Četvrt veka kasnije: Sidnej, kako to setno zvuči

Nije to sad neka bogzna koliko dugačka istorija. Posebno olimpijska. Državne zajednice koju su činile Srbija i Crna Gora, koja se i ugasila 2006. godine pod tim nazivom, a prethodno punu deceniju bitisala pod imenom počivše velike države.

Ciklus od tri izdanja Olimpijskih igara, pošto nas u Barselonu nisu pustili, Atlanta, Sidnej i Atina. I na njima jedno jedino ekipno zlato. Ujedno i jedino odbojkaško, u obe konkurencije, otkako se lopta prebacuje preko mreže na ovim prostorima. Na današnji dan, pre tačno četvrt veka. Sidnej, o kako to setno zvuči...

Pojavili su se pravo niotkuda pet godina ranije. Na fudbal se ložimo i dan-danas, kad smo (ispod)prosečni. U košarci smo baš tih godina harali svetom. Šteta je što mlađe generacije nemaju svest o tome kolika smo velesila bili u rukometu. U vaterpolu smo uvek bili među „onih pet, šest zemalja što ga jedino i igraju“, kako bi stalno govorili maliciozni. A i danas smo trostruki uzastopni olimpijski pobednici.

(@MNPress)

Ali, odbojka? Bile su neke dve evropske bronze sedamdesetih godina, a treća, koju su Žarko Petrović, Dejan Brđović, Željko Tanasković, Slobodan Kovač, braća Grbić i ostali doneli iz Atine – beše i tome veliki jubilej, 30 godina, pre samo dve nedelje – označila je početak ekspanzije ovog sporta od Mešterove Subotice do Kviskove Budve. Ništa slučajno i fenomenološki, to su u sportu samo izuzetne pojave, bio je to efekat sistema što ga je uspostavio Aleksandar Boričić sa svojim saradnicima, jedan od najvećih sportskih radnika u našoj novijoj istoriji (uostalom, tačno deceniju kasnije, po istom receptu, „pojaviće“ se Zoran Terzić sa svojim devijkama). 

Svako leto, novo odličje. Tome su nas brzo navikli. Bronzano je stiglo i iz Atlante, pa onda dva srebrna, evropsko iz Ajndhovena i svetsko iz Tokija, te još jedna evropska bronza u Beču 1999, kao uvertira za bajku na drugom kraju sveta. Bili smo uvek tu, na korak do vrha, bolji od svih ostalih, ali nedovoljno dobri za Italijane i Holanđane.

Ivan Miljković sa ocem po povratku u Beograd (@MNPress)

Od nacionalnog tima oprostili su se Tanasković i Đurić, još ranije Brđović i Petrović, Boba Kovač se vratio tek toliko da bude tu, ali je pojava Ivana Miljkovića, tada još uvek odbojkaša Partizana, tek 21-godišnjeg dugajlije iz Niša sa topom u desnoj ruci, bio taj „iks faktor“ koji je omogućio Vanji i drugarima da pred put jasno i glasno kažu: Idemo na zlato!

Bilo je to prvo svetsko veliko reprezentativno takmičenje posle radikalnih promena pravila – izbacivanje promena između poena, uvođenje libera, setovi do 25... Ali, bila je i još jedna potvrda da na takmičenjima ovog tipa nije važno kako počneš, već samo kako završiš. Drugim rečima, tempiranje forme!

Kada smo u prva dva kola poraženi od Rusa (1:3) i Italijana (2:3), verovatno je samo selektor Zoran Gajić znao šta je po sredi. Skupili su Plavi redove, padali su, potom, Amerikanci (3:0), Argentinci (3:1) i Južna Koreja (3:2), dovoljno za treće mesto u grupi i reprizu scenarija sa prethodnih Igara iz Atlante – ponovo u četvrtfinalu moramo na aktuelnog olimpijskog šampiona.

Na pomen Sidneja, svima je verovatno prva asocijacija antologijski poen Vladimira Grbića iz finala, po opštoj oceni najlepši odbojkaški svih vremena, ono kad je završio u reklamama da bi spasao loptu posle slovitog servisa Jakovljeva, vratio se u teren, izblokirao ruskog korektora i ubio rivala u pojam. Umesto 15:13, 16:12 je u trećem setu. Početak kraja!  

Ali, možda i najvažnije poene na čitavom turniru osvajao je Nikola u petom setu četvrtfinala, kada su nijanse odlučivale hoćemo li kući ili u borbu za medalje. Jugoslavija je dobila peti set na razliku (17:15), prvi put tih godina naterala Blanžea, Gercena, Van de Gora da nam čestitaju na mreži i, kao i Brazilci četiri godine ranije, predaju titulu olimpijskih šampiona bez da vide polufinale, a sve nakon toga bilo je pesma. Niko nikada, ni pre, ni posle toga, a da nije reč o domaćem terenu, nije dobio i polufinale i finale sa 3:0. Baš kao u onoj tako pevljivoj himni: Čuvaj se, svete, plave čete!

Italijanima i Rusima je vraćeno milo za drago za poraze u grupi, Azurima je naplaćen dug iz Tokija od dve godine pre toga, Zbornaja je sprečena da osvoji prvo zlato po raspadu Sovjetskog Saveza.

U istoriju su se zauvek upisali: Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković i Igor Vušurović, kao i selektor Zoran Gajić.

Nažalost, ostalo je to jedino zlato bez šlaga na torti, bez zasluženog dočeka u domovini. Bili su to turbulentni društveno politički-dani, spremao se događaj čije ćemo posledice i propuštene šanse koliko u nedelju, na takođe jubilarnu godišnjicu, po ko zna koji put preispitivati.

Nije moglo tako da se završi. Otišla je plava četa godinu dana kasnije u Ostravu, pokorila Evropu i to zlato proslavila sa narodom.