Sećamo se... Čelsija 1996-2000: Zlatno doba pre Romana, talični Zola, rekordi i prvi tim stranaca u istoriji Premijer lige

Aktuelnih spotskih dešavanja jedva da ima, sve ih je manje i manje, pa zaljubljenici u igre s loptom vreme u samoizolaciji ubijaju vrteći snimke nekih ranijih mečeva, obnavljajući uspomene na mladalačke dane. Sportski novinari nisu izuzetak. Tako nam je palo na pamet da se prisetimo nekih timova u čijim smo igrama uživali. Počeli smo sa Lidsom, za drugi tekst izabrali smo Parmu, a serijal “Sećamo se” smo nastavili sa Dinamom iz Kijeva, te Rozenborgom, Monakom i danas Čelsijem...

---

Etiketa kluba bez tradicije i duše na prvi pogled možda i pristaje Čelsiju. Na Stamford Bridžu je leta 2003. počela revolucija modernog fudbala. Od trenutka kada je prebogati ruski oligarh Roman Abramovič za oko 200.000.000 evra po današnjoj inflaciji preuzeo klub od tadašnjeg vlasnika Kena Bejtsa, Čelsi izrasta u sinonim novog poretka gde petrodolari sprovode jedinstvenu transformaciju, a igra postaje čist biznis gde se obrću astronomske sume novca.

Za one koji malo dublje poznaju dešavanja u Zapadnom Londonu, Čelsijeva istorija nije baš “tabula rasa” (neispisana tabla). I zaista je tako. Čelsi je do dolaska Romana Abramoviča imao ukupno 15 trofeja, od čega tri u kontinentalnim takmičenjima. Posle tačno pet decenija čekanja na titulu engleskog šampiona (1955) od momenta osnivanja, najveći Čelsijev uspeh došao je 1971. trijumfom nad madridskim Realom u ponovljenom meču finala Kupa pobednika kupova, na krilima legendarnog Pitera Ozguda. Bio je to svojevrsni vrhunac kluba posle čega je usledio slobodan pad, praćen trofejnom sušom i kasnijom selidbom u niži rang gde se poslednji put našao u sezoni 1988/89. Devedesete godine prošlog veka najavile su veliki preporod Čelsija, a početak trećeg milenijuma rast u jedan od najmoćnijih klubova Evrope…

Danas Čelsi predstavlja jednu od najtrofejnijih ostrvskih fudbalskih institucija, sa šest titula prvaka Engleske i preko trideset najvažnijih domaćih i kontinentalnih trofeja u vitrinama. Jedan je od svega pet timova sa tri najvažnija evropska pehara (Liga šampiona, Liga Evrope, Kup pobednik kupova) i jedini iz Londona ima prišivenu titulu evropskog šampiona. Prema izveštajima renomiranog magazina Forbs šesti je najvredniji fudbalski klub planete sa preko 2.500.000.000 evropskih novčanica. Plavi dres u novijoj istoriji nosili su asovi poput Frenka Lamparda, Džona Terija, Didijea Drogbe, Petra Čeha, Mihaela Balaka, Branislava Ivanovića, Majkla Esijena, Ešlija Kola, Arjena Robena, Edena Azara, Kloda Makelelea, Andreja Ševčenka, Fernanda Toresa, Ernana Krespa, a ranije i majstori kao što su Đanfranko Zola, Denis Vajs, Marsel Desai, Roberto di Mateo, Džimi Flojd Haselbajnk, Tore Andre Flo, Frank Lebef, Đanluka Vijali, Rud Gulit, Bobi Tembling, Ron Heris, Piter Boneti, Džon Holins, Rej Vilkins, Keri Dikson…

Naznake Čelsijevog uspona u hijerarhiji engleskog i nešto kasnije evropskog fudbala počela je u takozvanoj “Zlatnoj eri pre Romana”, na samom kraju prošlog veka.

UVOD

Sve je počelo na leto 1995. dolaskom Ruda Gulita iz Sampdorije, bez obeštećenja. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će dolazak holandskog univerzalca i superzvezde biti prekretnica na putu Čelsijevog fudbalskog vaskrsnuća. Tadašnji menadžer Glen Hodl je od vlasnika Kena Bejtsa dobio i veliki poklon u liku Marka Hjuza. Čelsi je za jednog od najuspešnijih golgetera tog doba izdvojio novac u visini današnjih 1.900.000 evra. Još jedan važan potpis iz tog doba, ispostaviće se brzo, bio je onaj vrsnog rumunskog beka Dana Petreskua iz Šefild Venzdeja januara 1996. godine. Hodl je već bio pod određenim pritiskom. Dobio je pojačanja po želji, a kako je ušao u treću sezonu na Čelsijevoj klupi očekivanja su bila razumljivo veća. Dve prethodne sezone završio je na jedanaestom, odnosno četrnaestom mestu, a na leđima je nosio i dodatni teret. Naime, od povratka u u elitni rang engleskog fudbala Čelsi je samo jednom završio u najboljih deset (čitaj: sezona 1989/90 – peto mesto). Hodl je sa Čelsijem imao finale FA kupa 1994. u kojem je trofej uzeo Mančester junajted, potom i polufinale Kupa pobednika kupova iz 1995. gde je poražen od kasnijeg osvajača Saragose.

Sezona 1995/96 donela je Čelsiju još jedan solidan rezultat u FA kupu, gde je Mančester junajted u polufinalu ponovo slavio iako je protivnik poveo golom Ruda Gulita. Endi Kol i Dejvid Bekam su u razmaku od četiri minuta okrenuli stvari i potom odveli Junajted do pehara preko Liverpula. Takmičenje u Premijer ligi Čelsi je ponovo završio na jedanaestom mestu, što je bio jasan signal da nešto mora da se menja.

Tu dolazimo do ključne tačke. Glen Hodl dobija poziv Gordi Albiona koji nikako nije mogao da odbije, a Rud Gulit je prekomandovan u ulogu trenera-igrača, čime je postao prvi holandski stručnjak u Premijer ligi.

PRELAZNI ROK

Ako su uvodne godine devedesetih poslužile Čelsiju da se profiliše kao klub sa sredine tabele i solidan učesnik kup takmičenja, od momenta kada je Rud Gulit postavljen za šefa struke otpočela je transformacija u sastav evropskog kalibra. Bilo je to vreme kada je Čelsi maksimalno pomerao granice i postavljao nove visine ne samo na klupskom, već i na nivou cele Premijer lige, te otvarao Ostrvo za fudbalske internacionalce, što je do tada bila misaona imenica. U naredne četiri godine Čelsi će povući nekoliko suludih i gomilu fantastičnih poteza i skrojiti sastav koji je možda zaslužio i više od pehara koji su stigli u vitrine…

Gulit je odmah po preuzimanju nove funkcije zasukao rukave i prionuo na posao. Precrtao je Pola Furlonga, Džona Spensera i Gevina Pikoka i iskoristio svoje ime i konekcije kako bi otvorio Čelsi za fudbalere pobedničkog karaktera.

U dotad nezapamćenom prelaznom roku na Stamford Bridžu, Gulit je pokrio sve najvažnije pozicije na terenu i u roku od samo nekoliko meseci dva puta oborio klupski rekord u visini izdvojenog novca za jedan transfer! Prvo je tokom leta iz Lacija stigao odlični vezista Roberto di Mateo za ekvivalent današnje sume od 5.500.000 evra, da bi u novembru iz Parme bio kupljen kultni heroj Stamford Bridža Đanfranko Zola - prelazni rok tad nije postojao, pa ste igrače mogli da dovodite do 31. marta - za čak 6.200.000 evra! Bio je to momenat kada je počeo da se piše najlepši deo Čelsijeve istorije uoči ere Romana Abramoviča, a omaleni italijanski mađioničar postaće ikona kluba i pokretač klupskog uzleta! Nešto ranije doveden je francuski reprezentativac Frank Lebef za 3.500.000 evra iz Strazbura, da bi fantastičan prelazni rok bio zaokružen osvajačem Lige šampiona Đanlukom Vijalijem koji će u februaru 1998. zameniti Gulita na klupi i kasnije odvesti Čelsi do tada najvećeg uspeha sa osvojena dva pehara – u Kupu pobednika kupova i Liga kupu. U Gulitovoj prvoj sezoni na klupi utrošeno je blizu 16.000.000 evra, po današnjoj inflaciji.

Pošto je odbrana bila najveći Čelsijev problem u to vreme, Gulit je bio rešen da još jednom pomeri granice poslovanja na transfer pijaci. Čelsi je za kupovinu izdvojio čak 18.000.000 evra! Insistirao je na dovođenju sunarodnika Eda de Goja iz Fajenorda za 3.350.000 evra, a to je bio samo početak. U Čelsiju su još tih godina pokazivali koliko su se lako odricali svoje dece, što bi ih kasnije skupo koštalo. Početkom avgusta 1997. Čelsi kešira rekordnih 10.500.000 evra za Grejema le Soa iz Blekburna, iako ga je četiri godine ranije prodao istom kluba za deset puta nižu sumu novca. Postavljen je novi rekord u visini transfera za jednog defanzivca u engleskom fudbalu. Nešto ranije na istu poziciju dolazi Selestin Babajaro iz Anderlehta za 3.500.000 evra na preporuku poznatog skauta Luisa Darkina. Čelsi ovim transferom postavlja klupski rekord za kupovinu jednog tinejdžera. Babajaro je bio deo onog spektakularnog sastava Nigerije koji je uzeo zlato na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. zajedno sa Džej Džej Okočom, Taribom Vestom, Nvankvoom Kanuom, Tijanijem Babangidom, Emanuelom Amunekeom, Danijelom Amokačijem, Sandejom Oliseom…

Prelazni rok zatvoren je dolascima norveškog tornja Tore Andrea Floa za 450.000 evra, te Gustava Pojeta iz Saragose bez obeštećenja, što je Čelsiju dalo na napadačkoj širini, kreativnosti, a sve to donelo je više golova…

Sa Vijalijem u trenerskoj ulozi Čelsi je ušao u još veće troškove. Ali i podigao lestvicu sa rezultatima. Jedan od dva najveća promašaja tog doba bio je transfer Điđija Kaziragija iz Lacija za 7.750.000 evra. Italijanski as je proveo užasno vreme na Stamford Bridžu. Odigrao je svega deset utakmica, postigao jedan gol i doživeo kidanje prednjih ukrštenih ligamenata… Međutim, tranferi svetskog šampiona Marsela Desajija iz Milana za blizu 7.000.000 evra, zajedno sa kupovinom španskog reprezentativca Alberta Ferera za 4.300.000 evra iz Barselone uspostavilo je ravnotežu u odbrani kakvoj je Čelsi težio. Zanimljivo, svega četiri meseca igrač Čelsija bio je i Brajan Laudrup posle dolaska iz Rendžersa bez obeštećenja, ali je prodat već u novembru Kopenhagenu za 1.100.000 evra.

U leto 1999. godine Čelsi je napravio još nekoliko važnih poteza – došli su Juventusov kapiten Didije Dešan za 2.000.000 evra i Mario Melhiot kao slobodan igrač, a iz mladog tima prekomandovan je tada golobradi klinac – Džon Teri. Transferi Gabrijelea Ambrosetija, a pogotovo Krisa Satona etiketirani su kao debakli na pijaci, pošto je za njihove kupovine iz Vićence, odnosno Blekburna izdvojeno čak 20.000.000 evra po današnjoj inflaciji. Satonov je transfer zapravo bio taj drugi veliki kiks Čelsija, jer za 15.000.000 evra doneo samo jedan ligaški gol.

Žorž Vea je takođe nosio plavi dres nekoliko meseci kao pozajmljen igrač Milana u periodu od januara 2000. do kraja te sezone. Iako je bio daleko od svog zenita, ostao je upamćen po golovima Totenhemu, Liverpulu i Vimbldonu, a kasnije i Lesteru, Džilingemu i Aston Vili u finalu FA kupa.

OKOSNICA EKIPE

Đanfranko Zola – Ovaj čovek zaslužuje poseban tekst. Odakle početi? Pošto je bio etiketiran za najvećeg krivca zbog ponižavajuće eliminacije Italije već u grupnoj fazi posle neiskorišćenog penala protiv Nemačke, Đanfranko Zola je želeo po svaku cenu da pobegne sa Čizme. Premijer liga bila je logičan izbor. Pregovarao je sa Mančester junajtedom, Njukaslom i Totenhemom, ali je on izabrao Čelsi zbog Ruda Gulita i njegove ambicije da podigne klub do novih visina. Iako je mnogima stala knedla u grlu kada je Čelsi iskeširao preko 6.000.000 evra za tada 30-godišnjeg igrača, Zola je bio apsolutni hit i impresionirao je ceo fudbalski svet na svakom koraku. Iako je debitovao tek usred sezone do kraja je ostao samo za gol tanak od priznanja za najboljeg strelca Čelsija u svim takmičenjima, ali je svakako proglašen za Igrača godine u Premijer ligi. Postao je tada jedini igrač koji je do iste nagrade stigao iako je igrao samo pola sezone, a tek jedan od dvojice koji su istu pokupili u debitantskoj sezoni posle Jirgena Klinsmana. Imao je ključnu ulogu u osvajanju svih trofeja tih godina, zbog čega će mađioničar sa brojem “25” na leđima zauvek ostati jedna od najvećih Čelsijevih legendi. A, koliko je bio važan za Čelsi govori i to da je Roman Abramovič po preuzimanju kluba pokušao da ubedi Zolu da ostane bar još jednu sezonu, iako je Italijan tada imao 36 leta. Zola je velikodušnu ponudu odbio jer je dao reč ljudima iz Kaljarija koju nije želeo da pogazi. Vreme u Čelsiju okončao je sa šest pehara, uz 74 gola i 20 asistencija na 299 utakmica.

Marsel Desai – Uz Zolu jedan od najvećih oslonaca Čelsija krajem devedesetih. Stena u odbrani, štoper svetske klase, Desai je u Čelsi stigao sa etiketom svetskog šampiona! Iza sebe je već imao evropske titule dok je branio boje Marselja i Milana, U Čelsiju je igrao gotovo bez greške, a odmah po dolasku preuzeo je kapitensku traku i poverenje je maksimalno opravdao. Čelsiju je podario tri velika pehara, a sa Frankom Lebefom ostvario je jednu od najznačajnijih štoperskih konekcija u klupskoj istoriji. Za Čelsi je odigrao 216 utakmica, mrežu je tresao sedam puta, a mnogo više od igre brojeva značajno je sve ono što je uradio dok je kao mentor tabao put Džonu Teriju do najvećih asova koji su nosili plavi dres. Najvažniji gol postigao je protiv Liverpula u poslednjoj utakmici pre ulaska u eru Romana Abramoviča. Da nije bilo tog gola, možda do kupovine Čelsija ne bi ni došlo, jer su Jasper Gronkjer i on klubu omogućili ulazak u kvalifikacije za Ligu šampiona, što je samo doprinelo tome da bogati Rus uloži svoj kapital…

Roberto di Mateo – Njegova poslednja stanica u igračkoj karijeri bio je baš Čelsi. Na Stamford Bridžu igrao je punih šest godina i bio vitalni deo kompletnog uspeha kluba tih godina. Bio je knjiški primer vrhunskog “box-to-box” veziste i svoj posao odrađivao je fantastično. Bio je strelac svojevremeno najbržeg gola u istoriji finala FA kupa, posle samo 43 sekunde igre. S njegovim transferom u Čelsi počela je revolucija u Zapadnom Londonu, a sve što je kasnije uradio kao trener u onom kratkom vremenskom periodu, kada je doneo titulu šampiona Evrope, samo ga je uvrstilo u red najvećih klupskih legendi. Kao igrač osvojio je sa Čelsijem dva FA kup, Kup pobednika kupova i po jedan Liga kup, Superkup Evrope i Komjuniti šild!

Denis Vajs – Personifikacija fudbalera s ratničkim mentalitetom. Svojevremeno najsupešniji kapiten u istoriji Čelsija, pošto je tokom jedanaest godina na Bridžu osvojio šest velikih pehara! Kasnije je to zvanje preuzeo Džon Teri, ali i to dovoljno govori o njegovom značaju u “zlatnom dobu”. Sa trakom na ruci vodio je Čelsi do prvog trofeja posle bezmalo tri decenije čekanja, ali i u prvom klupskom učešću u Ligi šampiona! Srce navijača osvojio je bespoštednom borbom na svakoj utakmici. Zbog svoje građe bio je poput terijera, nikada se nije predavao, često znao i da pređe granicu agresivnosti, zbog čega je zacementirao svoje mesto u startnoj postavi, a zbog onog gola Milanu na San Siru spevana je pesma u njegovu čast. Za klub je odigrao 445 utakmica – sedmi na večnoj listi Čelsija – u kojima je bio strelac 59 i asistent još 16 puta.

Mark Hjuz – Velšanin je važio za jednog od ključnih igrača Čelsija s kraja devedesetih godina, pošto je sa Zolom oformio napadački tandem koji je terorisao protivničke odbrane, a ujedno i omogućio Đanluki Vijaliju da se maksimalno posveti trenerskom poslu. Svojim golovima protiv Liverpula i Vimbldona pogurao je Čelsi do pehara u FA kupu 1997, odnosno prvog trofeja posle 26 godina čekanja. Postao je jedini igrač u dvadesetom veku koji je FA kup uzeo četiri puta. Imao je važnu ulogu i u osvajanju Kupa pobednika kupova naredne godine, a period u Čelsiju završio je sa 30 golova na 106 utakmica, pre nego što je na leto 1998. otišao u Sautempton.

Frank Lebef – Najbolje godine karijere dao je Čelsiju, u kojem je osvojio sve do dolaska Romana Abramoviča. Bio je tehnički potkovan štoper koji je umeo sa loptom, znao je da pogodi dugačka, teledirigovana dodavanja ”u trepavicu”, a s Desajijem se na terenu razumeo savršeno. Vrhunski izvođač penala, pa je na Bridžu često preuzimao najveću odgovornost. Svoje mesto ustupio je kasnije Džonu Teriju.

Dan Petresku – Super Dan bio je vrhunski desni bek, a po potrebi i vezista na istoj strani. Dok je nastupao za Kluž verovatno je da niko na Stamford Bridžu nije znao ko je Dan Petresku, ali je u periodu od 1996. do 2000. postao miljenik navijača. Igrao je redovno, s dolaskom Alberta Ferera pomerio se više u vezni red, a zanimljivo je da je postao prvi igrač Čelsija koji je postigao gol na svetskim prvenstvima.

Gus Pojet – Iako je nedugo po dolasku u Čelsi doživeo kidanje prednjih ukrštenih ligamenata zbog čega je bio odsutan šest meseci, Pojet je imao važnu ulogu. Uspeo je da se oporavi na vreme kako bi odveo klub do evropskog pehara 1998, naredne godine postigao je 14 golova i bio drugi strelac ekipe, a takođe je bio strelac pobedonosnog gola u evropskom Superkupu protiv Reala. Sezonu 1999/00 završio je sa čak 18 golova i ponovo je bio drugi golgeter ekipe. Visok, dinamičan vezista, s dobrim osećajem za gol. Navijači su ga brzo zavoleli.

Đanluka Vijali – Iako je već bio na zalasku karijere, Vijali se svojski potrudio da navijače Čelsija počasti s malo italijanske čarolije. Na 78 utakmica zatresao je mrežu 40 puta u svim takmičenjima, a navijači možda najviše pamte onu pobedu nad Liverpulom rezultatom 4:2, kada je sam bio strelac dva puta. Kod Ruda Gulita je uglavnom bio rezerva pošto su se stalno svađali, ali kada je preuzeo trenersku komandu od Holanđanina pretvorio se u varnicu koja je donela Čelsiju najveći uspeh u dotadašnjoj klupskoj istoriji – sezonu sa dva pehara. Svoj oproštani meč u igračkoj karijeri odigrao je u poslednjem kolu sezone 1998/99 kada je doneo pobedu Čelsiju protiv Derbija na Bridžu.

Grejem le So – Iako je trpeo strašan pritisak javnosti da je homoseksualac, Le So je navijače Čelsija kupio tako što je maksimalno bio posvećen klubu i ostvarivanju zacrtanih ciljeva. Kao dete kluba imao je dodatni popust, a kao najskuplje plaćeni defanzivac ostrvskog fudbala maksimalno je opravdao uloženi novac. Špartao je levom stranom kao navijen, borio se lavovski i zaslužio veliko poverenje navijača. Za Čelsi je odigrao 265 utakmica i skupio 12 golova, uz 16 asistencija, a bio je važan sastojak Čelsijevog trofejnog niza.

Ed de Goj – Godinama je Čelsi kuburio sa golmanima što je imalo velikog uticaja na izgled kluba u premijerligaškim okvirima i generalno na fudbalskoj sceni. Njegovim dolaskom Čelsi je rešio to pitanje na gotovo šest godina, u kojima De Goj bio gotovo nezamenjiv. U sezoni 1999/00 postavio je klupski rekord po broju odigranih utakmica (59) i utakmica bez primljenog gola (27), što su kasnije nadvisili Frenk Lampard i Petr Čeh. Posle najbolje sezone u klupskoj istoriji s gol linije ga je skinuo Karlo Kudićini, koga je kasnije nasledio Čeh. Ostalo je istorija. Bez De Goja na golu pitanje je da li bi Čelsi uzeo sve one trofeje…

Tore Andre Flo – Dugo se mučio da nađe svoje mesto u startnoj postavi zbog striktnog pravila rotacije kojeg se Đanluka Vijali pridržavao, ali je visoki Norvežanin uspeo da se nametne i za prilično sitne novce postane važan deo Čelsijevog sistema. Sezonu 1999/00 završio je sa 19 golova što ga je učinilo najboljim strelcem. Klub je pogurao do pehara u FA kupu i četvrtfinala Lige šampiona. Međutim, brzo je otpao jer su u klub stigli Džimi Flojd Haselbajnk i Ejdur Gudjonsen…

REZULTATI

Koliko je igrački podigao kvalitet Čelsija pošto je prekomandovan iz odbrane u vezni red, tako je Rud Gulit još veći uticaj ostvario kao trener. Tog 17. maja 1997. godine Plavci su nadigrali Midlzbro u finalu FA kupa i došli do tog, toliko čekanog prvog trofeja posle više od dve i po decenije. Za ceo klub samo finale bilo je velika stvar, zbog čega je frontmen grupe Mednes (Madness) i poznati navijač Čelsija Sags komponovao pesmu “Blue Day“ u kojem su se našli svi igrači kluba iz te sezone.

Zanimljivo, u tom finalu iz 1997. Midlzbro je bio viđen kao klub s velikim kapitalom i finansijskim mogućnostima, uz Žuninja Paulistu i Fabricija Ravanelija kao dve noseće figure. Gol Di Matea dugo se prepričavao, a pobedu je overio Edvart Njuton u finišu. Čelsi je sezonu 1996/97 završio na šestom mestu, sa čak 58 postignutih golova – tadašnji klupski rekord – i samo jednom do današnjih dana imao je manji broj pogodaka... Od značajnijih ligaških pobeda te sezone pamte se one protiv Mančester junajteda na Old Trafordu (2:1), Vest Hema (3:1) i Liverpula (1:0) kod kuće, ali i gaženje Sanderlenda rezultatom 6:2 u režiji Zole, Vijalija i Hjuza.

Tamo gde je stao Gulit do sudbonosnog 12. februara 1998. nastavio je kasnije Vijali. Smena Holanđanina tada je imala kontroverznu pozadinu. Prvobitno se šuškalo da je Gulit otpušten zato što je hteo da zadrži veliki deo plate kao igrača, uz povišicu za primanja kao šefa struke. Imao je Holanđanin napet odnos s Kenom Bejtsom, ali je bivši vlasnik Čelsija kasnije priznao da nije mogao da podnese Gulitovu aroganciju i da mu se uopšte nije sviđao, pa je morao da leti...

Sezona 1997/98 završena je sa dva pehara, što je tada bio ogroman uspeh za Čelsi. U roku od tri meseca Vijali je odveo Čelsi do trofeja Liga kupa nasred Vemblija pobedom opet nad Midlzbroom od 2:0 pogocima Frenka Sinklera i Roberta di Matea u produžecima. Vrhunac je bio minimalni trijumf protiv Štutgarta u Kupu pobednika kupova. Strelac je bio Đanfranko Zola, koji se taman na vreme oporavio od povrede prepone. Ušao je u igru kao rezerva u 69. minutu i praktično u prvom kontaktu s loptom zatresao mrežu Švaba. Stadion u Stokholmu je eksplodirao od euforije!

Plavci su se odlično držali u Premijer ligi i sezonu završili na četvrtom mestu, što je bio najbolji uspeh novijeg doba. Mogao je Čelsi možda i bolje, ali je serija poraza u teškim mečevima protiv Arsenala, Lestera, Junajteda i Aston Vile u rasponu od mesec dana uticala je na to da plasman bude nešto slabiji... U finišu je Čelsi popravio stvari i vezanim pobedama nad Totenhemom, Šefild Venzdejom i Liverpulom učinio da se Lids nađe na petom mestu. Vijali je kasnije priznao da mu je osvajanje dva trofeja u kratkom vremenskom periodu bila najveća radost, a postao je i prvi trener Čelsija još od Dejva Sekstona sa dva osvojena pehara.

Čelsi je u takmičarskoj 1998/99 dostigao trenutni vrhunac u Premijer ligi i završio je na trećem mestu! Bez dileme Plavci su te sezone bili kandidati za titulu, igrali su strašan fudbal i bili pravo osveženje u konkurenciji tada neuhvatljivih takmaca Junajteda i Arsenala. Čelsijevi snovi rasprštali su se poput balona od sapunice početkom maja 1999, pošto Vijalijevi momci nisu uspeli da održe korak sa dva glavna konkurenta, za kojim su zaostajali četiri, odnosno tri boda… Takmičenje je Čelsi završio sa samo tri poraza, koliko je imao i šampion Junajted – po jedan manje od Arsenala –, ali i 15 remija, što je na kraju donelo prevagu… Ali, Čelsi je imao kvalifikacije za Ligu šampiona u rukama.

Na svim frontovima je Čelsi blistao i igrao je na momente kao prava kaznena ekspedicija! Četvrtfinale FA i Liga kupa, polufinale Kupa pobednika kupova gde je u dvomeču bolja bila Majorka za taj jedan gol učenika Radomira Antića – Lea Bjađinija. Sve je počelo najvećom pobedom sezone – nad madridskim Realom! Kraljevki klub, tada vladajući šampion Evrope, sa sve Raulom, Peđom Mijatovićem, Robertom Karlosom, Klarensom Sedorfom, Kristijanom Karembeom, Fernandom Redondom, Kristijanom Panućijem, Fernandom Jerom… Na klupi Gus Hidink. Ali, nije vredelo! Jedan trenutak Zoline lucidnosti i pravovremena asistencija za Pojeta, te strela za koju Bodo Ilgner nije imao rešenje. Čelsi je zasijao punim sjajem protiv najvećeg kluba na svetu!

Istorijska je bila i sezona 1999/00. Zola je dvodio Čelsi do prvog učešća u Ligi šampiona preko Skonta iz Rige, a kasnije su dogurali do četvrtfinala preko Herte, Galatasaraja i Milana, a kasnije i Fajenorda, Lacija i Marselja u drugoj grupnoj fazi. U četvrtfinalu Barselona sa sve Luisom Figom, Patrikom Klajvertom i Rivaldom bila je bolja u dvomeču sa ukupnih 6:4. Klajvert i Rivaldo su prelomili utakmicu golovima u produžetku, dok su Flo i Zola do ludila dovodili Barsine štopere u spektakularnom dvomeču… Tada je zapravo i otpočelo veliko rivalstvo dva kluba koje je nastavljeno u kasnijim godinama…

Sa dobro nakrcanom postavom Čelsi je dogurao do petog mesta na tabeli posle velikog pada u poslednjih šest kola i samo dve pobede, uz tri poraza i remi, što je tada okarakterisano kao slab rezultat. Ali je u vitrine stigao još jedan pehar osvajača FA kupa. Žrtva je ovog puta bila Aston Vila, a strelac jedinog pogotka opet je bio sjajni Di Mateo.

Ono po čemu će 1999. godina takođe biti upamćena jeste po jedinstvenom potezu Đanluke Vijalija. Naime, na Boksing Dej Čelsi je na travnjak Sautemptonovog nekadašnjeg doma Dela izašao sa kompletnom postavom stranaca, što je bio prvi slučaj u istoriji engleskog fudbala.

Čelsijeva postava tih godina nije bila ni nalik drugim. Igrači potpuno različitih karaktera, životnih priča i karijera skupili su se na Stamford Bridž i momentalno kliknuli. Gradili su uspeh polako, dizali lestvicu, ali nisu mogli da ostvare san svih navijača – da osvoje titulu. Morali su ipak da se strpe još nekoliko godina, do dolaska Žozea Murinja.

Gulitov, a kasnije i Vijalijev Čelsi imao je dušu…

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_msport)
Foto: Reuters