Atina se pamti, bila je vesnik renesanse Partizana, da se vrate dani pobede u Humskoj

Ivan Dimitrijević je te sezone eksplodirao u crno-belom dresu, afirmisao se na velikoj sceni, nagovestio velika dela. Kasnije je igrao Bundesligu u Gumersbahu. Pred kraj karijere se vratio u voljeni klub i u Humskoj pre nekoliko godina okačio patike o klin.
“Pamtim mnoge utakmice u dresu Partizana, posebno iz Lige šampiona, ali jeste taj duel u Atini najupečatljiviji po svemu šta se događalo. U Beogradu je bila puna dvorana, ali nije bilo ništa strašno, bilo je navijača, pesma, vika, vređanja rivala, ali ni nalik onom što smo doživeli u Atini. Bio je na Banijci kao recimo na večitom derbiju kada dođu navijači”, prisetio se Dimtirijević prvog duela sa atinskim žuto-crnima.

U Atini je bio i Ivanov rođeni brat koji nije ni gledao drugo poluvreme.
“Mi igrali smo se tada družili sa navijačima, izlazili smo u kafić Crno-beli svet na Obilićevom vencu. Svi igrači su na zagrevanju imali crne majice na kojima je pisalo “Srbi”. Moj brat je bio na toj utakmici, nosio je grobarski duks. Spazili su ga navijači AEK-a i pretili mu, pa je u dogovoru sa direktorom Aleksandrom Blagojevićem ostao na poluvremenu u svlačionici”.

Bilo je i tenzija tokom meča. Branko Radanović je nenamerno polomio nos kapitenu AEK-a na početku meča, a i Dimitrijević nije završio meč zbog crvenog kartona.
“Bane se tada rasplakao, nije bilo namerno, sve je bilo u žaru borbe. I ja sam imao incident kada sam udario njihovog srednjeg beka i dobio crveni karton. U Beogradu me je non stop udarao, štipao, pa sam mu obećao da ću mu vratiti u Atini. Što bi rekao Duško Vujošević: ‘Budi mangup na strani’. Blagojević me je upozorio da ne pravim probleme, ali tada sa 20 godina, ko će da me spreči? Uglavnom, bilo je posle toga svega. Na kraju smo dobro prošli kako je moglo da bude”.

Sada Partizan opet ide uzlaznom liniijom, ima šansu za evropski trofej, prvi u vitrinama kluba.
“Ne mogu da uporedim Partizan tada i sada. Mnogo je teško. Znam da smo tada u timu imali 10 ostrašćenih partizanovaca, da smo ginuli za klub. To polufinale je bila prekretnica za Partizan, kasnije smo eliminisani od Benfike koji je imala ozbiljan tim. Sada kada pogledam, svi smo napravili karijere posle toga. Neko bolje, nego manje dobre... Nemanja Ilić i sa 35 godina igra u jakoj ligi, daje po 15 golova, Džambo Milić je osvojio Ligu šampiona, Savo Mešter je i dalje profesionalac, Miša Kostadinović je sa reprezentacijom osvojio srebro u Beogradu 2012, Džamić je dugo u Francuskoj, Bogdan Radivojević je tada počinjao, bio je klinac, bio je tu i Đorđe Golubović, nešto stariji Marijanac, braća Radanović, Maksić, Bojan Butulija… Svi su ostavili trag, da nekog ne zaboravim. Drago mi je što se Partizan vratio na mesto koje mu pripada, da ne gledam više Vojvodinu 10 godina na čelu. Sada je neuporedivo bolja situacija u klubu. Vidim da moj nekadašnji saigrač Vladimir Mandić ima volju da Partizan raste. I AEK je sada mnogo jači nego što je tada bio, ali verujem u moj klub. Pratim utakmice, koliko mi obaveze dozvoljavaju. Biću na Banjci i s tribina bodriti moje crno-bele u revanšu”, istakao je Dimitrijević.

Strahinja Džambo Milić je briljirao na tom meču u Atini. Imao je 15 odbrana, pokazao da u njemu čuči neviđeni talenat, da je golman za velika dela što je kasnije pokazao u Vardaru s kojim se 2017. godine popeo na krov Evrope.
“Nismo znali da se priprema haos u Atini, mada me je brat upozorio na navijače AEK-a da su ‘ludi”. Bilo je baš neprijatno. Sećam se da sam Apatincu (prim. aut. Aleksandru Pilipoviću) dresom brisao pljuvačku s lica. Nisam mogao da se zagrejem kako treba pre utakmice. Već tada se osećalo da će biti svašta. Bili smo jedina ekipa u istoriji koja je igrala sa dva leva beka, pošto je Pilipović bio do Dimtrijevića, nije mogao da ode na svoj mesto. Dobio sam nekoliko udaraca u leđa po završetku meča. Sećam se da kad sam ušao u tunel da sam razgrnuo dvojicu-trojicu policajaca kako bih ušao u svlačionicu. Kako je moglo da bude, dobro smo prošli. Veliku zahvalnost dugujemo i igračima AEK-a koji su nas štitili, kao i navijačima iz Londona koji su bili. Nadam se da će sada da bude sve sportski, da će teren da bude glavni, a ne dešavanja s tribina”, rekao je popularni Džambo.

Taj uspeh je bio preteča kasnijih još većih dostignuća crno-belih, igranje dve sezone u Ligi šampiona.
“Tada se sve poklopilo. Dobili smo novog sponzora, imali smo opremu koliko hoćeš, plate su bile na vreme. Klub je stao na noge posle loše prethodne sezone kada je završio kao šesti. Tada sam se vratio iz Danske. Imali smo tim spoj mladosti i iskustva. Nas nekoiliko je bilo isto godište, ponikli smo u Partizanu. Imali smo i pomoć iskusnijih Maksića, Butulije, braće Radanović”.

Ispiričao je Milić i anegdotu iz Soluna, gde je boravio tri meseca kasnije kada je bilo juniorsko Svetsko prvenstvo, kada je Srbiju s klupe predvodio Igor Butulija.
“U Solunu su me ljudi prepoznavali na ulici. Dobro, nije teško mene da zapamte (smeh), ali u mom kraju, posle treće zgrade niko me ne poznaje, ne zna čime se bavim. U Solunu su me pitali, da li si ti onaj golman Partizana? U prodavnici gde sam išao da kupim patike su mi nudili popust. Eto, koliko je taj meč imao uticaja”.

Nekadašnji golman Partizana je uputio podršku rukometašima Partizana.
“U odnosu na ovaj tim, mi smo tada imali više igrača koji su ponikli u Partizanu. Sada mislim da je samo Ivan Mićić, ali nije to toliko bitno. Vidim da se klub stabilizovao, da se ozbiljno radi na treninzima. Iznenadilo me da sam video da AEK imao ovako dobre igrače. Tu je Duarte protiv koga smo igrali kada je bio u Portu. Nadam se da će opet Partizan da izađe kao pobednik iz dvomeč sa AEK-om kao pre 14 godina”, istakao je Milić.