Inatom do krune generacije: Autsajder kojem ne mogu da ukradu nadu
Vreme čitanja: 11min | ned. 28.07.24. | 08:28
Šta očekivati od Srbije na Olimpijskim igrama?
Olimpijske igre u Parizu obeležiće povratak srpskih odbojkaša na veliku scenu. Bivši osvajač zlatne medalje iz Sidneja konačno se vraća na stare staze. Bilo je neophodno da prođe čak 12 godina pauze kako bi se Orlovi izborili za vizu, a kakvu su golgotu prošli na putu ostvarenja ciljeva, možda i ne čudi što ih niko i ne ubraja u bliži krug favorita za odličja. Da li je u tome i šansa izabranika selektora Igora Kolakovića, pokazaće takmičenje u gradu umetnosti i arhitekture. Čuveni fenomen srpskog inata u našem narodu, kao svojevrsna vrsta nacionalnog obeležja zbog čestih nipodaštavanja i potcenjivanja, mogao bi i sada da ima ulogu u pisanju novih stranica istorije i ponovnom lansiranju u „odbojkaški krem de la krem“...
PREŽALJENI PRE PLASMANA U PARIZ
Izabrane vesti
Niko ne može da ospori činjenicu i razloge zašto se uopšte trofejna generacija doživljava kao drugorazredna reprezentacija i tek puki učesnik Igara. Srbija je uoči ovog leta bila prežaljena, pogotovu posle loših izdanja na olimpijskim kvalifikacijama u Tokiju 2023. godine. Ukoliko su porazi od Sjedinjenih Američkih Država, Slovenije i Japana bili podrazumevajući uvidom u tadašnju formu i kvalitet sastava, onda je startni neuspeh protiv Turske bio nagoveštaj čemu nacija može da se nada u dalekoj Aziji.
Iako državni tim nije bio u mogućnosti da se suprostavi ozbiljnije i čekira kartu za Francusku već tada, potvrdio je u međuvremenu da je kadar da se izbori za ono što mu objektivno i pripada. Koliko nije bilo lako da istraje u nameri, verovatno je i najbolja ilustracija da je morao da vodi računa o apsolutno svakom izgubljenom ili dobijenom setu tokom ovogodišnje Lige nacija sa ciljem da sakupi dovoljan broj bodova i nekako bude ispred Kube na rang listi. Plasman na Igre je lice te medalje, dok bi naličje trebalo da budu realna očekivanja. Bili Kolakovićevi puleni saglasni ili ne sa sledećom konstatacijom, tek poslednji „veliki“ rezultat, barem ako bi se isključivo podijum definisao kao merilo uspeha, zabeležili su osvajanjem Evropskog prvenstva 2019. (prim. aut. finale se igralo baš u Parizu) pod vođstvom selektora Slobodana Bobe Kovača.
KOLAKOVIĆ PRETPLAĆEN NA IGRE, PEH POVREDA LISINCA
Osim što su Orlovi na dobro poznatom mestu, postoji i druga simbolika. Poslednji put kada su učestvovali na Igrama u Londonu 2012. strateg je bio Igor Kolaković. Rešio je pre više od dve godine da se još jednom vrati na funkciju šefa struke i nastavi tamo gde je stao u prvom mandatu od 2006. do 2014. Kako je uspeo da ostvari novu olimpijsku vizu, treću na klupi Srbije, a ukupno četvrtu ako računamo i plasman sa Iranom na Igre u Tokiju (prim. aut. azijsku ekipu je posle pomeranja takmičenja sa 2020. na 2021. godinu zbog pandemije koronavirusa predvodio ruski trener Vladimir Alekno), njegov reizbor mogao bi da se proglasi uspešnim. Imajući u vidu i kakav je poduhvat imao pred sobom uoči Lige nacija, bilo je svima u javnosti jasno da će morati sa najjačim adutima da krene i u napad po toliko željenu vizu.
Zato i ne treba da čudi da nije imao previše dilema kada je razmišljao o potencijalnim putnicima. Prema očekivanju, odlučio se za roster sa proverenim snagama, među kojima su, između ostalog, poznata imena kao što su Marko Podraščanin, Aleksandar Atanasijević i Uroš Kovačević. Osim udarnih igala u napadu, iskusni stručnjak računa i na tehničare Nikolu Jovovića i Vuka Todorovića. Organizatori akcija trebalo bi da se dopunjavaju, mada nije teško pretpostaviti da će ulogu startnog dizača imati Jovović. U dijagonali sa njima gotovo je izvesna i rotacija već pomenutog Atnasijevića i Dražena Luburića. Nezahvalno je prognozirati ko bi mogao da ima veću minutažu, ali za koga god se selektor bude odlučio – sigurno je da kvaliteta na toj poziciji neće nedostajati.
Najveći izostanak osetiće se na mreži... Povređeni Srećko Lisinac i dalje proživljava agoniju, čak i 14 meseci posle operacije lumbalnog dela kičme na privatnoj klinici u Pjaćenci. Njegova želja o nastupu nikada se nije ni dovodila u pitanje, ali će u igri Srbije biti prisutna velika praznina zbog nemogućnosti spajanja blokerskog tandema Podraščanin – Lisinac. Kako je Kolaković morao da pronađe alternativu, izbor je pao na momke koji su i prethodnih godina bili deo nacionalnog tima – Petra Krsmanovića i Aleksandra Nedeljkovića. Pored Kovačevića, već viđeni na pozicijama za prijem servisa i napadačku orijentaciju su Miran Kujundžič i Pavle Perić. Naravno, ni Marka Ivovića, još jednog debitanta na Olimpijskim igrama, ne bi trebalo unaped otpisivati, ali se čini da će selektor ovog puta da se uzda pre u mladost nego u iskustvo. Ukoliko Kolaković negde nije uopšte razmišljao i „razbijao glavu“, verovatno je to onda Milorad Kapur, ujedno i jedini libero u ekipi. Lik džokera sa funkcijom rezervnog igrača pripao je Nemanji Mašulović, koji bi mogao da uskoči u sastav u slučaju evenutalnih povreda.
Poslednji rez, ako se to uopšte može na taj način nazvati, jer su vizije prilikom kompozicije rostera i više nego logične, bile su uručene zahvalnice mladom Matiji Miškoviću, koji se u poslednjem momentu pojavio na pripremama umesto rovitog Alekse Bataka, Veljku Mašuloviću i Vukašinu Ristiću, čije vreme u reprezentaciji tek dolazi.
KRAJ JEDNE ERE
Kada je Kolaković saopštio preliminarni, ujedno i finalni spisak, uočljivo je bilo da su Atanasijević i Podraščanin samo neki od odbojkaša koji su u različitim intervjuima najavili oproštaj od nacionalnog tima. Zamišljeni scenario sa odličjem oko vrata bio bi najlepši kraj bogatih reprezentativnih karijera.
Tiho se govori i o odlasku šefa struke, bez obzira na rezultat u prestonici Francuke. Teško je i opisati koliko je Kolaković zadužio trofejni sport, računajući mukotrpan posao smene generacija posle Evropskog prvenstva u Austriji i Češkoj 2011. i Igara u Londonu 2012. Uveo je tada, odnosno od šampionata Starog kontinenta, održanog u Poljskoj i Danskoj 2013, u selekciju upravo momke, kao što su već pomenuti Atanasijević, Kovačević, Lisinac, Jovović, Ivović...
Da li je to i savršena prilika za svojevrsni poslednji ples novije generacije Plave čete na povratničkoj turneji? Verovatno. Koliko je teško proceniti šta (zaista) naši reprezentativci mogu da urade? Pa, izuzetno, iako već duži vremenski period uz Orlove ide i prefiks potpunog autsajdera. Niko ne može da im uskrati nadanje, naročito posle načina na koji su došli do Igara. Ono što stoji iza Srbije je tradicija i rezultati kroz istoriju. Oni nose sa sobom i određenu vrstu odgovornosti. Među njima je bilo sijaset medalja, a posebno se ističe deset evropskih, po dve svetske i olimpijske, uz nebrojeno uspeha u nekada najkomercijalnijem takmičenju na planeti kakva je bila Svetska liga.
KAKO DO ČETVRTFINALA?
Igre u Parizu donele su određene novine u samom sistemu takmičenja. Svetska odbojkaška federacija (FIVB) ostala je pri stavu da i dalje ukupan broj reprezentacija bude 12 u muškoj, odnosno ženskoj konkurenciji. Promena je da su dve grupe od po šest selekcija otišle u istoriju. FIVB je umesto klasičnih propozicija u odnosu na prethodna izdanja odlučio da učesnici budu razvrstani u tri grupe. Plasman u narednu fazu, tj. četvrtfinale, izboriće po dve prvoplasirane iz svake grupe, kao i dve najbolje trećeplasirane. Po završetku preliminarne runde, napraviće se poredak svih učesnika na osnovu zabeleženih rezultata (prim. aut. prilikom određivanja tabele, prva tri mesta pripadaju pobednicima grupa, a onda i ostalima reprezentacijama koje završe na drugoj i trećoj poziciji) i tada se nastavljaju borbe za medalje, po sistemu: 1 – 8, 2 – 7, 3 – 6, 4 – 5.
Postavlja se i pitanje: Kako Srbija može do nokaut faze, što bi mogao da bude relativno ostvarljiv cilj?
PROTIV ŠAMPIONA VEĆ NA PREMIJERI
Kao verovatno najbolja moguća nagrada za agoniju dugu 12 godina stiže i prvi meč u A grupi sa aktuelnim olimpijskim šampionima! Da li da nevolja ili motivacija bude veća, reč je o domaćinu Igara – selekciji Francuske. Problematično po Orlove u nedelju, 28. jula, od 17.00 časova može samo da bude forma u kojoj Trikolori dočekuju ostale ekipe... Reprezentacija predvođena legendarnim Italijanom Andreom Đanijem osvojila je već tokom leta Ligu nacija i napravila fantastičnu uvertiru za daleko značajnije takmičenje.
O njihovim neskrivenim ambicijama izlišno je i trošiti reči, pogotovu što će pred domaćom publikom imati određenu vrstu pritiska i obaveze da ponove ili budu makar blizu odbrane olimpijskog zlata. Imajući u vidu da se posle tog uspeha i nisu nešto proslavili, ukoliko se izuzmu dve titule u Ligi nacija, razumljiva su i visoka očekivanja javnosti. Peto mesto na Svetskom prvenstvu 2022, odnosno četvrta pozicija na Evropskom prvenstvu prošle godine, uz debakl Brazilca Bernarda Rezendea, koji je posle samo osam meseci podneo ostavku na mesto selektora na koje je došao umesto Lorana Tilija i ustupio funkciju Đaniju, ne zadovoljavaju apetite kako igrača, tako i čelnika Saveza.
Možda je to i manevar u kojem bi Srbija mogla da iznenadi apsolutnog favorita. Nikako ne bi trebalo zaboraviti da naši odbojkaši nemaju imperativ rezultata, dok je Francuska već viđen učesnik polufinala, ako ne i finala. Sastav u kojem će izaći na megdan Orlovima deluje moćno. Koliko poseduju kvaliteta unutar tima, pravi pokazatelj je i (ne)mogućnost izdvajanja najveće zvezde u startnoj postavi. Prva asocijacija je bez ikakve dileme maestralni Ervin Engapet, iako isto slovi i za svemogućeg libera Ženju Grebenjikova, ali i tehničara Antoana Brizara, koji je kao organizator igre osvojio i MVP nagradu na finalnom turniru Lige nacija u Lođu. Čak i ostatak Đanijevog rostera izgleda zastrašujuće, počevši od srednjih blokera Nikolasa Le Gofa i gorostasa na mreži Bartolomeja Činjeneza, do korektora Žana Patrija i primača servisa Trevora Klevenoa i Jasina Luatija...
Žreb Srbiju i Francusku nije spojio u ovogodišnjem izdanju Lige nacija, ali su kroz istoriju odigrali dovoljan broj mečeva da među njima ne bude tajni. U prethodnoj deceniji odmerili su snage 17 puta, a Trikolori su uspešniji sa 13 pobeda. Orlovi su slavili u Ligi nacija 2021, a u poslednjem međusobnom okršaju u istom takmičenju dva leta kasnije, doživeli su novi neuspeh. Da li je pravi trenutak da se odnos pobeda i poraza malo popravi, videćemo već na premijeri.
ČETIRI PORAZA U NIZU OD SLOVENIJE
Kako bi trebalo biti objektivan, Srbija šansu za prolaz mora da traži protiv rivala kao što su Slovenija i Kanada. Orlovi će Zmajčekima izaći na crtu 30. jula od 17.00 sati. Naše komšije i dalje ubiraju lovorike zahvaljujući sjajnoj generaciji koja se praktično iznenada pojavila pre skoro deceniju. Njihova uigranost ujedno je i najveća prednost, jer godinama nastupaju u skoro identičnom sastavu, uz manje kozmetičke promene. Međutim, nosioci reprezentacije se nisu pomerili iz prve postave.
Proboj na scenu započeli su 2015, kada su na senzacionalan način stigli do srebrne medalje na Evropskom prvenstvu. Posustali su tek u finalu pred naletima Francuza, iako je to bio jasan znak da će još jedan nacionalni tim u predstojećem godinama da bude kadar u konkurenciji za visok plasman. U međuvremenu su sa većine kontinentalnih šampionata vraćali sa odličjem, izuzev razočaravajućih partija i osme pozicije 2017. Na narednim (2019, 2021) ponovo su bili drugi, dok su na prošlogodišnjem zauzeli treće mesto sa samo jednim porazom. Do sada nisu imali značajnijih rezultata na planetarnom nivou, mada im je malo nedostajalo da osvoje i bronzu na Svetskom prvenstvu 2022, a zanimljivo je da će u Parizu po prvi put i debitovati na Olimpijskim igrama.
Iako je Srbija uspešnija od Slovenije i ima 13 pobeda u 19 odigranih mečeva, trebalo bi napomenuti da je čak osam bilo prijateljskog karaktera. Kada je reč o duelima na zvaničnim takmičenjima, rezultat je izjednačen – 5:5. Ipak, izabranici Georga Kreteua nadigrali su pulene Igora Kolakovića u poslednja četiri okršaja uz samo tri izgubljena seta, računajući i nedavni koji je odigran u Ligi nacija. Bez obzira na to što su Orlovi pretrpeli tesan poraz posle pet perioda (2:3), upravo maraton iz Ljubljane vodilja je ka pozitivnom epilogu u Parizu.
S druge strane, evenutalna šansa je i potencijalni umor koji bi mogao da bude prisutan u redovima protivnika zbog konstantnog igranja sa istom postavom u kojoj prednjače korektor Tonček Štern, najbolji poenter ovogodišnje Lige nacija, primači servisa Tine Urnaut i Klemen Čebulj, kao i srednji blokeri Alen Pajenk i Jan Kozamernik. Žestok ritam uspevali su da zadrže i do završnice prvog takmičenja ovog leta, ali i dalje postoji nedoumica da li su imali dovoljno vremena da se resetuju i pripreme za Igre.
KANADA ŠANSA
Najlakši protivnik trebalo bi da bude Kanada, barem na papiru. Reprezentacija koja je debitovala na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine imala je i duži post nego Srbija, propustivši priliku da izbori plasman u Atlantu (1996), Sidnej (2000), Atinu (2004), Peking (2008) i London (2012). Povratak Kubertenovoj olimpijskoj krilatici da je važno učestvovati dogodio se u Rio de Žaneiru (2016), a u međuvremenu su se pojavili i u Tokiju (2021). Nemaju ni većeg uspeha na svetskim prvenstvima, bez obzira na to što su redovni učesnici. Naime, nisu se plasirali samo na jedan šampionat od 1974. Međutim, jedini rezultat vredan pomena zapravo je iz drugog takmičenja – bronzano odličje u Svetskoj ligi 2017.
Zanimljivo je i da su skloni čestim menjanjem selektora u poslednje vreme. Glen Hog je čitavu deceniju predvodio Kanađane (2006 – 2016), a onda je umesto njega komandu nad nacionalnim timom preuzeo Stefan Antiga. Francuz se na klupi zadržao samo godinu dana (2017 – 2018) i sačekao Hogov povratak (2019 – 2022). Nastavile su se turbulencije i u narednom periodu, pa se i Bendžamin Džosefson (2022 – 2023) nije proslavio. Sada je šef struke Finac Tomas Samelvuo, koji je svojevremeno bio strateg reprezentacije u otadžbini i Rusiji.
Tradicija je apsolutno na strani Srbije, što je uočljivo u malom broju mečeva koje su dve reprezentacije odigrale – svega sedam. Iako bi bukmejkeri smeli da se klade da smo samim time i favoriti, utakmice ovih rivala obično obiluju napetim završnicama. Tri od poslednja četiri duela završena su tek posle pet setova, ali Orlovi u ukupnoj računici mogu da nižu hvalospeve na svoj račun zbog pet pobeda. Ni roster Kanađana nije za potcenjivanje. Napadačke poluge poput primača Timoti Mara i Erika Lepkija, pored korektora Artura Švarca, poznata su imena u odbojkaškom sportu. Njihove partije u nedavno završenoj Ligi nacija ukazuju na to da se samo ozbiljnim pristupom mogu ugroziti tog 3. avgusta od 21.00 čas, a deluje ako Srbija to sprovede u delo i da četvrtfinale nije samo pusta želja u snovima...
DA SE VRATIMO INATU...
Bilo kako bilo, došao je kraj jedne odbojkaške ere u Srbiji. Pre nego što se okrene nova stranica i krene sa ispisivanjem istorije u režiji nove generacije, poslednji ples bi mogao da bude i za pamćenje. Daleko od toga da selektor Kolaković može da garantuje medalju, čini se da je plasman u nokaut fazu ostvarilj cilj. A posle... Posle je sve moguće, uvek imajte na umu srpski inat. Koliko ste samo puta u bliskom okruženju čuli rečenicu: „Eeee, uradiću to, pa makar crk’o”. Verovatno je to i najbolji opis ovog fenomena i da je sada idealan trenutak da Uroš Kovačević uz pomoć saigrača posegne za istim. Nikada ne treba potcenjivati šampione, pa mnogi upravo zaboravljaju da ih Srbija i u ovom sastavu i te kako ima…
Piše: Uroš SELENIĆ