INTERVJU – Kiril Lazarov: Hoću da pišem istoriju i kao trener, nosio sam Zvezdinu sedmicu u detinjstvu
Vreme čitanja: 15min | sub. 02.12.23. | 08:10
O novoj životnoj ulozi, ambicioznom projektu Alkaloida iz Skoplja, reprezentaciji Makedonije, igračkoj karijeri, zašto nikada nije nosio dres Vardara, o Srbiji i Toniju Đeroni, o ambicijama, željama, ali i preprekama na koje nailazi, najbolji rukometaš svih vremena naših južnih komšija govorio je za Mozzart Sport
„Njegova karijera šalje poruku da nijedan trud nije uzaludan. Vidim sliku Kireta Lazarova kao najboljeg rukometaša svih vremena, ako se u obzir uzima kriterijum igrača kao kompletne osobe i vrednosti koja traje više od 40 godina, i to uvek na vrhunskom nivou. To nijednom igraču nije pošlo za rukom. Niko kao Kire nije uspeo da igra vrhunski u 41. godini. Ako je kriterijum dugovečnost, Kire je prvi na listu“, napisao je legendarni hrvatski stručnjak Lino Červar za najboljeg makedonskog rukometaša svih vremena, sportistu koji je duže od dve decenije pronosio slavu naših južnih suseda, u autobiografiji "Uvek na pobedu".
Iza Lazarova je impesivna karijera, najbolji je strelac EHF Lige šampiona sa 1.482 gola. Momak iz Svetog Nikole, prošao je sito i rešeto u igračkoj karijeri - od Ovče polja, Boreca iz Velesa, Pelistera, preko Zagreba i Vesprema, pa opet hrvatske prestonice, Sjudad Reala i Atletiko Madrida do moćne Barselone i na kraju francuskog Nanta 2022. godine gde je završio igračku karijeru.
Izabrane vesti
Teško je nabrojati sve trofeje koje je osvojio, sva individualna priznanja koje je dobio. Pomenimo samo neke – šampion Evrope sa Barselonom 2015, tri puta osvajač Supergloba (nezvaničnog Svetskog klupskog prvenstva), 15 puta nacionalni prvak, 16 puta je podigao pehar u kupu, kralj strelaca Lige šampiona u dresovima Zagreba i Vesprema. Sa reprezentacijom je zvezdane trenutke imao 2012. godine na Evropskom prvenstvu u Srbiji, kada je malena Makedonija bila na pragu polufinala, na kraju završila kao peta, što je najveći uspeh u istoriji ove zemlje.
Jedna stanica je završena, druga je tek počela. Jedan od najboljih rukometaša planete u ovom veku sada je selektor svoje države i trener Alkaloida, ambicioznog kluba iz Skoplja koji je u prvoj godini bitisanja bio vicešampion „Zemlje gde večno sunca sja“. Mogao je da bira gde će da živi, da uživa u plodovima inostrane karijere koja je trajala 22 godine, ali je odlučio da se vrati u otadžbinu, u Skoplje. U Nantu, klubu gde je proveo pet poslednjih godina karijere, u junu 2022. je imao spektakularni ispraćaj, a onda se sa porodicom uputio put makedonske prestonice, zasukao rukave, okrenuo novi list.
Gostovanje Alkaloida u Novom Sadu u petom kolu Lige Evrope iskoristili smo za razgovor sa legendarnim rukometašem, sada mladim, ambicioznim stručnjakom koji želi da dotakne zvezde i na klupi. U intervjuu za Mozzart Sport, Lazarov se dotakao sadašnjosti, vratio se u prošlost, ali najviše govorio o budućnosti, ambicijama da se dokaže kao trener, da uradi nešto veliko sa Makedonijom i Alkaloidom.
Zašto trenerski poziv, zašto Alkaloid i klupa makedonske reprezentacije? Kako je tekao taj proces od terena do klupe?
„Uvek sam na terenu bio produžena ruka trenera. Svaki stručnjak mora da ima takvog igrača, koji će da bude spona na terenu, da pomogne ekipi. To sam bio kako u najjačim klubovima u Evropi, tako i u nacionalnom timu Makedonije. Svaki selektor u reprezentaciji Makedonije je imao poverenje u mene, kao kapitena. Selektori su se menjali, a ja sam bio produžena ruka. Hteo sam da uspem. Bio sam veoma ambiciozan. Želeo sam da pomognem i oko atmosfere. U kolektivnom sportu uvek ima problema. Ta uloga mi se sviđala. U međuvremenu sam bio i dobar rukometaš. Razumeo sam ovaj sport i kasnije sam mnogo i učio od najboljih stručnjaka s kojima sam sarađivao u Barseloni, Atletiku, Nantu, Vespremu i Zagrebu. Mnogo pre kraja igračke karijere sam znao da ću biti trener. Uživam u ovoj funkciji, iako je biti trener najteže. Ja ovo volim i trudim se da budem što bolji, da budem na višem nivou. Hteo sam i ranije da se penzionišem, međutim, osećao sam se dobro. Francuska mi je baš prijala posle odlaska iz Barselone. Imao sam dobar tretman u klubu, od stručnog štaba, saigrača, svih ljudi u Nantu... Igrao sam najvažnije utakmice i one najbitnije trenutke, kada treba da dođe do izražaja iskustvo, kvalitet i inteligencija. Stvorili smo poverenje. I tako je i bilo, još jedna godina, pa još jedna, pa smo prebacili i 40. Dobra je bila saradnja, na obostrano zadovoljstvo, zato su mi onako lep doček priredili. Bilo je ponuda da odigram još jednu sezonu, ali sam odlučio prošle godine da je to kraj“, počeo je Lazarov priču za naš portal.
Bili ste istovremeno i selektor i igrač. Specifična uloga, kako je do toga došlo?
„Bio sam još igrač Nanta, a postao sam selektor Makedonije. Ostao sam da igram za svoju zemlju. Nisam hteo da ostavim Makedoniju da ne igra na velikom takmičenju. Još nekoliko igrača iz moje generacije je odigralo kvalifikacije, izborili smo Svetsko prvenstvo. Žrtvovali smo se, uspeli smo da ostvarimo tu ideju, da zadržimo Makedoniju na velikim takmičenjima. Ostao sam selektor, drugu godinu sam tu, plasirali smo se na predstojeće Evropsko prvenstvo. Svi zajednički smo uspeli u tome. Smena generacije je osetljiv proces. Mi smo mala država, nemao veliki broj igrača. Kompletno je promenjena selekcija, sada je to potpuno nova sa ovim projektom Alkaloidom, gde se daje šansa makedonskim igračima. To je bila ideja. To neko podržava, neko ne, neko će da razume, neko neće“...
Imate mnogo neprijatelja kod kuće, ne gledaju svi blagonaklono na ono što radite?
„Argumenti kada ih suočimo su na našoj stani. Imamo dva kluba, Alkaloid i Multi Esens koji ulaže u makedonsku decu, daje ima šansu. Imamo sedam kadetskih reprezentativaca u Multi Esensu. Projekat podržava naš predsednik Živko Mukaetov. On se bori za svoju državu, za identitet Makedonije. Kada igra Pelister navija Bitolj, kada gra Vardar navijaju njihovi navijači, kad igra Alkaloid... Kad je u pitanju reprezenacija Makedonije, svi smo ujedinjeni u podršci. Naš predsednik se bori za to. Ti projekti koštaju, mnogo koštaju, ali on ulaže u svoju decu i zemlju koju voli, Makedoniju“.
Kako je nastao „Projekat Alkaloid“? Kad ste znali, rekli, završavam igračku karijeru, vraćam se u Skoplje?
„Nastao je onda kada smo videli da moja generacija nema dostojne naslednike u Makedoniji. Svaka čast drugim klubovima, ali više su davali šansu strancima. To je strategija, to poštujemo, ali mi imamo drugačiji koncept. Kako ćemo da napravimo rezultat sa Makedonijom ako nemamo naš projekat, da makedonska deca dobijaju šansu? Mi nemamo toliko rukometaša koji igraju u jakim inostranim klubovima kao što imate vi u Srbiji i onda smo se odlučili da probamo da ih zadržimo u zemlji. Želimo da sprečimo izumiranje makedonskog rukometa, makedonskog nacionalnog tima. Idemo napred, treba vremena, ali mislim da postajemo konkurentni u državi i na međunarodnom planu. Na dobrom smo putu, za godinu i po koliko postoji Alkaloid, igramo već i Ligu Evrope“.
Da li je prebrzo došla Evropa, odnosno drugorangirano kontinentalno takmičenje?
„Nema pravila. Kada smo počeli da stvaramo ekipu, kada smo videli imena protivnika, onda smo rekli: ’Gde ćemo mi ovde’? Borimo se, nismo daleko, ali nismo ni blizu. Nadam se da ćemo da vučemo prave poteze, da klub raste, da ide kako treba. Mislimo i na makedonsku decu, da im dajemo priliku da ovde postanu igrači, da se razvijaju“.
DIVIM SE VARDARU ZA DVE TITULE ŠAMPIONA EVROPE, ALI MAKEDONSKA REPREZENTACIJA OD TOGA NIJE IMALA NIŠTA, U ALKALOIDU STASAVAJU DOMAĆI IGRAČI
Imate li ambicije da za koju godinu možda dođete i do evropskog krema, Lige šampiona?
„Gledajte, Eurofarm Pelister je naš predstavnik u Ligi šampiona. On ima 12 stranaca, kvalitetnih strnaca, ali se teško nose u eliti. Nije da se sada naslađujem porazima našeg rivala, ali mi kao država gubimo rejting. Mislim da treba EHF da poradi na tome, da svi dobiju šansu. Mislim da bi prvak svake države trebalo da ima priliku da dođe do Lige šampiona, sada, da li preko kvalifikacija u septembru ili oktobru, pa da se kasnije suzi kvalitet. Nemamo mi finansije kao fudbal i košarka. Naš sport je jeftiniji, i to dosta od košarke i fudbala. Vidim tu šansu i za zemlje u regionu, da nađu svoje mesto. Pelister je došao do Lige šampiona, ali ne može da dobije Kjelce, Pari Sen Žermen, Kil, Vesprem, Seged i onda dolazi do razočaranja. To je problem za naš sport, mora da se ima želje i entuzijazma da i manji klubovi mogu da stignu do krema“.
Vardar je dva puta, 2017. i 2019. godine bio na krovu Evrope. Nije vam on uzor, ideja vodilja, želite nešto drugačije?
„Divim se Vardaru šta je uradio, dva puta je bio šampion Evrope. To je uradio sa stranim igračima i ja to poštujem. To je bila strategija, ispostavila se prava i čestitam mu na tome. Moja zamerka Vardaru je zašto uporedo nije radio sa mlađim kategorijama. Zašto u pozadini nije bilo omladinskog pogona? Odnosno, bilo je, kao i druga ekipa, ali nije se kvalitetno radilo. Samo je Stojanče Stoilov od domaćih igrača bio tu kada su osvojene titule šampiona Evrope. Dve krune šampiona ostaju zapisane zauvek, promovisana je i Makedonija, ali reprezentacije ništa od toga nje dobila“.
Kada je Vardar bio najbolji, u tok piku, kako u njemu nije bilo mesta za najboljeg makedonskog rukometaša svih vremena?
„Igrao sam u Atletiku Madridu, kada me je pozvao ruski biznismen Sergej Samsonenko. On samo što je ušao u Vardar. To je bilo proleće, ja sam već potpisao za Barselonu. To je bila tajna, niko nije znao za to. On mi je rekao da me želi u timu, da najbolji makedonski igrač treba da bude u Vardaru. Razgovarali smo u hotelu Palas. Sve je učinio da budem deo kluba i projekta. Ceo život sam čekao, radio naporno da bih igrao za Barselonu, navijao sam za taj klub. Rekao sam: ’Hvala, sve je super, ali ovo mi je bio san’. I Vardarova ponuda je bila finansijska jača. Ostao sam četiri godine u Barseloni. Nešto unutra mi je govorilo da je Barselona šansa koju ne smem da propustim. Bilo mi je drago što me je pozvao. Kasnije nije bilo prilike, došao je i Nant, Vardar je počeo da se raspada i tako… Nisam nikada obukao dres Vardara”.
Gde je region kada je klupski rukomet u pitanju?
„SEHA liga je bila dobra ideja. Šteta što se nije do kraja razvila, da je imala takmičarski značaj, da se bori za nešto. Svima nedostaju jake utakmice. Naša liga u Makedoniji je prevelika, nedostaje nam ova Liga Evrope, da bude tenzija, konkurencija. I porazi te ojačaju, kad imaš lake utakmice, onda kao trener teško možeš da izvučeš maksimum od igrača. Zato su nas Skandinavci preskočili, imaju jače lige, a samim tim su i jače reprezentacije. Vojvodina je najbolja u Srbiji već dugo. U Hrvatskoj Zagreb i Nekse su podeljeni u prvoj fazi šampionata. Sada se moj tim sreće sa Vojvodinom, Silkeborgom, La Riohom, onda možeš da vidiš gde si. U Francuskoj uvek strepiš. Malo se opustiš, izgubiš i ode sezona. Mora da se zapne, da igraš konstantno dobro, sreda-nedelja. Ako vrediš bićeš u PSŽ-u Monpeljeu ili Nantu, ako izdržiš taj pritisak, ako ne onda ideš u manje klubove. Moraš da daš maksimum. Ovde kod nas na Balkanu moraš da vodiš računa da li je igrač jeo, spavao, trčao, ovo, ono, a to je onda neprofesionalizam. Ja se borim da uvedem profesionalizam u Makedoniji. To se nakupilo godinama i taj naš mentalitet smeta, mora da se promeni, to je moja najveće borba“.
Uspevate li da promenite to?
„Trudim se, radim najbolje što mogu. Kad nije dobro, ko je kriv? Pa, trener naravno. Tako je bilo i pre, kada su mi učitalji bili Tuta Živković, Đukić, Raul, Lino Červar... Mentalitet je problem, stare navike se teško menjaju. Evo, ovde u Novom Sadu, u 10 sati možeš da jedeš burek, roštilj... Toga nema u Evropi“.
Šta bi Kiril Lazarov kao trener zamerio Kirilu Lazarovu kao igraču?
„Trener bi trebalo da zna da taj Kiril kao igrač nekada bude jako tvrdoglav, ali ako ga upozna na pravi način, onda bi mu verovao do kraja i... Uspeo bi s njim“.
Da li vidite nekog ko može da vas prestigne po broju golove u Ligi šampiona?
„Dibirov mi se najviše približio. Mi smo dobri prijatelji, pa se šalimo često, kažem mu, ’Ajde, dokle ćeš više da igraš’. Timur je tu, Nikola Karabatić završava karijeru, ne znam koliko će još Mikel Hansen da igra. Voleo bih da ostane tako kako je sada, da ne budem skroman (smeh)“.
Koja je najbolja reprezentacija sa Balkana?
„Igrački su Srbija, Hrvatska i Slovenija tu negde. Detalji odlučuju, onda smo mi drugi ešalon sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Makedonija je nova selekcija, Crna Gora ima još iskusne rukometaše koji igraju u jakim klubovima, BIH ako ima dobru atmosferu može da bude opasna, ali Srbija, Hrvatska i Slovenije su tu na gol, dva, zavisi od forme, raspoloženja“.
Rukometni reprezentativni poredak je zakucan poslednjih godina. Danska, Švedska, Francuska i Španija dominiraju. I jedna Norveška sa Sanderom Sagosenom ne može da uđe u borbu za medalju već tri godine. Vidite li selekciju sa Balkana koja može da pomrsi račune najboljima?
„Hrvatska je to radila ranije sa Linom Červarom. Mislim da može, ali je problem da mora da se promene glave, da se nameste. Lino je to umeo. Srbija, Hrvatska i Slovenija moraju da promene mentalitet, način treninga, motivacije, da primene ono što rade Skandinavci i Francuzi“.
Izbor urednika
Koliko može nova Makedonija?
„Nedostaju nam igrači iz jakih evropskih klubova, mora mnogo rada i na sociologiji, da im se ulije veru, ali mislim da smo na pravom putu. Ne znam koliko će vremena da bude potrebno za to. Volim da pobeđujem, verujem u nemoguće, neću da se predam, ali je realnost drugačija. Uvek je slađe kad to uradiš sa svojim zemljom. Ko je najbolji selektor na svetu? Sigurno Danac Nikolaj Jakobsen, tri puta zaredom osvaja Svetsko prvenstvo. Dajte njemu Makedoniju, a ja da uzmem Dansku. Njemu dajte 14 dana da radi, a meni dva treninga, pa da igramo, da vidimo ko je bolji trener. Dajte mi pravu ekipu, sa pravim igračima koji dolaze iz jakih klubova, ona je sve lakše. Cenim sebe i svoj posao, nekome se to sviđa, nekome ne. Verujem u taj proces. Čovek sam od krvi i mesa. Mogu da me pogode kritike, da li argumentovane ili ne, ili kada me vređaju, ali to traje kratko. Sutra se probudim i već zaboravim. Da promenimo navike i mentalitet je najbitnije, ali i najteže“.
Peto mesto na Evropskom prvenstvu je najveći vaš uspeh iz igračkih dana sa Makedonijom. Završavate mandat na klupi vaše zemlje sa šestom pozicijom na kontinentu, što sada možda izgleda i nemoguće. Da li biste prihvatili?
„Ne, hoću više, mislim da možemo. Imamo pravo da sanjamo medalju. Čitavu karijeru sam uvek išao na pobedu i tome učim svoje igrače”.
SRBIJA NAPREDUJE SA ĐERONOM, PRVI PUT DA NISTE POGREŠILI U IZBORU SELEKTORA, DOBRO JE ŠTO TONI NE ZNA SRPSKI JEZIK
Kako vidite Srbije sa Tonijem Đeronom kao selektorom? Ranije su se menjali kormilari posle svakog velikog takmičenja. Sada nije tako, Španac je već tri i po godine na kormilu.
“Koliko Srbija ima stanovnika? Sedam miliona! E, toliko imate i selektora. Toni je odličan trener, znam ga dobro, mi smo u kontaktu. On dobro radi, vidi se napredak Srbije. Pitanje je vremena kada ćete da napravite veliki rezultat. Igrao sam protiv njega i kao igrač i trener, za njega moraš dobro da se spremaš, treba dobro da ga proučiš da bi bio kompetitivan. Mislim da je prvi put da niste napravili grešku. Ne kažem da su srpski treneri loši, nego je bilo ono, mi se borimo za domaće trenere, ali ne dajemo im podršku, ne verujemo im ozbiljno. To je proces“.
U Srbiji ako niste osvojili medalju na velikom takmičenju kao da niste ni igrali…
„Imate prejak sport, košarkaši se uvek bore za medalju, u odbojci ste odlični, vaterpolu, imate Novaka Đokovića. U rukometu je malo teže da se dođe do odličja, ali imate dobre igrače koji igraju u velikim klubovima”.
Da li vidite sebe za pet godina na istom mestu, na klupi Alkaloida?
„Meni se ovaj projekat sviđa. Naravno, nikada ne može da se zna u kakvom pravcu će ovo da krene, ali sam prihvatio ovaj izazov sa strašću, radošću i željom za radom. Hoću da dam nešto Makedoniju i kao trener, kako u reprezentaciji, tako i u klubu. Videćemo koliko će vremena da bude potrebno. Ja sam Makedonac, volim da radim za klub iz svoje države”.
Bili ste više od dve decenije u inostranstvu. Da li je teško da se vratite u otadžbinu posle toliko godina?
„Uvek kažem, bez naših ljudi ne možeš, a sa njima je teško. Drugačija je atmosfera kući, mentalitet, to je hrana koje te vuče napred. S druge stane, neverovatno koliko imaš problema, prepreka. Odjednom se pojave, izmisle da si ovakav, onakav, da nisi dobar čovek. Teže je da se radi u Makedoniji nego u Francuskoj i Španiji, zemljama gde sam dugo živeo. Dobro, i u Hrvatskoj je teško, taj pritisak. Teško je svima da ugodiš. Ovde ćete gledati kako si rekao ‘Dobar dan’, da li si smejao kad si to izgovorio. Evo, primer i Srbije. Možda je bolje što Toni Đerona ne razume srpski, to mu je prednost”.
Hipotetički, za dve godine vas zove Zagreb da budete trener, klub u kome ste ostavili dubok trag. Pristajete ili ne?
„Cenim i poštujem klub u kome sada radim. Nezahvalno je da se o tome sada priča. Igrao sam 22 godine u inostranstvu, svuda sam igrao po pet, šest godina, bio sam konstantan i na terenu, ali i u odnosima sa ljudima. Stekao sam poverenje kod Gobca u Zagrebu, Čabe u Vespremu, u Španiji kod Talanta u Atletiku, u Barseloni kod Paskvala. Nisam bio godinu, dve, napravio neku pi*dariju kao i svaki Balkanac, pa te onda teraju. Kod mene je dolazilo do zasićenja sredine, pa sam onda išao dalje. Nemam te probleme u Evropi, ljudske probleme, kao što imam u Makedoniji, da te vređaju, kažu da si nekvalitetan čovek”.
NOSIO SAM DRESOVE PIKSIJA, PROSINEČKOG, PANČEVA... SVIĐA MI SE KAKO RADI ŽELJKO OBRADOVIĆ
U autobiografiji ste rekli da ste kao klinac navijali za Zvezdu?
„Kao mali mi je Zvezda bila omiljeni klub. Nisam išao da gledam Evroligu u Beogradu, nisam imao vremena, ali planiram da odem, pogledam neku utakmicu uživo. Meni se sviđa i ono što radi Željko Obradović u Partizanu. Nosio sam kao klinac dresove Piksija, sedmicu Roberta Prosinečkog, naravno i od Pančeva kao mog Makedonca. Slušam sam radio prenose, to mi je tada bio doživljaj”.
Zašto je makedonska javnost osetljiva ako neko iz Makedonije navija za Zvezdu ili Partizan? Pero Antić je bio na stubu srama prošle godine, kada se na oproštaju vaše generacije pojavio u Zvezdinoj dukserici.
„Pero je takav lik, ona je naša zvezda. Treba ga prihvatiti onakav kakav jeste. Interesantan je za javnost. On voli to, znam ga privatno, zna da pretera, ali je takav, uspeo je u životu”.
Tri makedonske sportske “ikone” u ovom veku su Goran Pandev, Pero Antić i vi? Ko je najpopularniji?
„Goran je miran čovek, ja sam takav kakav sam, ne mogu o tome, drugi neka kažu, a Pero je kontroverzan. Vidim da me ljudi poštuje, znaju koliko sam dao Makedoniji. Kad izađem u Skoplje, bilo u restoran, kafić, ljudi se pozdravljaju, prija to naravno. Tu su sada ove socijalne mreže, kada imaš ove botove ispred tastatura, samo čekaju da te ocrne. Zadovoljan sam, ali uvek ima i onih drugih u manjini, ima ljudi zle krvi i treba to da se prihvati onako kako jeste. Brojaćemo se na kraju”.
Bili ste prošle godine u Bitolju, ovog puta na suprotnoj strani kao trener Alkaloida. Kakav je bio osećaj da se vratite na mesto gde ste počeli profesionalnu karijeru?
„Čudan osećaj, ali pozitivan. Znaju Bitoljčani ko sam, šta sam, da sam ostavio trag u klubu. Poštuju me, ali bilo je i tih ‘dežurnih’”.
Da li biste radili u Srbiji?
„Ja sam ambiciozan čovek. Želim da pišem istoriju i kao trener, da uživam u onome što radim. Materijalne stvari su važne, lakše je uz njih, ali me vodi ambicija, želja da uspem u ovom poslu. Ponavljam, hoći i kao trener da ostavim trag, da me pamte i kao stručnjaka, a ne samo kao vrhunskog igrača. Sad, gde će put da me odvede, ko to zna”.
Ko osvaja Ligu šampiona ove sezone? Imate li nekog favorita?
“Uvek preferiram Barselonu kao klub koji volim i gde sam igrao, ali će biti teže ove sezone, fale neki bitni igrači iz prethodnih godina. Vesprem je zanimljiv, sada dobro igra, ali za Liga šampiona su najbitnije meseci mart, april i maj i kada dođe završni turnir u Kelnu. Ovo do sada, brzo će da se zaboravi. Posle Evropskog prvenstva niko neće ni da pamti da se igralo. Talant Dujšebajev je majstor da tempira formu za mart, april, kada se lomi. Magdeburg me golica, pogotovo kad se vrati Gisli Kristjanson. Ovaj Kjelce biće totalno drugačiji u aprilu. Videćete, zapamtite šta sam vam rekao za Talanta. Eto, neka bude Vesprem i Kjelce, ta dva tima mi deluju najbliže tituli”, zaključio je Lazarov za Mozzart Sport.