I dalje traju Gvidetijeva traganja i lutanja za startnom postavom

Odbojkašice Sjedinjenih Američkih Država su aktuelne olimpijske šampionke, Srpkinje bi tek trebalo da postanu... Možda derbi između osvajača zlatnih medalja na Olimpijskim igrama u Tokiju i Svetskom prvenstvu u Holandiji i Poljskoj nije označio primopredaju vrednog zvanja, ali je i više nego očigledno stavio akcenat na čemu naš stručni štab mora da poradi u nastavku takmičenja.

Kada se izgubi od moćne reprezentacije posle drame u pet činova ne bi trebalo paliti signale za uzbunu. Svaki neuspeh boli, posebno onaj u kojem je epilog mogao i morao da bude drugačiji. Srbiji se upravo to dogodilo. Kakvu je igru prikazala tokom prva dva seta, činilo se da je premija i osvajanje makar boda. Povratkom u prepoznatljivi ritam nagovestila je da se borba tek rasplamsava, uz mogućnost režiranja preokreta već od trećeg perioda. Predvođena toliko puta glavnom protagonistkinjom Tijanom Bošković ne samo da je došla u situaciju da sama odlučuje o sudbini, već je i opšti utisak da je prokockala šansu za trijumf. Ostaje žal, pogotovu posle vođstva 8:5 u taj-brejku.

Pobeda kao pobeda ne bi donela ništa više od očekivanog plasmana u četvrtfinale, ali bi bila značajna na psihološkom planu. Priznale ili ne, srpskim odbojkašicama je negde duboko u mislima opterećenje zbog visokih očekivanja javnosti da je njihovo zlatno odličje upisano na listu ostvarenih rezultata sa Olimpijskih igara u Parizu. Ukoliko ništa drugo, makar bi veći deo bodovnog kolača doneo i sada već neophodnu dozu samopouzdanja pred meč sa Kinom i gotovo izvestan nastavak takmičenja u nokaut fazi.

Selektor Đovani Gvideti je posle utakmice naglasio da ne postoji bolji način da se izgubi nego što je to bio slučaj protiv Amerikanki. Pogledom na krajnji rezultat (17:15 u taj – brejku) stvarno tako i deluje. Međutim, jedna od glavnih impresija je i često pravljenje izmena u izvedbi italijanskog stručnjaka.

Čak je i pre premijernog meča protiv Francuske, a na osnovu konačnog spiska putnica, bila jasna njegova namera da ojača manu reprezentacije – prijem servisa. Dugo je razmišljao, držao sportske sladokusce u neizvesnosti i doneo odluku da u Grad svetlosti krene sa pet dama koje pokrivaju tu poziciju. Problematično je samo što Gvidetijevo lutanje i traganje za startnom postavom i dalje traje... Ako su i najveći laici shvatili da je mesto korektora rezervisano za Tijanu Bošković, da je organizacija akcija poverena Maji Ognjenović, a da je uz njih viđena na terenu i jedini libero Silvija Popović, kakva je situacija po pitanju ostalih pozicija?

Jovana Stevanović i Katarina Lazović (Reuters)

Do sada se pokazalo da je najviše poverenja imao u Maju Aleksić kao prvom srednjem blokeru. Nedoumica mu se javila ko bi uopšte u suženom izboru zbog koncepcije nacionalnog tima mogao da bude uparen sa Užičankom. Sve pohvale idu na Đovanijevu adresu zbog hrabrosti da priliku da talentovanoj Heni Kurtagić, koja ujedno i predstavlja budućnost reprezentacije. S druge, uočljivo je bilo i da mlada Pazarka pravi pojedine simptomatične greške, kao što su pecanja prilikom realizacije napada. Ništa neobično, jer bi trebalo biti realan i istaći da joj nedostaje iskustva da bi se nosila sa „aždajama“ kakve su Hejli Vašington i Čijaka Ogbogu. Potvrdilo se i da je boljitak počeo tek onda kada je i Jovana Stevanović dobila šansu... O kvalitetima evropske i svetske šampionke ne treba trošiti reči, iako se može diskutovati da li se trenutno nalazi „u onoj njenoj formi“. Unela je novu energiju, podsetivši na to da je zbog starih zasluga možda zaslužila da narednu utakmicu ne počne na klupi.

Italijan najviše dilema i muka ima na pomen primača. U meču protiv Amerike koristio je sve opcije, čini se i previše. Krenuo je sa Biankom Bušom i Aleksandrom Uzelac, a na kraju se ispostavilo i da su ostale imale manji ili veći doprinos u osvajanju boda. Bojana Milenković je odradila korektan posao u kroćenju protivničkih servisa, kako se od nje i očekivalo. ali nije dobila mogućnost da uradi nešto konkretnije u napadu. Katarina Lazović je ukazala na to da može da bude prijatno osveženje za ekipu, dok je Sara Lozo „žrtvovana“ zbog prethodno zamišljene kompozicije. U nedostatku drugog korektora, Gvideti je bio prinuđen da je koristi kao zamenu za Boškovićevu usled taktičkih zamisli. Bianka kao „siguran prvi primač“ ostala je pomalo skrajnuta i nije se vraćala u igru posle prva dva seta, a delovalo je tokom priprema da bi baš ona trebalo da prednjači u obavljanju nezahvalnog, presudnog i „prljavog“ posla.

Niko selektoru ne bi trebalo da zameri na povučenim potezima, nesumnjivo je da je, pored igračica, najviše želeo pobedu. Koliko je dobra njegova ideja da se reprezentativke čestim izmenama dopunjuju, toliko je i očigledno da bi uskoro morao da preseče i konačno napravi dobitnu startnu postavu. Da li je silnim kombinovanjem makar blizu tog cilja ili će se traganja i lutovanja nastaviti, verovatno ćemo videti već u okršaju protiv Kine....

Piše: Uroš Selenić