Trgovina pasošima postala unosan biznis: Koga briga za identitet kad stranci donose medalje

Velika halabuka digla se u Španiji zato što je Markus Sloter falsifikovao dokumente. Izdati su mu lažni kako se pre skoro jedne decenije ne bi vodio kao stranac. I sada Barselona traži da Real Madridu oduzmu trofeji. Svake godine se nekoliko pasoša podeli inostranim igračima koji nastupaju u Srbiji zbog klupskih interesa. Svugde se traže rupe u sistemu kako bi se ostvarili uspesi, to je sve zastupljenija praksa i na reprezentativnom nivou.

Trgovina pasošima postala je unosan biznis. Što nemaš – kupi. Naturalizovanih igrača u državnim timovima je sve više. U svim sportovima. Stranci su ti koji donose medalje, koji im daju drugu dimenziju. Malo ko mari što one gube identitet, što se briše granica između klubova i reprezentacija. Više nije reč o izolovanim slučajevima ili samo o kolonijalnim silama, koje su koristile činjenicu da u prošlosti kod njih 'sunce nikada nije zalazilo'. Izdavanje državljanstva strancima učestala je pojava i kod onih koji to nisu bili, pa je tako svaka reprezentacija koja je osvojila medalju na Svetskom prvenstvu u vaterpolu, ali i na Evropskom, kupila bar jednog igrača.

Jedna stvar je kada sportisti imaju krvne veze sa zemljom u kojoj nisu rođeni, kada im neko od roditelja ili predaka vuče korene iz nje. Nešto sasvim drugo kada nemate dodirnih tačaka dok vas klupska karijera ne nanese u nju. Ili još gore, ako dobijete poziv da igrate za reprezentaciju, a da niste ni kročili u tu državu, da ne možete sa sigurnoću da znate da je pokažete na karti.

Fudbal je odavno prestao da bude samo sport, jedna je od najrazvijenijih grana u industriji. Mali milion je igrača koji su 'prošvercovani'. Broj uvezenih povećava se u košarci, pa je tako Španiji glavni dodatak za titulu na Evrobasketu bio Lorenzo Braun. Prethodno je pasoš dobio Serž Ibaka, koji je iz DR Kongo, ali je posle godina života na Iberijskom poluostrvu izrazio želju da igra pod španskom zastavom. Nešto drugačiji primer je Nikole Mirotića, jer je dres Crvene furije obukao još u mlađim kategorijama.

Lorenzo Braun (©Reuters)

Slovenicma je bitna karika bio Entoni Rendolf, kasnije je mu je verni pomoćnik postao Majk Tobi. Na Mundobasketu je proteklog leta bio dvocifren broj stranaca u reprezentacijama. Samo neki su Džordan Klarkson, Karl Entoni Tauns, Kajl Anderson… Grci su popustili sa Tomasom Vokapom. Koliko je trgovina pasošima duboko pustila korenje najbolje pokazuje primer Džoela Embida, centra kamerunskog porekla, koji je izvadio i francuski pasoš, dugo se nećkao i na kraju odlučio da će igrati za Ameriku. Srpska muška reprezentacija je 'čista' po tom pitanju, ne i ženska, pošto su Danijel Pejdž i Ivon Anderson zaigrale pod srpskom trobojkom i osvajale su medalje.

Može da se nabraja do u nedogled, a situacija nije ništa bolja ni u 'manje' popularnim sportovima.

U vaterpolu su tri identične reprezentacije bile na pobedničkom podijumu u Zagrebu i Dubrovniku i – svaka je imala stranca. Kod Italijana je to Gonsalo Ečenike, kod Španaca su Felipe Perone i Martin Famera – doduše, Čeha nije bilo na kontinentalnom šampionatu zbog zdravstvenih problema – a Hrvatska je udomila Konstantina Harkova.

Levoruki šuter je dugo bio ponajbolji ruski vaterpolista, a nakon što je njegova reprezentacija na kvalifikacionom turniru u Roterdamu izgubila od Hrvatske i nije se plasirala na Olimpijske igre u Tokiju, odlučio je da se prikloni pobedniku.

“Dugo sam razmišljao o promeni reprezentacije, poraz u Roterdamu bio je samo početak. Opet smo ostali bez Olimpijskih igara, četvrti put u nizu. Stoga sam se odlučio na promenu sportskog državljanstva, jer sam hteo da se borim za medalje na velikim takmičenjima, uključujući i Olimpijske igre. Hrvatska je jedna od najboljih reprezentacija, uvek se plasira među četiri najbolje na svim velikim takmičenjima”, rekao je Konstantin Harkov svojevremeno i nastavio:

“Rodoljublje je važno. Rođen sam u Rusiji i živeo sam dugo tu, ali moji sportski interesi moraju da se uzmu u obzir. Imam sportski san. Ne mogu reći da ne volim Rusiju, ali ako želim da napredujem u karijeri, moram da promenim državljanstvo”.

Toma Vernu i Konstantin Harkov (©AFP)

Konstantin Harkov je tri godine igrao u zagrebačkoj Mladosti, posle toga prešao je u splitski Jadran – imao jednosezonski izlet u Brešu – i naučio je jezik. Godinu dana je pauzirao kako bi mogao da promeni sportsko državljanstvo, stekao je uslov i dobio zeleno svetlo od FINA. Nije prvi stranac koji je obukao hrvatsku kapicu, pre njega to su činili njegov sunarodnik Andrej Bjelofastov i španski as Ćavi Garsija.

Sa Konstantinom Harkovim u stastavu Hrvatska je uzela tri medalje – evropsko zlato i bronzu, te svetsko zlato. A, ruski vaterpolista je u nedavno završenom finalu planetarnog šampionata dao četiri gola Italijanima u osnovnom delu meča, te bio jedan od sigurnih izvođača peteraca.

Brazil u crno-belim tonovima i velika želja momka iz Sao Paula – da pored Partizana brani za Srbiju

Ima i drastičnijih primera koliko se jednostavno zaobilaze procedure. Mišel Bodegas je nastupao za Francusku, pa za Italiju, da bi se sada vratio da igra za Trikolore. Argentiski vaterpolista je igrao za Španiju, pa za Italiju. Felipe Perone više puta oblačio kapicu Španije i Brazila, gde su mu tokom Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru reprezentativne kolege bili srpski golman Slobodan Soro i hrvatski centar Josip Vrlić, koji je u Dohi bio deo šampionskog tima Hrvatske.

U međuvremenu je FINA menjala pravila, više nije dovoljno da igrač jednu godinu ne igra za matični državni tim, već tri. Pooštreni su i drugi kriterijumi. Potencijalno bi za srpsku vaterpolo reprezentaciju mogao da nastupa brazilski golman Žoao Pedro Fernandes, u razgovoru za Mozzart Sport izrazio je želju da do toga dođe, mada to kod dvostrukog uzastopnog olimpijskog šampiona nije bila praksa.

Melisa Vargas (©CEV)

Ali zato je došlo do zaokreta kursa kod ženske vaterpolo reprezentacije. Kubanka Sesilija Mesa Dijas, prva inostrana vaterpolistkinja u Crvenoj zvezdi, igrala je na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu za Srbiju. A, kada su sportisti iz Karipskog mora u pitanju, dva primera iz sveta odbojke su Vilfredo Leon i Melisa Vargas.

Još 2015. Vilfredo Leon uzeo je poljski pasoš i posle pet godina stekao je pravo nastupa za reprezentaciju. Melisa Vargas se sa Turskom upoznala sa 19 godina, kada je potpisala za Fenerbahče, a mogla je da igra i za Srbiju, prva je zvala, međutim, bila je spora, kako je kasnija svedočila sama odbojkašica. Turska je ranije i Tijani Bošković nudila državljanstvo.

“Želela sam da budem deo jake reprezentacije kako bih mogla da igram na velikim međunarodnim turnirima. Uvek mi je bio san da igram na njima. Prvo mi je prišao Odbojkaški savez Srbije, ali se proces presporo odvijao i nije ispraćen profesionalno. Tako da, kako je vreme prolazilo, izabrala sam Tursku, jer sam tamo jedno vreme i igrala. Savez Turske je brzo završio svu potrebnu dokumentaciju i zahvalna sam na tome“, ispričala je Kubanka posle osvajanja zlata na Evropskom prvenstvu prošle godine.

Ni rukomet kao sport nije ostao imun na strance u reprezentacijama. Poljak Bogdan Venta je doneo evropsku bonzu Nemcima; Belorus Sergej Rutenka je igrao i za špansku i za slovenačku reprezentacije, pored matične; Katar je naturalizovao Danijela Šarića i mnoge druge… I to su samo neki primeri, nije ih malo, a upadljiv je slučaj Nikole Karabatića, koji se, u neku ruku, razlikuje od ostalih, pošto se sa porodicom kao dečak preselio u Francusku.

Nikola Karabatić (©Reuters)

Verovatno i najbolji rukometaš svih vremena, čovek koji je osvojio sve što se može osvojiti, nema veze sa Francuskom, osim što je odmalena živeo u njoj. I ne poriče da je naturalizovan igrač, ali se više oseća kao Francuz, nego kao Srbin ili Hrvat.

Nikola Karabatić je rođen u Nišu 11. aprila 1984. godine. Nikolin otac je takođe se bavio rukometom. On je Hrvat iz Vrsina, sela između Trogira i Marine. Branko je igrao za Železničar iz Niša gde je upoznao Radmilu, rodom iz Aleksinca. Porodica Karabatić se preselila u Francusku kada je Nikola imao tri i po godine. Takođe, i njegov brat Luka je reprezentativac Francuske.

“Poznajem mnoge sportiste koji su rođeni u Francuskoj i osećaju se više Srbima, nego Francuzima. Sa mnom i bratom je to suprotno. Moj otac je bio presrećan što nas je Francuska prihvatila i naturalizovala. Oduvek nam je govorio da je na nama da se adaptiramo na Francusku. Ponosan sam na svoje poreklo, veliki sam navijač Đokovića i Čilića. Ponekad navijam za Hrvatsku ili Srbiju više od ostalih. Ali, ono što me tera da sanjam je Francuska“, rekao je Nikola Karabatić u intervjuu za L'Ekip.

Ko zna kakav bi svetski i evropski poredak bio da su povučene granice i da nije bilo ustupaka. Da su reprezentacije ostale reprezentacije i da nisu počele da liče na klubove.