INTERVJU – Bojan Janić: I dalje ne verujem da se vratio Željko Obradović, za Partizan bih čistio i parket

Odbojka mu je prirasla srcu u dresu Crvene zvezde, a igračku karijeru završio je u voljenom Partizanu. Igrao je na poziciji primača servisa za reprezentaciju naše zemlje, osvajao pregršt medalja, ponosno nosio kapitensku traku. Dugo se opraštao od uloge igrača, jedno vreme je malo bio na terenu - malo pored aut linije, a sada je definitivno samo trener odbojkaša Partizana.

Koliko je Bojanu Janiću (39) stalo da ostavi značajan trag i u ovoj drugoj ulozi i da što više pomogne poljuljanoj muškoj odbojci u našoj zemlji, može da se vidi na svakoj utakmici crno-belih. Njegova ogromna energija i motivacija prelivaju se i na igrače, pa Partizan može da se pohvali da je prethodne takmičarske godine igrao finale plej-ofa, a da je ove sezone već ostvario velike pobede protiv Vojvodine i Crvene zvezde i da trenutno ima učinak 3-1.

„Za sada mogu da budem zadovoljan. Doživeli smo poraz od Ribnice, ali tada nismo igrali kompletni. Prvi dizač Nikola Petrović nam se vratio posle mesec dana pauze, igrali smo bez korektora Nejtana Delgajdisa. I pored takve situacije imali smo šanse u dva seta da odvedemo meč u drugom smeru, ali nismo uspeli. Pokazali smo naš karakter na narednim utakmicama i on nas je doveo do važnih i lepih pobeda protiv najjačih ekipa u ligi. Vojvodina je prvi favorit kao i svake godine, a tu su i Ribnica, Zvezda, Partizan... Ima još kvalitetnih ekipa, ali mislim da se ovi klubovi za nijansu izdvajaju“, osvrnuo se Bojan Janić na tekuću sezonu na početku razgovora za Mozzart sport.

(Starsport)

O ambicijama trener Partizana smatra da je nepotrebno pričati, jer je prethodna takmičarska godina pokazala da malo toga može da se prognozira i planira u Super ligi. Crno-beli su ušli u plej-of sa sedme pozicije, a igrali su na kraju finale.

„Kod nas je na početku sve bilo sačuvaj bože. Mučili smo se sa organizacijom treninga zbog povreda i korone, sve je bilo čista improvizacija i snalaženje. Svakog dana nisam znao koga ću imati na treningu. Takva situacija je dovela do toga da se ponovo registrujem i budem tu kao trener - igrač. U drugom delu sezone smo uspeli da se izdignemo iz ponora i dođemo do finala. U nekom trenutku smo bili čak i osmi na tabeli. Ipak, stigla nam je nagrada za neodustajanje i trud koji smo svakog dana svi zajedno ulagali“.

Zvezda prvi put pala u sezoni: Partizan se radovao u večitom derbiju

Iako se tokom leta ekipa promenila, posle nekoliko utakmica može da se primeti da je tim zadržao sličan karakter. To je očigledno do trenera.

„Energiju koju imam pokušavam da prenesem i na igrače. Ja definitivno nisam smiren trener i ne želim da se foliram i glumim nešto što nisam. Naravno, ne treba preterivati u ludosti. Definitivno je ključ svega - trening. Želim da je ekipa energična, motivisana, da kida, a utakmica će doći kao posledica. Tada je kasno se stvari popravljaju, ako si imao lošu nedelju, ako nisi dobro oznojio opremu i istrenirao glavu za ono što te čeka“.

(MN Press)

Burne reakcije kod odbojkaških trenera nisu toliko česte, pa Bojan priznaje da sebe drži pod kontrolom.

„Ja i ne smem da ispoljim sve što se nalazi u meni. Specifičan je sport, više je psihologija u pitanju i onda su treneri uglavnom smireniji. Ja sam ceo život vezan za košarku i imam uzore u tom sport. Gledam njih i pitam se zašto u odbojci mi ne možemo to da sprovedemo. Pre neki dan sam bio da gledam Partizan - Turk Telekom, posmatram Željka Obradovića i divim mu se. Osvojio je sve, godinama je najbolji, vodi 24 razlike i onda primi lagane poene, okrene se ka klupi, dere se i objašnjava. Fascinantna mi je ta energija. To je nešto što više liči na mene, nego neki trener koji sklopi ruke i promišlja. Trudiću se da budem svoj, pa ćemo videti dokle ću doći“.

Partizan kao parni valjak pregazio Metalac

Više puta je govorio da je završio igračku karijeru, pa se ipak vraćao. Sada je samo trener, ali i dalje ne može da kaže da se u glavi potpuno prešaltao na novu ulogu.

„Žao mi je što još nisam. Neki ljudi koji su prošli sličan put su mi rekli da treba pet do sedam godina od kraja karijere da se skroz isključiš. Čini se da polako odstupam od igrača. Međutim, ponovo sam na treningu morao da radim sa njima, jer su nam dva klinca primača povređena. Srećom, pa mogu i dalje nešto da odradim. Čisto da trening ne trpi. Generalno završavao sam karijeru, pa se onda vraćao na teren prvih nekoliko puta zbog želje“, nasmejao se Janić. „Posle je bilo iznuđeno. Tokom sezone, koja je prekinuta zbog korone, bio sam samo trener. Mislio sam da je to - to. Ali, onda sam prošle ponovo morao da se vratim jer je bilo stani pani. Ta odluka je bila dobra za tim i Partizan, a loša za mene kao trenera. Znam da mnogi gledaju na to kao da je neozbiljno. U smislu - nek se odluči da li je trener ili je igrač. Ne razumeju ljudi da iznad svega stoji moja ljubav prema Partizanu i želja da budemo konkurentni. Ako treba ja ću da čistim parket, samo da klub uspe“.

(MN Press)

Dok je igrao u Rusiji sa 28 godina prvi put je pomislio da bi mogao da se bavi ovim poslom. Deceniju kasnije je potpuno siguran da je izabrao pravu profesiju i da ga unutrašnji osećaj nije prevario. Posebno je srećan što vodi klub koji najviše voli. Vratio se posle sezone u kojoj je Parni valjak igrao u Prvoj ligi (2017/2018), rangu ispod eltnog.

„U Partizan je trebalo da dođem kao igrač, da pomognem jer se nalazio u teškoj situaciji. Želeo sam da odigram koliko mogu i onda posle toga ako se otvori mesto da postanem trener. Ekipu je u tom trenuku vodio Duško Nikolić. Čuo sam se s njim, zamisao je bila da učim uz njega i razvijam se, obavljam ulogu asistenta, pa onda polako... Međutim, on je dobio ponudu Vojvodine, odlučio je da je prihvati, Partizan je ostao bez trenera i onda su me pitali da li želim. S neba je palo, ali nisam razmišljao uopšte, prihvatio sam odmah“.

"KOD MENE U EKIPI VEĆINA IGRAČA NAVIJA ZA ZVEZDU, ALI GINU ZA PARTIZAN"

Sada nosi crno-belu opremu, a početak njegovog odbojkaškog puta vezan je za crveno-bele boje.

„Počeo sam kao mali da treniram, nisam ni znao za koga igram. Baš slučajno se namestilo da bude Crvena zvezda. Ja ceo život osećam veliku ljubav prema Partizanu, ali uvek ponavljam - i ogromno poštovanje prema Crvenoj zvezdi. Deset godina sam proveo tamo, bio u mlađim kategorijama, pa u prvom timu. Pored mene su bili dobri drugari, trener je znao za koga navijam, pa je uvek bilo šala na tu temu. Nisam bio jedini, ima mnogo takvih slučaja. Pa sad kod mene u ekipi većina igrača navijaju za Zvezdu. Neprijatno mi je zbog toga“, glasno se smeje Janić dok ovo priča. „Odbojka je mekša što se tiče tih rivalstava. Nema nikakvih problema. Moji momci ginu za Partizan i jedni za druge. Sigurno da i u Zvezdi sada ima onih koji navijaju za večitog rivala. To se negde briše. Ja sam u Zvezdi davao sve, voleo sam da igram tamo, voleo sam te ljude, saigrače... Odrasli smo zajedno, bilo mi je prelepo i imam samo reči hvale“.

Na Marakani je postao odbojkaš, ali priznaje da mu je košarka omiljeni sport.

„Košarka nije postala moj životni izbor spletom nekih ružnih okolnosti. Moj otac je bio vojno lice, pa smo živeli prvo u Leskovcu i Kosovskoj Mitrovici. Kada smo došli u Beograd mama i ja, ona me je odvela na trening košarke, bio sam najmlađi, niko nije hteo da mi doda loptu i razočarao sam se jer sam trčao sam sa sobom kao lud. Nisam više hteo da idem. Kada je tata došao iz Kosovske Mitrovice, mama je htela da ga iznenadi tako što će me odvesti na košarku. Oni su bili fanatici za taj sport. Nisam ni tad hteo, jer sam i dalje bio razočaran. I malo posle toga tata je preminuo. Sve je to onda bilo čudno, ratne godine, teška situacija za nas porodično... Prošlo je vreme pa sam počeo sa fudbalom u Radničkom na Novom Beogradu. A kasnije je na čas fizičkog došao Branko Kovačević, koji sada vodi odbojkašice Lajkovca, a tada je bio trener dečaka u Crvenoj zvezdi. Pitao je ko hoće i tako je sve krenulo. Te 1992. nismo ništa znali o ovom sportu, tek je 1995. počela ekspanzija. Treninzi su bili u hali Pinki, a ja sam živeo u Paviljonima, pa mi je odgovaralo. Krenuo sam sa drugovima iz osnovne škola, dopalo mi se i bio sam uporan da nastavim“.

Na samom početku apsolutno nije moglo da se prognozira da će Janić biti taj koji će se baviti profesionalno odbojkom ili dostići vrhunski nivo. Njegova priča može da motiviše neke sadašnje klince koji ne veruju u sebe...

„Sećam se tih prvih testiranja za selekciju - uvek je bilo nešto fizički da se radi, skok u dalj, snaga... Ja sam bio katastrofa, redovno na donjoj granici. Trener kad dođe da pročita ko otpada, tresao sam se skroz. Upoređujem se sa drugima i vidim da sam kao mlečni zub. Ne mogu da skočim, troduplo sam slabiji od svih, ma ne mogu ništa. Gledam bez daha u trenera i nadam se da neću čuti svoje ime. Međutim, nekako sam prolazio. Da li je video da sam mrša koji će da izraste ili šta već, ne bih znao. Kad je došla lopta i kad se više radila tehnika, onda sam počeo da budem bolji od ostalih. Jednom prilikom kad smo kao klinci duže radili kontrolu lopte, okupio nas je na kraju i rekao da kad je tehnika u pitanju da smo najbolji jedan moj drug i ja. Tad sam baš bio ponosan i siguran da ću ostati. Tokom cele karijere sam imao problem sa fizikalijama. Znam da u tom ranom tinejdžerskom periodu sam igrao zbog tehnike, dobrog prijema servisa i odbrane, a u napadu sajlu nisam mogao da prebacim. Posle se nešto desilo, izrastao sam, malo ojačao, dobio gipkost... Od tog nejakog lika prošao sam put do najboljeg juniora i ulaska u prvi tim“.

Od početka karijere je pokrivao poziciju primača servisa – verovatno najkompletniju u ovom sportu.

„Zbog čekića koji imam dobar po prirodi, valjda je to trener video. Bilo je nekoliko izleta u dizača, ali samo kad su nam dva igrača bila povređena. Malo patim što nisam bio dizač, jer mislim da je to idealna pozicija za mene, zbog glave. Mnogi se smeju kada kažem, jer nemam dugačke prste. Ali, ubeđen sam da je tako. Nisu mi dali priliku, ali dobro je što nisu. Super je ispalo ovako“.

"ZABRANIO SAM IGRAČIMA DA POSLE PORAZA KAČE SVOJE POENE NA INSTAGRAM"

U najranijem dobu saigrači su mu bili Marko Samardžić i Novica Bjelica, sa kojim mu se odbojkaški put ponovo ukrstio. Srednji bloker od ovog leta brani boje Partizana.

„Nas dvojica smo najbolji drugovi i kumovi. Otkad sam došao u klub zvao sam ga i tri godine me odbijao. Dobro se osećao, i dalje je mogao da igra u inostranstvu. Prethodne sezone nigde nije bio, zbog korone, ali je sve vreme trenirao sa nama. Mislim da bez njegove pomoći ne bismo mogli da organizujemo kvalitetne treninge i ne bismo stigli do finala. Najiskrenije to kažem. Čini mi se da se i on u tom periodu vezao za priču, za ljude. Ove godine smo seli, pregovori su bili teški, ali sam uspeo da ga slomim i dovučem ovde. Pokazalo se kao super potez. Sličan je kao ja, nekad ima i kraći fitilj, može da plane, pa zna da bude neugodan kada stvari ne idu kako treba. Meni to odgovara, jer je lepo imati jednog takvog u terenu. Za sada sve dobro funkcioniše, videćemo kako će u nastavku biti“.

Petković, Bjelica, Janić (MN Press)

Bjelica je 1983. godište i daleko je nastariji igrač Partizana trenutno. Oko njega ima mnogo mladih koji tek treba da se dokazuju. Bojan je zadovoljan kako je skopljena ekipa ove sezone...

„Prethodne smo imali Pepića, koji je bio izvanredan pojedinac, iskusan i silovit igrač. Imao je nažalost problema sa povredama i koronom, ali kada je bio zdrav, mnogo toga je palo na njega. Donosio je 50 odsto poena, a svi ostali drugih 50 odsto. Njemu mnogo hvala za sve što je uradio, ostavio je poslednje kapi krvi i znoja. Bilo je uživanje raditi sa njim. Ali, moram da kažem da je moja vizija odbojke drugačija. Nisam želeo sada da imamo izrazitog napadača, već da petorica njih u postavi budu podjednako opasni i da se nikad ne zna ko će da iskoči u prvi plan. Protiv Zvezde je kapiten Marinović odigrao fantastičnu utakmicu, bio najbolji poenter, ali Nejić je uradio neke veoma bitne stvari. Treba sve aspekte sagledati uvek... Meni je veoma bitno da egoizam ne postoji, da nema promovisanja jednog igrača, nego da budemo tim“.

Za sada kaže da stvari funkcionišu baš onako kako treba.

„Videćemo kakve će reakcije kod igrača biti ukoliko se desi neki eventualni poraz u nastavku. Mada, verujem u njihovu sportsku inteligenciju, pametni su momci, mislim da mogu da shvate. Nije to lekcija za ovu sezonu, već za celu karijeru. Igrač će biti uspešan u ekipnom sportu samo ako stavlja tim ispred sebe. Nažalost takvo je neko vreme da ima previše samoreklamiranja, promocije, društvenih mreža... Previše „ja“ u timskim sportovima umesto „mi“. Ono što me užasno nervira i što sam zabranio igračima jeste da kad izgubimo utakmicu na Instagram stavljaju neki svoj poen, video, sliku. To mi je ponižavajuće za ekipu. Da ti staviš sebe u prvi plan posle izgubljenog meča, mnogo je ružno“.

(MN Press)

Bojan je pojasnio i kakve metode ima na treninzima kad su odbojkaški elementi u pitanju.

„Trudim se da svi rade sve dobro. Uvek postoji nešto što voliš i nešto što ne voliš. Moj cilj je da ih ubedim da se uzbude u vezi onoga što ne znaju da rade. Svi mrze blok, i kada kažem da danas radimo blok, odmah vidim po facama da je katastrofa. Ja to potpuno razumem, ali za njih je najbolje da ne beže od onoga što im loše ide, nego da se suoče. Shvatio sam to tokom sazrevanja i uspeo sam da postanem kompletan igrač. Smatram da nisam bio vrhunski, ali da sam sve stvari radio dobro. U nekim sam bio bolji, ali nigde nisam bio rupa. Mnogo mi je to bitno i zanima me kako će sve izgledati pred kraj sezone. Da li će razumeti i biti bolji u tim stvarima, ili će se držati svoga“.

"ŽELIM IM DA BUDU BOLJI OD MENE, DA VIŠE ZARADE..."

Priznaje Janić da često očekuje da igrači po nekim karakteristikama budu nalik njemu.

„Upoređujem ih sa mnom, a to je greška. Podsvesno povlačim paralelu... Trudim se da bežim od toga i pre ili kasnije ću uspeti. Očekujem da u tom pristupu budu kao ja, jer znam da mi je takav odnos pomogao da dođem do nečega. Naravno da nije sve kod mene bilo super, iako svi pamtimo sebe u najboljem svetlu. Daleko od toga. Znam da sam imao problem sa 20, 21 godinom – bilo je šareno, dan dobro, dan ne. Uspeo sam na svom iskustvu i greškama da naučim i zato želim da im usadim to. Imao sam pored sebe dobre primere u reprezentaciji i klubovima za koje sam igrao i pokušao sam da ih kopiram. Uspeo sam da se motivišem, da budem svakog dana posvećen maksimalno i dovelo me je to do nekih visina. Nastaviću i njih da ubeđujem, mada mogu da pričam do sutra, ako ne osete sami, onda džabe. Nadam se da će osetiti, onda posle toga više ništa ne moram da pričam“.

Vojvodina juri šestu vezanu krunu, šansu čekaju Ribnica, Radnički, Partizan...

Mlade nade Parnog valjka vole da slušaju Janićeve priče i van terena.

„Znatiželjni su, pričamo često... Uvek smo u nekim halama gde ima kafić, pa dođemo pre i ostanemo posle. Razgovaramo o svemu, odbojci, našim iskustvima, ispituju i Bjelicu – mi smo ipak mnogo toga prošli u karijeri. Stvarno bih voleo, i to stalno ponavljam, da budu bolji igrači od mene, da više zarade, da ostave veći trag... To mi je glavna namera. Želim im da postignu nešto sa Partizanom, ali srce bi mi bilo puno da posle odu na bolje. Ne mora to da bude inostranstvo, može i Vojvodina, ako je u ovom momentu bolja od nas. Samo da napreduju i da jednog dana kada se sretnemo i pogledamo, da možemo da popijemo piće i da se prisetimo i lepih i teških trenutaka, ali da znam da su uradili nešto u životu. Veoma mi je važno i da shvate da je teren pokazatelj svega – da li si mali ili veliki, da li si hrabar ili ne, smiren, pametan, glup... Sve se u terenu vidi. Meni je teren pomogao da shvatim šta je život i kako da se van njega borim sa problemima“.

Mladi strateg je svestan da ima još mnogo da uči. Za sada ima želju da se razvija što je duže moguće u Partizanu...

„Ostao bih ovde doživotno, ako napravimo od Partizana ono što treba - da bude stabilan klub sa većim ambicijama. Polako je krenulo sve da se diže. Boravio sam dugo u inostranstvu i nisam željan da ponovo živim negde daleko. Vezan sam za kuću, Srbiju, Beograd... Žena me nekad pritiska jer bi ona volela zbog dece. Ali, ja se brzo setim koliko me je tukla nostalgija tokom 17 godina preko granice. Nisam uopšte tip koji se adaptira i snalazi brzo negde van Srbije. S te strane bih voleo dugo da ostanem u Partizanu. Radim omiljeni posao u gradu koji volim, deca mi tu rastu – ne vidim da može bolje od ovoga. Naravno da imam neku trenersku ambiciju da radim u jačoj ligi, ali kad stavim sve na vagu, bitnije mi je ovo što sam prvo rekao. Ono što mi je san jeste da budem selektor reprezentacije. Kao što sam nekada sanjao da zaigram, tako je sada ovo. Siguran sam da će se desiti pre ili kasnije“.

"KOLIKO ŽIVIŠ ZA EKIPU, TOLIKO ĆE TI SE VRATITI"

Dok radi na svom usavršavanju, oči su mu uprte u dva čoveka.

„Izdvojio bih Željka Obradovića i Duleta Vujoševića. Prvog kao najboljeg trenera Evrope... Protiv Turk Telekoma je bila prva utakmica na koju sam otišao od njegovog povratka i uživao sam. Veći deo sam proveo prateći njegove reakcije. U jednom trenutku sam rekao drugarici da i dalje ne mogu da verujem da se vratio i da nam je trener. Svaka mu čast, mislim da svako ko navija za Partizan ne može da bude ponosniji i srećniji. A za Duleta već svi znaju te gradske priče na koji način je radio. Za obojicu je zajednička ludačka posvećenost i ja želim da je približim kod nas. Znam da je drugačiji sport, ali trener je trener na kraju krajeva. Koliko si posvećen i koliko živiš za ekipu, toliko će ti se i vratiti“.

U budućnosti bi želeo da dođe do selektorske klupe, a i dalje mu deluje kao da je „juče“ debitovao za nacionalni tim kao igrač.

„Pamtim tu prvu utakmicu zbog nivoa adrenalina koji je bio u meni. Mislim da bi me uhapsili i mislili da je ne znam šta. Bio je selektor Zoran Gajić, čini mi se 2001. godina. U Beogradu smo igrali protiv Grka u Svetskoj ligi, a oni su bili prilično jaki. Izgubili smo prvi set i na pauzi smo se zagrevali drugi korektor Goran Marić i ja. Prišao nam je pomoćni trener i rekao da počinjemo drugi set. Meni je to bio takav šok, baš sam se uplašio. Pionir je bio pun, mi praktično tek došli u reprezentaciju... Nisam očekivao da ću tako brzo zaigrati na takmičarskoj utakmici. Primači su bili Grbić, Vujević, Boškan... Ne sećam se ničega kad sam ušao, sem da smo dobili taj set, a ja kao da sam bio u nokdaunu“.

Pojasnio je i kakav je osećaj bio dok je radio sa takvim primačima servisa.

„Zahtevno, ali i veoma inspirativno. Do pre godinu dana sam ih gledao na TV, a onda sam odjednom sa njima. Ko ume da gleda, mogao je da pokupi milion fora. Pre Sidneja sam ušao na neki širi spisak, odradio možda nekoliko treninga tokom leta jer se neko povredio. To je bilo „vau“. Sledeće godine sam se priključio na duže. Brzo se čovek navikne na dobro, posle je problem kad se vratiš u lošije. Treniraš sa tim odbojkaškim svemircima, a onda se vratiš u našu ligu. Nikad neću zaboraviti kad sam prvi put s njima odradio pet treninga i došao u klub, saigrači su me pitali šta mi se desilo. Skakao sam duplo više, jače udarao – ma za tih pet dana sam napredovao kao za godinu dana u našem prvenstvu. Neverovatan osećaj... Gledao sam te igrače kao zvezde, ali nije bila ta generacija nabeđena. Svaki čovek prođe kroz razne procese u životu, nije ni lako biti olimpijski šampion i nositi to sa sobom. Ali, nemam neka loša iskustva sa prihvatanjem. Sasvim korektno, definitivno mi je ostalo u lepom sećanju“.

"ODBOJKAŠI SE AFIRMIŠU KROZ REPREZENTACIJU, TO JE VEOMA BITNO"

Sa reprezentacijom je Janić osvojio dve evropske bronze (2005, 2007), jednu svetsku (2010) i po još jednu na Mediteranskim igrama (2005), Svetskom kupu (2003) i Svetskoj ligi (2010), u kojoj ima još tri srebra (2003, 2005, 2008).

„Nisam nijednom osvojio zlato, ali nije mi krivo. Kad vratim film možda sam na jedno takmičenje otišao a da nisam verovao u sebe. To je bilo EP 2009. godine, bio sam u nekom „daunu“. Na svim ostalim sam davao sve što sam mogao. Možda je nesreća što smo igrali u periodu strašnog Brazila, pored kog se ništa nije moglo. Igrali smo ta neka finala Svetske lige, gde smo prevazilazili sebe, a oni su uvek pobeđivali. Nije se dalo da napravimo još jedan korak, tad sam bio tužan, ali sada nisam. Voleo sam uvek da igram za reprezentaciju, ponosan sam na sve i kad god je trebalo da se priključim bio sam podjednako uzbuđen. Nikad nikakvu dilemu nisam imao. I danas da me pozovu da igram za nacionalni tim, ja bih došao“.

Već neko vreme se u odbojkaškim krugovima često pokreće priča o budućnosti muške odbojke.

„Sve manje dečaka trenira, ali osećam da smo mi odgovorni za to. Svi mi koji se bavimo muškom odbojkom u Srbiji. Tu uključujem i sebe. Sigurno da možemo da aktiviramo više dečaka i da bolje radimo sa njima, da im ponudimo bolje uslove. Znam da postoje neke ideje, da se dešava nešto u savezima Srbije i Beograda. Duboko verujem da situacija nije dramatična kao što se priča. Mislim da je takvo razmišljanje staro 100 godina u srpskom sportu. Šta ćemo kada odu Kićanović i Dalipagić? Pa doći će Dražen Petrović i Sale Đorđević... Šta ćemo kad oni odu? Pa došao je Teodosić i toliko njih... Šta ćemo kad Miljković i Grbić odu? Uvek dolaze novi, da li su oni kvalitetniji ili malo slabiji nebitno. Siguran sam da će se nivo održati, jer imamo mnogo energije i entuzijazma“.

(Starsport)

Janić je optimista i veruje u svetlu budućnost ovog sporta.

„Ima klinaca, nije da nema. Po mom mišljenju samo treba da se usmere gde treba i vaspitaju na pravi način, da ne bi skliznuli negde. Vraćam se na priču o egoizmu. Lepo bi bilo da i mlađe generacije gledaju reprezentaciju kao što je to bilo ranije. Kao što su gledali stariji, posle moja generacija, pa i sadašnja... Nema odbijanja u našem sportu. Odbojkaši se afirmišu kroz nacionalni tim, to je veoma bitna stvar. Kult naše reprezentacije od kog svi živimo mora da se održi. Mislim da tu ne sme da bude nikakvih podela, treba da postoji jasna strategija, da se svi usmerimo na isti način, da svi to želimo iz sve snage. Ja znam da želim i spreman sam bilo šta da radim da se to održi. Tako da se nadam da ću dobiti priliku za tako nešto... Na bilo koji način da pokušam da pomognem da se to održi, i da nastavimo da uživamo gledajući mušku odbojkašku reprezentaciju, kao što to radimo već dugo“.

Leto iz snova Mikjeleta: Učestvovao u Tokiju, pokorio Evropu i svet, uzeo MVP priznanje

Na poslednjem EP odbojkaši Srbije su osvojili četvrto mesto, a prvak Evrope je postala Italija.

„Imaju Mikjeleta i Đanelija, a da li ljudi znaju kako se zovu ostali? Bez ikakvog ponižavanja, momci su evropski šampioni i svaka im čast, ali nisu neka imena. Na uštrb dva ekstra igrača stigli su do zlata. Naravno, svi ostali su vanserijski odigrali, ali ekipa ima dve super zvezde, od toga jedna ima 19 godina. I dalje mislim da smo mogli da izađemo na kraj sa njima, da su se poklopile neke stvari. Nisam bio sa reprezentacijom, pa ne želim da pričam nešto dublje“.

Tokom 2019. Bojan je bio tim menadžer, kada je Srbiju vodio Nikola Grbić.

„Nažalost tada nismo uspeli da pobedimo u Bariju i plasiramo se na Olimpijske igre. Momci u nacionalnom timu su i dalje vrhunski igrači, neki su možda pali zbog godina ili povreda, ali siguran sam da nije kraj ove generacije. Dok god oni imaju motiva, sve ostalo zavisi od ljudi koji vode to, od selektora... Od toga kakvu će formulu da nađe da ih motiviše da budu najbolji u datom momentu. Sa tim treba da se pozabavi novi selektor – ko god bude, imaće moju punu podršku, i treba da ima podršku svih mogućih sportskih radnika u odbojci. Nekako mi se čini da ima nekih bezveznih sujeta i glupih situacija, a mislim da baš nema potrebe za tim. Mi smo mali sport, i moramo da se držimo zajedno, ili će se raspasti sve. Moramo da idemo u istom smeru, ja bih voleo da se organizuju i neka druženja, aktivniji razgovori. Ne od strane mene, ja sam trener početnik, već ima što se kaže sedih glava, koje su mudrije i koje možda imaju rešenje kako da pomaknemo te mlađe kategorije. Tu već duži niz godina nemamo neki uspeh, a mislim da je bitno. Kroz uspeh treba da se raste i dolazi do nečega... Generacija Atanasijevića i Kovačevića je bila u vrhu, pa su oni znali šta znači osvajati i pobeđivati - mnogo je bitno da to prođu pre nego što dođu na glavnu scenu“.

(MN Press)

Nekada je sa Nikolom Grbićem delio teren, a sada razmenjuju trenerske savete.

„Često pričamo, a na vezi sam s vremena na vreme i sa Igorom Kolakovićem. Ranije smo možda više razgovorali kad sam tek postao trener. Ali, oni ljudi rade zahtevan posao u inostranstvu, pa nemaju mnogo vremena. Drago mi je kad ih vidim što možemo da se ispričamo. Mnogo sam srećan što je Nikola prošle sezone uradio fantastičnu stvar. Sa jednom ekipom koja nije bila blizu kruga favorita osvojio je Ligu šampiona. Neverovatan uspeh, voleo bih da nastavi tako i sa Peruđom. Sad je priča malo drugačija, jer su favoriti. Siguran sam da će biti uspešan, jer je čovek koji je posvećen 300 odsto. Mnogo zna i biće vrhunski trener, ako to već nije. Ja sam od njega učio u reprezentaciji – svesno ili nesvesno, ne znam ni da li smo pričali o tome, ali ugledao sam se na taj odnos koji su Miljković i on imali prema treningu. Oni su se izdvajali kao neverovatni profesionalci. Pokupio sam mnogo toga od njih i pokušavam da prenesem na moje igrače, jer smatram da je veoma bitno. Oni ne bi bili takvi šampioni da nisu imali to što imali“.

SIN MILUTIN RODITELJIMA UKRAO SLAVU

Kad je trenerska posvećenost u pitanju, takođe se ugleda na Nikolu.

„Da nemam porodicu verovatno bih otišao u neku krajnost kad je to u pitanju. Ovako se trudim da balansiram. Svakako nikad iz glave ne može da mi pobegne misao o treningu i o tome šta bi trebalo da radimo da bi bilo bolje. Trudim se da slobodan dan provedem sa porodicom, pogotovo sa decom koja su me željna. To jest mali koji je beba i ne zna ništa, ali stariji sin malo pati. Kad se vrati iz vrtića, krećem na trening, pa bude onda: Ah opet taj tvoj trening. Mada sad voli da dolazi na utakmice. Kad sam nedavno rekao da igramo protiv Zvezde, bio je trans. Morali smo dan ranije da idemo da kupimo šal. Ne postavlja se pitanje za koga navija, to nije bila njegova odluka“.

(MN Press)

Bojanova supruga je glumica Nada Macanković, a i stariji sin Milutin se već oprobao u glumačkim vodama. U Južnom vetru je glumio Luku, sina Miloša Bikovića i Jovane Stojiljković.

„Njega sport zanima koliko kroz mene želi da bude deo toga. Trenirao je malo karate, sad ide na tenis... Igramo fudbalicu napolju, stoni fudbal kod kuće. Voli da se takmiči, ne voli da gubi. Tu je na mene, pa često dođe do suza. Ja sam neko ko ne popušta često, pa je borba ljuta. Ako izgubi od mene, onda pobedi mamu, pa bude miran. Za sad voli muziku, ide u muzičku školu, a gluma je došla sasvim slučajno. Fenomenalno se snašao, nije ni svestan svega, ne zna o čemu se radi, sve gleda kao igru. Drago mi je što uživa“.

Talenat za glumu je definitivno nasledio od mame.

„Pa ona sa njim i vežba te scene kada dobije scenario. Nauči onda tekst kroz radnju, a ne onako suvoparno. Nije mu naporno na snimanjima, srećan je, a ljudi koji se bave time kažu da je sjajan. Vidi se to i kroz reakcije ljudi na ulicama. Definitivno je roditeljima ukrao slavu. Tatu ne pamti niko, a mamu samo kad ide neka repriza... Voli da navija na utakmicama, da se loži, iako ne kapira sport i dalje. Zna samo konačan rezultat i najbitnije je da je tatina ekipa pobedila“, podvukao je za kraj razgovora Bojan Janić.

PIŠE: Miljana ROGAČ