INTERVJU – Kristina Liščević: Uskoro zbogom rukometu, želim mnogo dece, muzika ostaje hobi, plantaža lešnika posao, Španija nova kuća

Sve što je lepo ima i kraj. Kristina Liščević, zajedno sa dugogodišjim saigračicama u reprezentaciji Srbije, Jelenom Lavkom, Jovanom Stoiljković, sestrama Kristinom Graovac i Tamarom Radojević, danas (18.00) u revanšu baraža za Svetsko prvenstvo protiv Turske poslednji put će na terenu pevati himnu „Bože pravde“. Jedno poglavlje koja traje više od decenije se završava.

Vreme je mlađe, za nove snage, vreme je za zbogom omiljenom dresu. Pamtiće popularna Kiki svetsko srebro iz Beograda 2013. godine, odlično šesto mesto u Japanu na SP 2018. Bilo je uspona, ali i padova, ali uvek želja i motivacija da ostavi poslednju kap znoja na terenu.

Od rodnog Sombora do dresa Crvene zvezde, preko Makedonije i Metalurga, francuskog Meca, mađarskog Vaca, ruskog Krasnodara, Kišvarde, danskog Esbjerga, do Rumunije, Ramnice Vlčea i sadašnjeg kluba Dunaree Braile, gde bi trebalo naredne godine da „okači patike o klin, prošlo je deceniju i po.

O rukometnoj karijeri, ali i životnoj filozofiji, planovima za budućnost, Liščevićeva je govorila za Mozzart Sport. Prisetila se početaka karijere, klubova, ali i kakav je osećaj pred poslednji meč u dresu Srbije.

„Biće emotivno. Danima pričamo samo o tome. Samo da izguramo himnu, to nam je broj 1. Ako to izguramo, biće za nijansu bolje, ali... Nisam sigurna da ćemo u tom da uspemo. Sa tim devojkama sam provela godine i godine. Dok ovo pričam, meni se plače, ali potrudićemo se da bude sve ok, da prođe u najboljem redu“, rekla je Kristina na početku razgovora za naš portal.

Da li se ova odluka o kraju reprezentativne karijere dugo „krčkala“?

„Bilo je u planu da se oprostimo posle Evropskog prvenstva. Bilo je sve loše i što se tiče korone, mnogo se devojaka razbolelo. Onaj ko je imao kovid i bavio se sportom, zna kako je teško da se vratiš posle toga, boli te telo, ekstremno je teško. Ako nemaš snage, padne i koncetracija, pa je sve nekako išlo kako ne treba. Kad je stigao poziv od selektora. Bile smo sve u fazonu ’pa nećemo ovako da se završi’. Ovako je najbolje, da kažemo svima doviđenja na jedan lep način, u svojoj zemlji, da se zahvalimo svima koji su nas podržavali. Nema ih mnogo, ali postoje ljudi koji nas prate i koji cene to što želimo da pomognemo. Značiće to i mlađim saigračicama koji treba da nastave gde smo mi stale“.

Ima li ženski rukomet budućnost u Srbiji?

Veliki dan srpskog rukometa: Revanš sa Turkinjama i oproštaj srebrnih devojaka

Bregar: Velika zahvalnost starijim igračicama što su pristale da dođu i pomognu da odemo na Svetsko prvensvo

Sada je definitivno kraj ili ima mesta da se predomislite?

„Ne, ne, ovo je definitivno, zvanično. Svi u stručnom štabu, savezu se trude, priređuju nam iznenađenja i baš se osećamo prelepo ovih dana. Osećamo se kao kraljice. Imaću i motiv što će to da bude na Banjici gde je počela moja profesionalna karijera u Crvenoj zvezdi. Blizu je i kuća, dolaze moja porodica i prijatelji“.

Šta najviše pamtite iz reprezentativnih dana?

„Pamte se druženje pre medalje. Ovaj tim je pun ljubavi, motivacije. Žao mi je što se stvari nisu poklopile kada je možda trebalo, u Japanu, Španiji... Nijanse su nekada nedostajale da napravimo više. Žao mi je što to nismo uspele“.

18.00: (1,02) Srbija (23,0) Turska (19,0)

Da li zenit generacije bio na Svetskom prvenstvu u japanskom Kumamotu 2018. godine?

„Norveška se tada provukla, dobrim delom i krivicom sudija. U tom trenutku nismo potencirale te stvari. Čim se ja sećam toga, a ja baš ne pamtim mnogo. Igrali smo tada poseban stil rukometa, to 'širenje'. Svi su imali problem da nas brane. Nije bila taktika, to je bila igra. Poenta je bila samo da idemo oko zone i to je upalilo. To je bilo jedno od boljih prvenstava“.

(©MN Press)

Da li je poraz od Hrvatske na Evropskom prvenstvu 2020. godine bio jedan od najbolnijih? Mogli smo lako mi do medalje, a ne rival.

„Sećam se da nismo prošli i mojom ’zaslugom’. Trebalo je da idem više jedan na jedan. Ostalo je da je to bila moja krivica što nismo prošle dalje.“

Kakve emocije nadiru iz Beograda 2013. godine, srebro, puna Arena?

„Sećam se i hotela gde smo bili i kako smo se družili i kako smo proslavili medalju i ogroman broj ljudi na tribinama. Pola Sombora je došlo sa majicom na kojima je pisalo ’Kiki 7’ da me podrži. Bilo je sve odlično organizovano, stvarno je sve bilo neopisivo“.

Koji klub u bogatoj karijere je ostavio najjači utisak?

„Definitivno Mec u Francuskoj i Esbjerg u Danskoj, mada bih pomenula i Makedoniju. Tamo sam se osećala ekstremno dobro. Metalurg me ’izvukao’ iz Zvezde, dao slobodu. Ljudi su bili ljubazni, pustili su me posle godinu i po, pre isteka ugovora. Povredila se Alison Pino u Mecu i ja sam došla u veliki klub kao njena zamena. Napravili su mi životnu uslugu i ispali su veliki ljudi. Prelepo sećanje je taj period u Mecu. Bila sam šampion, osvajala trofeje, postala najbolji mlada igračica Lige šampiona. Puno lepih utisaka, uvek smo jurili prva mesto, mentalitet je bio pobednički, veliki klub. Mnogo sam naučila, i jezik, o kulturi, hrani“.

Igrali ste dva puta u Mađarskoj. Kako je bilo u komšiliku?

„Ne bih se vraćala tamo. Ništa mi nije odgovaralo, ni mentalitet, ni rukomet. Brzo sam odlazila. Posle Vaca sam otišla u Rusiju, ali me tamo nisu plaćali, pa sam se vratila nazad u Mađarsku da završim sezonu, u Kišvardi. To je period kada sam se više selila. Nije mi se dopalo, nije mi se ništa svidelo tamo. Volim klubove koji idu na prva mesta. Ljudi u Kišvardi su želeli da ostanem, ali sam htela da ispunim san i da odem u Dansku, bez obzira što će ti tamo pola plate da ode na život. Bilo mi je privlačno, klub velikih ambicije“.

Da li Danska druga dimenzija

„Defintivno. Drugačiji mentalitet. Tamo je red, rad i disciplina. Nema uspeha bez rada, to je lajtmotiv Danaca. Trening je jednom dnevno, dva puta nedeljno je teretana. Tih sat i po dnevno, 100 odsto se daješ. Dolazi se na trening da se zapne, nema pošteda. I slobodan dan kada imaš, nema šopinga, šetnje nego devojke dolaze u teretanu. Svesni su tamo da su sami odgovorni za uspeh. To je taj moderan rukomet, sa mnogo trčanja što njima daje rezultate. Fizički rad je veoma važan. Imala sam sreću da radim sa Jesperom Jensenom. On je bio inteligentan igrač, srednji bek, video je igru, kao trener još je bolje to radio. Izvukao je maksimum od igračica. Ako je levi bek visok dva metra, on je ukazivao gde da se napadne, kako da daješ loptu krilu, pivotu... On je sinonim za uspeh tog kluba“.

Da li ste tamo doveli do perfekcije igru dva na dva sa pivotmenom, naučili nešto novo?

„Igru dva na dva sa pivotmenom nisam tamo naučila. To je bilo ovde u Zvezdi. I kad nismo imale hleba da jedemo, onda smo Dragana Cvijić i ja vežbale individualno sa Vladimirom Šimičićem. Kretanja, tehnika, on nas je mnogo naučio, to je bila baza koja mi je pomogla u nastavku karijere. U Danskoj sam naučila tu kontrola brze igre, razvijanje kontre, polukontre, brzo da se završe akcije. To se meni najviše sviđa, nekim trenerima i ne, ali ja sam se na terenu najbolje osećala u Danskoj. Bilo je mnogo trčanja i u Francuskoj, ali u Danskoj je bilo više“.

Kakvi su utisci iz Rumunije, tu ste već četiri godine?

„Tamo je mnogo sporije u odnosu na Dansku, ali je liga baš jaka. Dolazi veliki broj stranih rukometašica. Pola Francuke i Španije je tu, kvalitetne igračice. Sada je tu i Estevana Polman. Budžeti su veliki, svi dolaze ovde da igraju. Jedan dan si prvi, drugi peti, od početka do kraja neće se znati ko je šampion, ko igra Evropu. Težak je ritam, kvalitetne utakmice. Nema poštede, odmaranja. Našim mlađim igračicama bih preporučila ako mogu da dođu u Rumuniju, ovde je odličan kvalitet i prilika za napredovanje. Ramnica Vlčea je veliki klub, bila sam šampion. Uvek su me u karijeri vodili klubovi koji idu na prva mesta. Sada sam u Dunarei Braili. Šest meseci smo gradili mentalitet i nadam se da ćemo da nastavimo u tom ritmu i sledeće sezone da napravimo još više. I to bilo to od mene“.

Najavljujete kraj karijere?

„Bože zdravlja, ako bude sve u redu planiram da završim karijeru naredne godine kada mi ističe ugovor“.

Da li vam je žao što ne možete da završite karijeru u Srbiji? Jednostavno, nemate gde da dođete.

„Iskreno jeste, to je uvek lepo da završiš gde si počeo. Meni je drago što sada sa reprezentacijom završavam na Banjici. Nisam nikada igrala ovde i sa inostranim klubom. Situacija u Srbiji je veoma teška, mali su budžeti“.

Liščević u dresu Crvene zvezde (©MN Press)

Kakve su emocije na Zvezdu, prvi klub posle dolaska iz rodnog Sombora?

„Imala sam ponudu Zvezde i Bora. Bila sam maloletna, roditelji su mi savetovali da dođem u Beograd, bilo je bliže od Bora. Zvezda je veliko ime, veliki klub. Drago mi je što sam igrala, osetila se delom te porodice. Sećam se druženja sa saigračicama, to je bio najlepši period mog odrastanja. Bilo smo mlada ekipa, željna dokazivanja. Sećam se tada je Kikinda bila jaka, Zaječar... Uvek smo davali maksimum“.

Gde vidite sebe za pet godina?

„Radim na tome da se stabilizujem, kada završim karijeru da ne moram ništa da radim, bar neki period. Ide mi prilično dobro u tim planovima, ali nisam neko ko može dugo da ništa ne radi. Imam mnogo hobija koje volim. Obožavam rad s decom, voli i oni mene. Ne mislim da ću biti profesionalni trener, ne bih se vraćala u rukomet. Profesionalni sport vam oduzima ono što su drugi imali, slavlja, rođendane... Preskočila bih taj deo. Volim da radim u muzici, sa decom, sa apartmanima, renoviranjima, ne znam gde ću pre da stignem, imam i plantažu lešnika u Somboru zajedno sa bratom“.

Može li neki hobi da bude i posao?

„Plantaža mi je posao, zahteva fizički rad, mnogo truda. Tek počinje da bude velika priča. Kad usavršimo, želja nam je da to bude veliki biznis, da prodajemo na tone lešnika“.

Vraćate se u Srbiju posle kraja karijere?

„Ne verujem. Sebe vidim u Španiji“.

Nikada niste igrali na Pirinejima, zašto tamo?

„Možda ću igrati, nikad se zna, šalim se. Treneru Bera Bere sam rekla kad završim karijeru dolazim kod vas. Ako mogu da budem deo nekog posla, zašto da ne, prelepa zemlja, sličan mentalitet nama. Bolje žive nego mi. Nisam navikla da budem veći deo godine u Srbiji. Volim leti da budem kod kuće, ali kad dođe momenat, moj mir, sloboda, onda volim da odem van zemlje“.

Profesionalni sport zahteva mnogo odricanja. Govorili ste da biste voleli da budete majka?

„To mi je velika želja, da imam mnogo dece kad završim karijeru. Videćemo da li je to izvodljivo, da ne bude kasno, pošto sam zaglavila mnogo na terenu“.

Oprobali ste se u muzici, kad će novi singl?

„Muzika je hobi, moj favorit. Posle završnog turnira Lige šampiona gde sam pevala, toliko mi se svidelo to, dobila veliku motivaciju da nastavim. Baš me to ’radi’, nekada noću sednem, pa zapišem neki stih, kako budem inspirisana. Tada zaboravim koji je dan, koliko je sati, samo sednem, komponujem. Hobi broj 1, definitivno. Ništa nje obavezno, u smislu da zarađujem od toga. Imam dve, tri pesme već spremljene, pa ćemo videti kad će da da budu urađeni spotovi. Nemam tu obavezu da moram ove godine“.

Svestranost kao osobina vas vodi napred. Kako sve postižete?

„Na pet strana sam. Imam drugarice koje su završile karijeru, ne mogu da se snađu posle sporta, nemaju posao. Depresivne su. Mislim da nemam taj problem, nadam se da će tako da ostane. Hiperaktivna sam, stalno u pokretu, okružena ljudima. To me ispunjava“, zaključila je Liščević sportsku, ali i životnu priču.