Dvostruki standard u Mađarskoj: Izostavljen sam bez objašnjenja, nema komunikacije

Selektorova je poslednja, a Žolt Varga je za Evropsko prvenstvo precrtao trojicu levorukih šutera. Nije poveo Gergeljija Burijana, on mu je među poslednjima otpao sa spiska, a mesta nije bilo ni za Martona Vamoša i Gerga Zalankija.

Bio je to još jedan pokazatelj da u mađarskom sastavu nije sve kako treba, da nešto smrdi, međutim, i bez dve velike zvezde kakve su Gergo Zalanki i Marton Vamoš, došli su do medalje. Srbija je uručila srebrninu Mađarima i okitila se zlatom, a nakon turnira u Beogradu su pojedini problemi isplivali na površinu.

Žolt Varga je za Mozzart Sport potvrdio da je njegova odluka da ne uvrsti Gerga Zalankija u ekipu, kao što nije ni za Svetsko prvenstvo u Singapuru. Krakto je odgovorio kako je to njegova odluka, a igrač Olimpijakosa je nekoliko dana nakon finala na društvenim mrežama podelio da ga štošta muči i da mu mnogo toga nije jasno.

Sve što se dešavalo, ili bolje rečeno nije dešavalo u proteklom periodu, povredilo je Gerga Zalankija.

„U poslednje vreme dobijam mnogo pitanja o tome šta se dogodilo i zašto više nisam član mađarske reprezentacije. Pošto ni meni situacija nije bila sasvim jasna, nisam ranije želeo da pričam o tome.

Posle dugog razmišljanja, odlučio sam da progovorim, jer smatram da je važno da podelim svoje viđenje.

Leta 2023. godine, pred Svetski kup u Los Anđelesu, po preporuci sportskog psihologa koji radi sa reprezentacijom, javila se ideja da posle Olimpijskih igara provedem leto odmarajući se i puneći energijom uz porodicu. Ovu odluku nisam doneo sam, podržao ju je i Savez. U vaterpolu je to praksa, nešto što se prihvata, tako da u tom trenutku odluka nije delovala rizično.

Za mene je 2024. godina bila psihološki teška: moj klub, Pro Reko, bankrotirao je i ja sam se pripremao za Olimpijske igre u potpunoj neizvesnosti. U ovoj situaciji, prethodno dogovoreni odmor je bio nešto što treba da mi pomogne da sačuvam mentalnu stabilnost. Uveren sam da je ovo na duži rok bilo i u interesu reprezentacije, jer je za dobre predstave, posebno na ovom nivou, neophodan mentalni oporavak.

Istovremeno sa početkom mog perioda odmora se ton komunikacije promenio, a kasnije je komunikacija u potpunosti prestala. Nisam dobijao pozive za produžene trening kampove tima, niti mi je pružena prilika da se dokažem. Takođe sam izostavljen sa Evropskog prvenstva bez ikakvog objašnjenja.

Više puta sam pokušavao da dobijem konkretan odgovor i da saznam koji je konkretan razlog za ovu situaciju, te šta mogu da uradim da bi se ona rešila.

Posebno je bilo teško to što je odluka koju su prethodno svi prihvatili kasnije postala sporna, a zatim iskorišćena kao razlog da ne mogu da se vratim. To mi je neshvatljivo, jer u prošlosti, pa čak i sada, nekolio igrača je koristilo slične prilike, a da to nikada nije bio problem.

Ovaj dvostruki standard stvara nesigurnost u meni i dovodi u pitanje sve na čemu sam radio tokom godina.

Vaterpolo je moj život. Oni koji me poznaju, razumeju koliko ga ozbiljno shvatam. Svaka moja misao vrti se oko toga i ulažem ogroman trud da dostignem ovaj nivo, još od detinjstva. U mom klubu, gde mi se pruža prilika, činim sve za tim, da njemu bude dobro i da uspe. Motivacija je tu, a moja vera u rad je snažna. Ono što mi nedostaje je jasna i iskrena komunikacija.

Ne želim nikoga da napadam, već da me razumeju. Mentalno zdravlje nije privilegija, već osnovna stvar i potreba. Verujem da mađarski vaterpolo može da bude istinski jak samo ako u tom pogledu nema razlike između jednog i drugog igrača“, napisao je Gergo Zalanki.