera, ali nešto nisam čuo da se bilo ko od njih odrekao penzije!”

S kim ste u kontaktu od vaših drugara, nekadašnjih asova?
“Redovno se čujem s Beograđaninom Srboljubom Marićem s kojim sam vodio prave male ratove u ringu, od kojih su neki stvarno nezaboravni. Bio sam u kontaktu i sa sada pokojnim Zdravkom Bašićem.”

Odavno nema i Dragana Nikitovića, legendarnog sportskog komentatora koji je u velikoj meri doprineo popularizaciji boksa. Da li ste ga poznavali?
“Naravno da smo se poznavali, Nikita je bio strastveni zaljubljenik u boks i svi su ga voleli. Bio je veliki i zato što je umeo javno da prizna kad pogreši. A imao je lošu procenu u jednom mom meču s Mirkom Puzovićem, njegovim Kragujevčaninom. Od početka prve runde počeo je da hvali svog sugrađanina, međutim, kad je uvideo da sam počeo da meljem i na kraju da sam samleo Puzovića, uzviknuo je:„Svaka čast Mirkoviću“!”

Poznato je da su bokseri često bili provocirani i izazivani od strane jakih momaka. Da li ste i vi imali takva iskustva?
“Uh, bilo je toga koliko hoćete. Obično krenu sa sitnim provokacijama da bi isprobali svoju snagu i na kraju dođe do tuče. Po nepisanom pravilu, nisu bili sami, nego su te akcije pripremali i režirali. Uglavnom sam ih slagao na gomilu, ali sam dobijao i ja dobre batine. Što bi rekli naši stari, dva loša ubiše Miloša. Ipak, nisam bio Brus Li da isprebijam njih desetoricu. Većina je išla na varijantu da me primora da ih nokautiram i onda bi me tužili. Klasične zapadnjačke fore. Naplaćao sam se silnih kazni i advokata, provocirali su me kao da sam Tajson, ali na žalost tih što su na taj prevarantski način pokušavali da se ovajde, nisam nikada imao para kao Gvozdeni Majk, a-ha-ha.”

Kad niste u bokserskoj dvorani, na koji način koristite slobodno vreme?
“Volim da odem u selo Kušiljevo kod Svilajnca, gde imam lepu bašticu i malo zemlje i malo se bavim povrtlarstvom i voćarstvom, čisto za svoje potrebe. Obožavam i trenutke provedene sa unukom Stefanom koji ima pet godina.”

Očekujete li da krene vašim i stopama svog oca?
“Ono što je bilo do mene, odmah sam uradio i kupio mu rukavice i džak. Još je mali i ne pokazuje preveliko interesovanje, međutim, raduje me što čim vidi da krećem na trening, počne da viče:„Dedo, dedo, idem i ja s tobom“! A kad uđemo u salu, ne razdaja se od ekipe. Krv nije voda, šta drugo reći!”

Razonode radi, imate li običaj da uplatite tiket?
“Ranije sam malo više vremena provodio igrajući rulet i poker i nisam se proslavio, tako da sam rešio da se ne razonodim na taj način. A kad ste pomenuli tikete, moram da se pohvalim kako sam bio baš vešt s loptom. Da nisam bio toliko dobar u ringu, sigurno bih imao solidnu karijeru i kao fudbaler! “

Zašto niste napravili zapaženiju profesionalnu karijeru?
“Braća Slobodan i Tadija Kačar su verovali u mene i na njihov nagovor sam se otisnuo u profesionalce kad sam imao 36 godina. Iako sam imao skor od 11 pobeda i jednog nerešenog meča, nisam nastavio dalje, jer nisam imao adekvatnu finansijsku zaleđinu. Znate kako, profi-boks zahteva velika ulaganja. Ponovo sam se okrenuo amaterskim mečevima i karijeru završio u Partizanu u 41. godini života. Poslednju titulu sam osvojio 1987. godine, na pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije u Valjevu.”

Kada biste ponovo mogli da birate životni put, da li biste nešto menjali?
“Dete sam razvedenih roditelja i dosta sam se namučio u detinjstvu. Upravo zato sam i morao da imam čelične pesnice, da bih opstao i nešto postigao u sportu i na privatnom planu. Uprkos svoj muci kroz koju sam prošao i moru znoja koji sam prolio, ništa ne bih uradio drugačije. Boks je moj život!”