Najbolja u individualnim sportovima: Zorana Arunović konačno izašla iz rudnika sa olimpijskim zlatom!
Vreme čitanja: 3min | pon. 09.12.24. | 22:00
Jedno od tumačenja imena Zorana kaže - "Ona koja donosi svanuće posle mraka". Mrak je prošlost. Jedna je od onih koji su Srbiji obojili Olimpijske igre.
Zorana Arunović - ime i prezime odavno urezani u istoriju srpskog streljaštva i sporta. Višestruka svetska šampionka i rekorderka, evropska prvakinja, te vlasnica medalja koje je nemoguće prebrojati. Sve te nivoe čudesne sportske igre Zorana je odavno prešla. A ostala je bila samo "kraljica", olimpijska medalja za koju živite, koju sanjate otkako vam, nekada naizgled samo hobi, postane život, opsesija, svakodnevica, vodilja.
Znate sigurno onaj diptih sa rudarima koji sa pijukom jure dijamante. Pred poslednji udarac oruđem, jedan je zastao i odustao, umoran od svih onih prethodnih zamaha koji nisu otvorili blještavilo dragog kamenja. I Zorana je mogla da bude razočarani rudar iz metafore o (ne)odustajanju, da ostavi pištolj još 2012. godine kada joj se desilo četvrto mesto u Londonu i kada je bila izgubljena u vrtlogu sopstvenih preisptivanja i sumnji. Ali nastavila je potragu za dijamantima, prenebregnula ispušteno finale u Riju, pa četvro mesto u Tokiju. Ali pijuk je nastavio da radi. Kopala je i kopala. Rudarila, bušila, verovala, dok ju je stezalo večito saznanje da u njenom sportu milimetri dele pobednike od gubitnika.
Izabrane vesti
Ono što je zajedno sa Damirom Mikecom letos uradila u Parizu pokrenulo je čitav srpski olimpijski tim! Doneo je sprpski miks (u disciplini 10m vazdušni pištolj) prvo zlato u Parizu! Ko je gledao to finale, taj obračun nijansi napetiji od najizvitoperenijih trilera, zna zašto je Zorana Mozzartov laureat u kategoriji najbolja infividualna sportistkinja u 2024. godini. Vratiti se od 2:8 i slaviti 16:14, oporavljati se iz serije u seriju, nakon slabijih hitaca ispaljivati gotovo savršene, ozbiljan je teror i za čelične živce. Zato je Zorana po prednjačila prema glasovima trenera, medija i publike. I to je bilo sasvim dovoljno za laskavo priznanje.
Jeste li ikada pokušali samo da ispružite ruke ispred sebe? Koliko sekundi su ostale savršeno mirne... Dve, tri, pet, možda desetak? E sada zamislite finale Olmipijskih igara, nakon prethodnih krahova, padova, podbačaja, promašaja, psiholoških lomova... Nakon svih medalja za koje je verovala da su njene, koje je mogla da upuca, samo da je osećaj nije prevario, da nije odabrala pogrešan milisekund da povuče okidač. Onaj u kojem je, shodno veličini trenutka, srce jače zaigralo.
Ali nisu je samo mirna ruka i savršeno fokusiran pogled doveli do podijuma, do onog onezaboravnog zagrljaja sa prijateljem i saborcem Damirom, do zlata posle kojeg je dobar deo Srbije uz jezu od glave do pete, osetio ponos kakav samo olimpijski šampioni mogu da probude.
Propustila je sve osamnaeste rođendane, četiri ekskurzije u srednjoj školi, ali radila je ono što voli, sa jednom željom pretvorenom u cilj - da bude najbolja, da zasluži taj bogovski osećaj olimpijskog Olimpa. U tu žrtvu staje onih pola sata pariskog finala, onih pola sata pronalaženja mira usred internog haosa. U grotlu, bučnim navijačima okupiranog strelišta, utišala je svet oko sebe, verujući samo da se neće ponoviti London, Rio ili Tokio.
Jedno od tumačenja imena Zorana kaže - "Ona koja donosi svanuće posle mraka". Mrak je prošlost. Jedna je od onih koji su Srbiji obojili Olimpijske igre.