INTERVJU – Dragan Škrbić: Vidim Zvezdu na srpskom tronu, sanjam pun Pionir i plasman u Ligu Evrope
Vreme čitanja: 22min | ned. 01.01.23. | 08:24
“Proteklog leta napravili smo petogodišnji plan. Verujem da ćemo u tom periodu da stignemo do titule. Trofej nam ništa ne znači ako ne bude stepenica ka nečem više, a to je međunarodno takmičenje. Igranje u crveno-belom dresu bila je ljubav, emocija, sve posle toga je bio posao. Uvek sam želeo da se bavim nečim drugim posle kraja igračke karijere”, istakao je u intervjuu za Mozzart Sport predsednik kluba iz Ljutice Bogdana, jedan od najboljih srpskih rukometaša svih vremena
Počeo je Dragan Škrbić u malenoj Crvenki, najslađem selu, rukometnom bastionu koji je iznedrio veliki broj asova u bivšoj Jugoslaviji. Put ga je dalje vodio do glavne pozornice, do dresa voljene Crvene zvezde. Napravio je impresivnu karijeru u Španiji, Sloveniji i Nemačkoj, a kruna je bila šestogodišnji boravak u Blaugrani (2002-2008), u najtrofejnijem evropskom klubu, Barseloni, s kojom je dotakao zvezde 2005. godine kada je s Kataloncima osvojio najvredniji trofej na Starom kontinentu, Ligu šampiona.
Bio je najbolji rukometaš sveta 2000. godine u izboru IHF-a, prvi strelac španskog prvenstva, najbolji stranac Asobal lige, najbolji igrač nemačkog šampionata, sa reprezentacijom Jugoslavije ima tri bronzane medalje na velikim takmičenjima, dve sa SP i jednu sa EP. Za malo mu je izmaklo i olimpijsko odličje u Sidneju 2000. godine (četvrto mesto).
Izabrane vesti
Bio je šampion Španije i Slovenije, osvojio mnogo trofeja, posebno u dresu Barse, ali ne i u crvenom-belom dresu. Posle igračke karijere Škrbić je postao poslovni čovek, oprobao se u građevinarstvu, poljoprivredi, a sebe je pronašao u medicini. Njegova firma je uspešna na polju distribucije implatanata za ortopediju i neurohirurgiju. Izgradio je sebe van rukometa, napravio ime u oblasti u kojoj ništa nije znao kada je okačio patike o klin i krenuo u novi izazov. Pre nekoliko godina se vratio u rukomet, prvo kao potpredsednik Rukometnog saveza Srbije, zatim kao član Upravnog odbora Crvene zvezde, da bi od juna prošle godine postao predsednik poljuljanog giganta iz Ljutice Bogdana.
Ono što nije uspeo kao igrač, da podigne toliko željeni trofej šampiona naše zemlje, sada pokušava da uradi kao čelni čovek Zvezde. Crveno-beli čekaju na krunu već 15 godina. Valensiju, po mnogima jedan od najlepših gradova u Evropi, zamenio je Beogradom gde poslednjih godina boravi veći deo vremena.
Put je trnovit, svakodnevno se nailazi na prepreke, ali istrajan da, zajedno sa još jednom legendom svetskog rukometa, Nenadom Peruničićem, vrati Zvezdi stari sjaj. Šta je urađeno za prvih šest meseci mandata u Ljutice Bogdana, kakvi su planovi, koje iskušenja nailazi, osvrt na igračku karijeru, budućnosti rukometa u Srbiji, učešću Orlova na Svetskom prvenstvu u Poljskoj i Švedskoj ovog meseca, govorio je jedan od najboljih srpskih rukometaša svih vremena u intervjuu za Mozzart Sport.
"Krenuli smo letos u procec stabilizacije kluba, stvaranje baze za naredne godine. Oformili smo Upravni odbor sa 14 članova iz svih sfera društvenog života u Srbiji. Nekoliko puta sam rekao da sam ja predsednik jer je to bilo prirodno rešenje s obzirom na moje ranije iskustvo, da sam bio igrač Zvezde, reprezentativac... Koraci su napravljen već prošle sezone. Uvek se tu problemi, stalno moraju da se nalaze nova rešenja. I dalje funkcionisanje kluba nije kako smo zamislili. Ne može sve preko noći, mnogo stvari je bolje nego što je bilo. Radimo na tome da dođemo do nivoa koji smo zamislili, kako treba da klub bude struktuiran. To je osnova za bolje rezultate u budućnosti”, počeo je Škrbić razgovor za naš portal.
KVOTA U MOZZARTU DA ĆE SRBIJA BITI ŠAMPION SVETA U RUKOMETU JE 50,0. DANSKA JE PRVI FAVORIT (2,10).
Ne obećavate kule i gradovi. Napravili ste petogodišnji plan oporavka Zvezde. Gde je vidite do 2027. godine?
“Vidim Zvezdu na srpskom tronu, da osvojimo titulu u narednim godinama. Trofej nije cilj sam po sebi ako ne bude stepenica ka nečem višem, a to je igranje u Evropi. Liga šampiona je verovatno nemoguća misija u narednom periodu, ali u nekom drugom ciklusu treba da bude cilj. Zadovoljan bi bio da igramo Ligu Evrope, kao što je sada slučaj sa timovima iz regiona, Nekseom i Eurofarm Pelisterom iz Bitolja.
Možda Zvezda u Areni?
"Sanjam pun Pionir za početak. Imao sam sreću da igram pred krcatim tribinama u toj dvorani, ali i na Banjici gde je bilo 4.000 navijača, a dvorana prima 2.000, atmosfera koja diže adrenalin. Nove generacije ne znaju kakav je to osećaj kad igraš pred punim tribinama, gde je jedna strana s tvojim navijačima, a druga protivnička. Ove sezone smo igrali prvi večiti derbi posle dve godine. Mislim da ni Partizan ni mi nismo to iskoristili na pravi način, da više popularišemo rukomet, da delimo karte, da vratimo taj kult derbija”.
Titula sa Zvezdom je neostvareni san?
"Malo u šali kažem da kada dođe taj meč za titulu, da ću da budem na terenu bar na 10 sekundi u opremi, eto da se i ja upišem kao osvajač titule kao što su to učinili Peruničić i Butulija. Oni su se posle te bolno izgubljene titule 1993. godine vratili i imaju trofej, Dejan Perić i ja nemamo”.
BODOVNI SALDO JE MOGAO DA BUDE BOLJI, POVREDA ROTEMA NAS POREMETILA, OČEKUJEM BOLJE IGRE U 2023.
Kako ste zadovoljni prvim delom sezone, petim mestom, sa dva boda zaostatka za Partizanom koji je na poslednjoj poziciji koja vodi u plej-of i borbu za titulu?
“Na početku sezone smo rekli da imamo dugoročni plan. Ne zavisimo od rezultata u ovom šampionatu. Nije nam to primaran cilj, ali naravno da želimo da se plasiramo u plej-of, što znači izlazak u Evropu. Prošle sezone smo se borili za opstanak, sada je evidentan pomak. Bodovni saldo je mogao da bude bolji. Promašili smo sedmerac u Kragujevcu za izjednačenje, protiv Metaloplastike u finišu nam je Aziz Aidi dao ključni gol sa 10 metara u trenucima kada je pretio pasivan napad. Protiv Vojvodine, Ocvirk takođe iz pasivnog napada nam daje ključni gol. U poslednjih sekundama Knežević šutira odlično, a golman Lučin vrhovima prstiju brani i mi ostajemo praznih šaka. To su dva, tri boda koja bi nas vinula u vrh. Imali smo egal u Šumicama protiv Metaloplastike i Vojvodine, ali je individualni kvalitet rivala tada presudio. Imali su naši protivnici igrače koji su znali da reše meč u finišu. Jedina mrlja je meč sa Partizanom gde su zakazali svi, igrači, stručni štab. Nije sramota da izgubimo od Partizana na Banjici, ali jeste na onaj način, nedopustivo smo loše odigrali. Mogli smo bolje od tog petog mesta. Pobedili smo slabije rivale, tu nismo napravili nijedan kiks”.
Raspored u nastavku sezone vam ne ide na ruku?
"Jeste teži. Dolazi nam Radnički i Partizan, gostujemo u Pančevu, Novom Sadu i Šapcu. Ono što je moglo da napravi razliku i što bi moglo da nam pomogne su navijači. Da su Delije bile mislim da bismo u Beogradu dobili i Metaloplastiku i Vojvodinu. Ne potcenjujem trijumfe naših rivala, ne želim da umanjim njihov učinak. Pozivan navijače da dođu da nas podrže u drugom delu sezone. To znači i nama u upravi, a posebno igračima. Protiv Dinama iz Pančeva i Vojvodine je bilo 500 do 600 gledalaca, nije to loše, više je nego prethodnih sezona, ali fali nam malo napetosti, da navijači poguraju ekipu. Bio sam igrač, znam kakav je podstrek huk s tribina. Jedan od razloga onakve igre Partizana i naše katastofalnog meča na Banjici su navijači koji su bili osmi igrač crno-belih”.
Rok za nove igrače je 28. februar. Imate li u planu pojačanja?
"Tek se završila polusezona, analiziraćemo još. Imali smo veliki peh da nam se povredio Rotem Segal, koji je bio jedan od najboljih igrača na startu šampionata. Brzo se adaptirao na ekipu, novu sredinu. Tim nam izgleda mnogo bolje sada nego na startu sezone. Vidi se automatizam. Devet novih igrača smo letos doveli, većina je u prvoj postavi. Simić je sada prvo levo krilo, prošle sezone je bio u drugom planu, obojica desnih krila su novi, tu je povratnik Draško Nenadić, Rotem Segal, Mirko Đurović je sada u žižu, tu je i Kankaraš kao iskusniji. Vidi se je bilo potrebno vreme da se tim uigra. Imamo igrače na pozajmicama, procenićemo da li na nekog možemo da računamo. Nije isključeno da dovedemo nove igrače pred start drugog dela sezone”.
Da li Zvezdi fali lider, koji odlučuje u poslednjem napau? Aziz Aidi je to bio kod Metaloplastike, Baris Puhovski i Ocvirk u Voši, Danilo Radović u Dinamu?
"I Metaloplastika i Vojvodina imaju igrače koji znaju da odluče kad se lomi u finišu, koji na individualni kvalitet rešavaju mečeve. Mi više zavisimo od kolektiva. Rotem je možda mogao da bude taj čovek odluke, ali se nažalost povredio. Treba nam takav igrač, da izmisli gol, kao što su Aziz Aidi i Ocvirk protiv nas to uradili. Nije lako dovesti takvog igrača. Pogotovo u Zvezdi koja ne igra Evropu, dve godine je bila u plej-autu. Mislim da bismo ovom sezonom mogli da se kvalifikujemo za naredno leto da možemo da dovedemo takve tipove igrača, da oni žele da dođu kod nas”.
Kakva je situacija sa Rotemom Segalom i Viktorom Matičićem?
"Poslednjih 10 dana je Rotem trenirao, on je maksimalno profesionalan. Dolazi na trening pola sata ranije, odlazi pola sata kasnije. Ima je veliku želju da odmah igra, ali smo procenili da nema razloza za rizik, ali biće spreman za Pančevo i prvo kolo u 2023. Matičić je već bio u timu na poslednjem meču. E sad, nije isto kad ga više ne boli noga i kada je u formi. Dobro će mu doći pauza, od 9. januara počinjemo pripreme i verujem da ćemo biti kompletni u drugom delu šampionata”.
Ko su favoriti za titulu?
"Vojvodina ima jaču konkurenciju nego prethodnih godina. Liga je jača, i to mnogo nego prošle sezone, pa izgleda da se muče. Pozitivno me je iznenadio Radnički iz Kragujevca.. Mislio sam da su prošle sezone zbog sistema takmičenja doživeli bum, ali i ove s novim trenerom su u vrhu, tu su peti, šesti i oni su na korak do plej-ofa. Imaju dobar raspored, najbolji im dolaze u Kragujevac. Metaloplastika, ako zadrži Aziza Aidija, je opasna, po meni igra najbolje. Ima najjaču bekovsku liniju, iskusnog trenera Matića koji ima autoritet. Jeste pala u finišu. Vodilanje u Novom Sadu sa dva gola do 56. minuta. Vojvodina ostaje favorit. Mi bismo voleli da budemo kao Novosađani. To smo rekli i Nenad Peruničić i ja više puta. Za naše uslove, oni su postavili sistem. Pojačali su se drastično u odnosu na početak sezone. Priče da smanjuju budžet ove sezone, od toga nema ništa. Oni su sve jači kako šampionat odmiče”.
Miljan Pušica je izabrao Vošu. Da li ste mogli da ga dovedete pre Novosađana?
“To je tržišna utakmica. Nismo ni stigli do priče o uslovima letos kada sam ga pozvao. U avgustu smo razgovarali, ali je imao obaveze u Mindenu, imao je neke probleme u klubu. Nismo ni došli do konkretne priče. Izabrao je Vojvodinu. On je dobar igrač i čovek. Četiri ili pet operacija je imao na kolenu, dugo odsustvovao, nije to lako da se podnese. Koji je to stres i šta je izdržao…? Vidim da je pozvan u B reprezentaciju, da se ne njega računa i želim mu da se vrati u najbolju selekciju”.
Tokom sezone su vas napustili trojica igrača - Panić, Blagojević i Vučićević. Planirano ili ne?
“Nisu bili planirani odlasci, ali nisu nas poremetili. Nisu imali veliku ulogu u timu. Imali su druge planove, pa nismo hteli da ih zadržavamo”.
Finansije? Opet se u kuloarima govori da plate kasne?
"Nije sve onako glatko kao što smo očekivali. Kasne plate, to je istina, ali svuda je tako u Srbiji. Kako smo planirali letos budžet, mislim da ćemo to da ostvarimo. Tajming isplata napravi problem, ali se to dešava ne samo u klubovima nego i u firmama. Smatram da je to rešivo i da će biti bolje u ovoj godini“.
Kada ste letos preuzeli čelnu poziciju Zvezde, da li ste očekivali će biti lakše ili teže?
“Nisam razmišljao o tome. Ja sam jedan od jednakih u tom Upravnom odboru. Ne može sve preko noći. Naravno, ima situacija kada uživaš, ima i kada je teško. Kako kažu Nemci, ne postoje problemi, nego samo rešenja”.
Da li ste ljubomorni na košarku i astronomske budžete za naše uslove koji imaju Paritizan i Crvena zvezda?
"Sport zaslužuje da se ulaže u njega. Rezultati to pokazuju. On što je loše za sport koji volim što se više ne ulaže u rukomet. Budžeti Zvezde i Partizana u košarci su na zavidnom evropskom nivou. Bez uspeha reprezentacije ne možemo da krenemo napred. Čekamo sad Svetsko prvenstvo. To bi mogao da bude zamajac za rukomet u Srbiji, da krene kupnim koracima napred”.
NEMA VIŠE OPRAVDANJA, VREME JE DA REPREZENTACIJA NAPRAVI VELIKI KORAK, DA BUDE KONKURENTNA ZA ČETVRTFINALE
Vi ste “krivac” što je Toni Đerona stigao na kormilo reprezentacije. Kako ste zadovoljni njegovim dosadašnjim učinkom?
"Kada sam došao u Upravni odbor RSS-a predlagao sam na prvoj sednici da bude stranac selektor. Toliko se toga promenilo u odnosu na neko moje vreme, ne samo u rukometu nego u svetskom sportu, da nema više vremena za pripreme kao što su nekada bile. Treneri su tada govorili da se reprezentativci ne pozivaju nego da se stvaraju. Kako sada možeš da stvoriš reprezentaciju kada imaš 15 treninga godišnje, računajući i kvalifikacije i velika takmičenja? U tim uslovima prednost imaju oni treneri koji znaju da koriste to vreme, koji imaju sistem. Španci su dokazali da znaju da rade u takvim uslovima. Meni je to bio motiv da izaberemo inostranog stručnjaka. Srpski treneri možda na terenu imaju intuiciju koga da zamene, koji potez da povuku, da prelome meč. Sada je sve to više nauka. Odlučeno je da damo šansu našem treneru, da se on kroz reprezentaciju digne na viši nivo. To je bio Nenad Peruničić koji je napravio mnogo dobrih stvari, uveo mlade igrače. Ovu reprezentaciju koju sada ima Toni, Nenad je većinu selektirao. Imao je hrabrost da preseče, da neke iskusnije više ne pozove, da pruži šansu mlađima. Posle EP u Austriji je podneo ostavku. Kada je to toga došlo, opet se pojavila ta ideja o strancu. Bilo je nekoliko kandidata, razgovarli smo, a Toni Đerona je bio najkonkretniji”.
Čini se da je vratio kult reprezentacije, da nema više svađe, trvenja, zle krvi, otvaranje Pandorine kutije?
"I sada u fudbalu na Svetskom prvenstvu u Kataru, svi pričaju pre takmičenje o dobroj atmosferi, a kada dođu loši rezltati onda isplivaju prljavštine. Dobili smo Francusku, nije mala stvar ni eliminisati Sloveniju, ali na Evropskom prvenstvu u Segedinu nismo imali dobar rezulat. Korona je donekle opravdanje. Nismo čuo ni javno, ni ovako interno da je bilo ružnih reči posle tog šampionata. Preduslov za dobar rezultat je da jedni drugima veruju. Selektor je tu najzaslužniju za dobru klimu u selekciji. Dosta sam razgovarao sa Đeronom i kad sam bio u RSS-u, znao sam ga i iz Barselone, on je tada bio u klubu. Recimo, proitv Francuske u kvalifikacijama, u 51. minutu, kada se lomi, Toniju je bila bekovska postava sa Stefanom Dodićem koji ima 17 i Jovicom Nikolićem sa 19 godina”.
Kakve su nam šanse na šampionatu, koliko može Srbija?
"Bez namere da vršim dodatni pritsak na igrače, stručni štab, jer oni najviše žele da urade nešto veliko, mislim da je vreme da konačno pokažu koliko mogu. Nema više, idemo da igramo, pa šta bude. Rade dve godine zajedno, sazreli su, pojavili su se novi igrači koji su ranije igrali za druge reprezentacije, mislim na Dragana Pešmalbeka i Uroša Borzaša. Doneli su dodatni kvalitet. Nema izgovora da se ne napravi dobar rezultat. Koji je to, sad je to pitanje? Neću da pričam o medalju, ali to mora da bude rezultat koji će da bude korak napred. Ne da bude samo da prođemo prvu fazu. Mislim da se podrazumeva da preskočimo prvu rundu i da budemo konkurentni za četvrtfinale”.
Do plasmana među osam i olimpijskih kvalifikcija za Pariz, nemamo na putu Švedsku, Dansku, Španiju, Francusku, Hrvatsku, Egipat, Island… Nemačka u prvoj fazi i Norveška u drugoj su najozbiljnjiji rivali. Kako ocenjujete grupu u kojoj su osim Pancera i azijski šampion Katar i Alžir?
“Katar se već tri meseca sprema u Barseloni. Oni rade kako je bilo u moje vreme. Zaustavili su domaće prvenstvo, imaju najveću trenersku veličinu u istoriji, Valera Riveru. On je dugo tamo, postavio je sistem. Imaju Katarani manje kvaliteta nego ranije, ne brani više Danijel Šarić, ali neće biti lako s njima. Nemci ne igraju u top klubovima. Nisu ni njihovi timovi više najbolji u Evropi. Mogu da se dobiju. Golman Andreas Volf je svetska klasa, Gola je dobar pivotmen, Islanđanin Gislason je iskusan trener, ali nisu bolji od nas. Alžir je drugačiji sistem, ne treba ih potceniti. Ne postoji više opravdanje, nego svi očekujemo da napravimo dobar rezultat. To vi bila satisfakcija za sve nas koji smo bili nekada igrači, za ljude u RSS-u, klubove, da uspeh bude zamajac da se o rukometu više priča, piše, da imamo više sponzora, publike. Iz sveg srca ih podržavam”.
Izbor urednika
Videlo se u Segedinu da nemamo veliki fond igrača, za razliku od recimo Hrvatske. I Đerona ponavlja da je preduslov da igramo ravnopravno sa svim da budemo zdravi. Koliki je problem povreda Dejana Milosavaljeva?
“Jeste on odličan, trenutno među boljim golmanima na svetu, ali imamo i Cuparu, Bomaštara, uvek smo imali dobre golmane".
ZVEZDA JE EMOCIJA, SVE POSLE NJE JE BIO PROFESIONALIZAM, ANEGDOTA SA "KRAĐOM MAZDE"
Vratimo se na vašu igračku karijeru. Kako ste došli u Zvezdu?
“Bio sam u Crvenki, tamo sam rođen, mesto koje ima rukometnu tradiciju. Bojanić je tada bio u reprezentaciji, Kukić u juniorskoj. Nisam mnogo igrao, konkurencija je bila žestoka. Otišao sam na pozajmicu u Jugoviću, želeo sam da igram. Zvezda je tada bila druga, borila se za titulu u onoj čuvenoj utakmici na Banjici sa Metaloplastikom, kada je bio incident sa Veselinom Vujovićem. Kada su otišli Cvetković, Nenadić, Štrbac, godinu, dve je tavorila, borila se za opstanak. Tada je napravljen zaokret, stigli su mladi igrači. Igor Butulija je sa 16 godina postao najmlađi kapiten u istoriji kluba, došao je i Dejan Perić, godinu dana kasnije i Nenad Peruničić. Napravljena je baza sa mladim igračima. Meni je motiv dolaska u klub bio što je Zvezda veliki brend, što sam igrao sa vršnjacima, bio sam na terenu 60 minuta, kao i to što sam stigao u Beograd, u metropolu”.
Šta najviše pamtite u periodu dok ste nosili crveno-beli dres?
“Vežu me uspomene na druženje, kako smo zajedno stasavali. Zvezda je bila emocija. Posle je sve bio profesionalizam, rukomet mi je bio posao, od toga sam živeo. Bilo je naravno i vrhunskih utakmica, puna Banjica, Pionir. Te 1993. godine, u vreme sankcija, kada su košaraši I fudbaleri otišli u pečalbu, rukometno prvenstvo je bila najkvalitetnije. Svi smo bili zvezde, navijači su nas bodrili na gostavanjima”.
Čuvena majstorica finale plej-ofa u Pioniru postala je kultna i danas se prepričava ne samo u rukometnim krugovima. Snimljen je i dokumentarni film “1993”. Da li je to najbolniji poraz u vašoj karijeri?
"Ta utakmica je ostala zapamćena. I pre meča je imala šansu da bude istorijska, a kada se završila, uz one drame i zaplete, dobila je taj kultni značaj. Mi zvezdaši smo voleli da je ishod bio drugačiji, ali to je sport. Pogledajte i ovo Svetsko finale u Kataru, penali su odlučili. Nije Argentina bila bolja i više zaslužila trofej od Francuske, ali eto na kraju je neko morao da bude pobednik”.
Da li Neđa Jovanović nekada priznaje da ih je sudija pogurao, da je deveterac bar tri metra bio bliži nego gde je bio faul?
"Ne priznaju on niikada, ni Neđa, ali i ostali partizanovci. Razumeo bih da nije bilo snimka, da kažu sudijsko uverenje, ali se sve jasno videlo. Da je deveterac izveden s mesta gde je bio prekršaj, koliko je god Neđa Jovanović bio sjajan, ne bi ga dao. On nije ni znao da je postigao gol. Tek je to shvatio posle 10 sekundi, kada je njegov brat utrčao iz publike u teren i zagrlio ga”.
Ima li dalje okupljanje vase generacije kod Tome Pantersa?
"Sad nismo u formi. Kod Tome ne može samo da se ode na kafu, piće, mora da se ostane do ujutru. Što bi Toma rekao, mora da bude kerozina”.
Na terenu ste bili ljuti rivali, braća Nenad i Predrag Peruničić nisu štedeli jedan drugog, bilo je tu žustrih startova. Ipak, posle meča se sve zaboravljalo, drugarstvo je krasilo tu generaciju. Da li setno gledate na te dane?
“Profesor Jezdimir Stanković nam je stalno govorio da moramo da se držimo zajedno, da se družimo, da je to preduslov uspeha. Klub je klub, ali reprezentacija je nešto mnogo više. Rukomet je plemićki sport. Na terenu dajemo sve od sebe, ima tu i udaraca, štipanje, psovki, ali posle utakmice možemo da odemo zajedno na pivo”.
Kultne su i anegdote iz tog perioda, posebno sa Igorom Butulijom i njegovim “nestašlucima”. Kako ste umalo ostali bez automobila koji ste kupili dan ranije?
“Igor je završio ranije trening. On je radio sa bekovima, dok su pivotmeni i krila bili na drugoj strani terena. Taj dan sam prvi put došao na trening, parkirao Mazdu 323 ispred dvorane. Rekao sam fizioterapeutu Vladi Radulovića da ga odvezem do kuće u Zemunu, da mu pokažem novi auto. Kada sam završio trening, automobila nije bilo, ključevi su bili tu, u jakni. Krađa vozila nije bila retkost tih godina. Pomislio sam da sam takav baksuz da mi prvog dana ukradu auto. Sekretarica Sneža je brzo alarmirale sve, svi su pritekli u pomoć, od košarkaša, odbojkaša, tražili su moj auto, ali ga nije bilo. Otišao sam kući autobusom. Tek uveče mi Vlada zove da mi je automobil na parkingu kod Arkanove vile”.
Škrbić otkriva još zanimljivih situacija…
"Igor je odličan vozač, dok ja tada nisam bio. On je iz Pančeva do Beograda vozio bez ruku, samo ih je koristio da promeni brzinu, volan nije dodirivao. Jednom smo išli zajedno na trening. On mi svira, kaže da otvorim prozor da mi nešto kaže. Uradim to, a on mi baci petardu u automobil. Kad je puklo… Bilo je to svakakvh njegovih fora. Ili me natera da odemo preko Balkanske i ona uzbrdica. Meni nije problem kad je zeleno, tad sjurim, samo dam gas, ali kad je crveno, ne znam kako da krenem s ručnom. Ja sam u gepeku uvek imao dve cigle koje sam nosio sa sobom za kočenje, da ne krene auto nazad. Onda me ljudi gledaju, šta radi ovaj s ciglama?
IMAO SAM PONUDU DA SE VRATIM U VOLJENI KLUB 1995.
Mogli ste da se vratite u Zvezdu 1995. godine. Te sezone crveno-beli su konačno stigli do titule, vratili su se Igor Butulija i Goran Beli Stojanović, stigli su Predrag Peruničić, Vladan Matić, Žikica Milosavljević. Trener je bio Ljuba Obradović, starosedeoci su bili Vladimir Beli Petrić, Nikola Vojnović… Zašto nije došlo do saradnje?
"Imao sam ponudu Zvezde, ali sam tada imao ugovor sa Ademar Leonom. Kada pogledam s jedne strane, žao mi je što se nisam vratio, nisam osvojio titulu. Jedino Perić i ja nismo podigli pehar sa Zvezdom. Igor je te sezone konačno uspeo, Nenad se kasnije vratio na zalasku karijere i osvojio pehar. S druge strane, ta sezona u Ademaru mi je bila sjajna, bio sam najbolji strelac Asobal lige, izabran za najboljeg igrača, otišao u Nemačku koja je tada doživela procvat. Ta godina je bila možda i ključna u mojoj karijeri. Jeste mi bilo žao što nisam ostvario taj san da uzmem titulu sa Zvezdom, ali ispalo je dobro na profesionalnom planu”.
Da li je ponuda bila platežnija nego ona Ademarova?
"Nismo tada stigli da pričamo o novcu, ali sam siguran da bi Zvezdina ponuda bila jača. U Ademaru nisam igrao za veliki novac, tek u drugoj sezoni u Leonu su mi povećali platu. Nisam pričao o novcu sa Zvezdom, moj stav je tada bio da želim da ostanem u Španiji”.
Zvezda je stigla te sezone do titule, igrala je u polufinalu Kupa kupova sa Tekom iz Santandera.
"Bio sam tada u Pioniru u revanšu polufinala Kupa kupova. Bila je prava fešta, atmosfera vatrena, krcate tribine. Teka je bila top, igrali su Jakimovič i Dujšebajev. Tako je to u sportu, nisam se vratio. Recimo, između Barselone i mene je uvek postojala želja, ali je tek kasnije došlo do saradnje. Kada su me oni hteli, tada sam ja imao ugovor, kada sam bio slobodan, onda su imali u svojim redovima Švarcera. Na kraju je Barselona platila obeštećenje da me dovede”.
BARSA KAO KRUNA, 11 GOLOVA U POSLEDNJEM MEČU U KARIJERI
Kako ste na kraju stigli u poznim igračkim godinama u veliku Barsu?
"Posle prve sezone u Nordhornu, Barsa me je zvala. Švarcer je otišao, ali sam imao ugovor, već sam prešao 30 godina. Kad smo se počeli da razgovaramo, to je bilo sedam dana pre početka priprema. U Nordhornu nisu hteli da me puste jer je ostalo malo vremena da nekog dovedu. Dobro mi je bilo u tadašnjem klubu, pa sam se dogovorio usmeno da ostanem još tri godine u Nemačkoj. Došlo je do finansijskih problema. Rekli su nam da moraju da raskinu ugovor sa igračima koji imaju najveća primanja, dok bi se ostalim smanjile zarade za 25 odsto. Onda su oni zvali Barselonu, pa sam sa 33 godine konačno stigao”.
Da li je i tad bilo teže igrati u Nemačkoj nego u Španiji?
"U to vreme tri najbolja španska kluba, Barselona, Sjudad Real i Portland San Antonio su bili bolji od nemačkih klubova. Portland je imao Ivana Balić, Neđu Jovanovića na istoj poziciji. Ademar i Valjadolid su bili malo ispod. Posle je bio veliki jaz, dok su u Nemačkoj su svi isti. U Španiji šampion izgubi četiri, pet bodova, u Nemačkoj mnogo više”.
Zašto je španski klupski rukomet propao?
"Barsa godinam nije izgubila, nema dostojnog rival.. Katalonci imaju taj ponos, za njih je Barselona više od kluba, pa i dalje kao deo FK opstaje i rukometna sekcija. Ostali su živeli na račun lokalnih samouprava, ali je onda došla kriza 2008. godine, ulaganja su sada minimalna. Koliko god bilo kotradiktorno s obzirom da dominiraju, mislim da su španski treneri uništili lepotu rukometa. To me je nerviralo poslednjih sezona u karijeri. Mogao sam još da igram, recimo protiv Sjudad Realu dao sam 11 golova na poslednjem meču u karijeri. Po meni savršenstvo rukometa je da budeš opasan po gol i da daš loptu pre faula. Španci su napravili sistem koji daje rezultat, ali nema više lepote. Španci su godinama u vrhu, igraju fianala, osvajaju medalje, a nikada ih ne bi stavio u krug favorita po igračkom kadru. Oni jednostavno svaku grešku rivala kažnjavaju, svaki milimetar na terenu, svaku sekundu iskoriste na najbolji način i zato tako dugo ostaju u vrhu”.
Boravili ste u Nemačkoj kada je rukomet u toj zemlji napravio iskorak u odnosu na ostale što se tiče novca i ulaganja?
“Otišao sam prvi put u Nemačku 1997. godine u Hameln. Hteo da produžim ugovor sa Ademarom, gde sam se odlično osećao. Kada sam došao u Leon, on je ostao u ligi jer je moj bivši klub iz Valensije odustao od takmičenja, nije dobio licencu. Bili su tu Fernando Ernandez, Ombrados, trener Kadenas, prve sezone smo bili šesti, a posle drugu. Jedini smo pobeđivali Barselonu. Meni je bilo super u klubu, želeo sam da produžim ugovor. Manolo Kadenas je plakao kad sam odlazio, rekao mi je da se takva ponuda ne propušta. Sećam se da sam dobio tri puta veći novac od onog što sam tražio od Ademara za novi ugovor”.
NOV ŽIVOT POSLE RUKOMETA - GRAĐEVINARSTVO, POLJOPRIVREDA I NA KRAJU MEDICINA
Kada ste shvatili da posle igračke karijere morate da počnete novi život van rukometa?
"To sam razmišljao tokom cele karijere. I kada sam bio u Zvezdi, sa 23, 24 godine, otvorio sam kafić u Crvenki. Dok sam igrao, zaradilo se dobro, nije to zanemarljiva suma, ali sam bio svestan da kada završim da moram da uložim u nešto van rukometa. Za razliku od prethodnih generacija, koji su završavali fakultete, imali karijere posle rukometa, mi smo bili profesionalci, trenirali smo dva puta dnevno. Nisam bio kapacitet da u isto vreme završim fakultet. Kada okačni patike o kiln, nemaš ni znanje, obrazovanje, krećeš u novo takmičenje, ali nisu na nuli, nego krećeš iz minusa. Počeo sam prvo da ulažem u građevinarstvo, nekretnine, kasnije sam se bavio poljoprivredom, imao sam plantažu mandarina. Kasnije sam ušao u ovaj biznis povezan s medicinom. Dosta stvari se činilo kao u sportu. Deo sam ekipe koja rešava nek bitne životne probleme. Sada je razlika što ne igram 60 minuta i ne dajem 10 golova. Bilo je u medijima natpisa Škrbić hirurg, nisam, daleko sam od toga”.
Recite nam nešto o privatnom biznisu kojim se bavite?
"Moja firma se bavi distribucijom implatanta za ortopediju i neurohirurgiju, pre svega vezano za operacije kičme. Rastemo, radimo i u Srbiji. Ono na šta sam ponosam je da iskorišćavamo naše resurse i poznavanje vrhunskih stručnjaka, da ih angažujemo da dolaze ovde da operišu jer se u Srbiji ta metoda nije primenjivala dovoljno. Ponosan sam na to što smo imali 120 operacija, pacijenti nisu otišli u inostranstvo gde su mnogo veći troškovi, nego su operisani u Srbiji”.
Kako da vas nije povuklo da se okušate u ulozi trenera? Jedan ste od retkih iz vaše generacije koji nije ni pokušavao.
“Uvek sam želeo da radim nešto drugo što nema veze s rukometom. Dok sam igrao, uživao sam u svakom treningu. Znao sam da ću da ostanem u sportu, ali na drugi načun, da mi to ne bude profesija, da egzistencija ne zavisi od rukometa”.
Da li je bilo teško da se iz čarobne i sunčane Valensije vratite u Beograd?
"Valensija je fenomenalan grad, za porodicu idealan. Nije prevelik, nema gužve kao u Beogradu, Madridu, Barseloni, da ostaneš zarobljen u kolima dva, tri sata, ali opet ima milion stanovnika. Hrana je dobra, klima, blizu su Baleari, ima brza pruga pa se za sat i 15 minuta stiže do Barselone ili Madrida. Živim na relaciji Beograd - Valensija. Ovde sam otprIlike 20 dana U mesecu, dok sam 10 sam u Španiji. Deca su odrasla, stariji sin je treća godina fakulteta, sada je na razmeni studenata u Đeru, ćerka je krenula na fakultet, mlađi sin se sprema, oni su u Valensiji. Stigao sam u Španiju 1993. godine, brzo sam se adaptirao, naučio jezik, prihvatio njihov način života, nikada se nisam osećao kao stranac. Međutim, s godinama, to nije lako da se objasni, to verovatno znaju gastarbajteri, osećam da pripadam ovde, u Srbiji, da mi je u Beogradu najbolje. Srećam sam što sam ovde veći deo vremena. Mnogi mi kažu da sam lud što sam se vratio”, zaključio je Škrbić za Mozzart Sport.