Andrejkino dugo putovanje kroz fudbal i medicinu

Verujemo da svaki pravi zaljubljenik u fudbal makar u načelu zna ko je bio doktor Mihailo Andrejević, poznatiji kao Andrejka. Ali, manimo se Mundijala u Montevideu 1930. godine, jer ta svetla i naširoko poznata, ali nikako i jedina velika epizoda njegovog fudbalskog dela nije osnovna tema naše priče. Znate li da je upravo doktor Andrejević medicinsku karijeru posvetio frontalnoj borbi protiv tuberkuloze, pošasti njegovog vremena? Znate li i da je zahvaljujući njemu prvi moderan rendgen aparat stigao u Jugoslaviju preko Australije i to po desetostruko nižoj ceni od redovne? Verovatno onda ne znate da je upravo on dopremio do nas i prvi aparat za dijalizu, što ga s medicinske strane svrstava u red velikih i retkih humanista. Osnovao je laboratoriju za primenu radioizotopa u medicini i bio zaslužan za otvaranje gerijatrijskog odeljenja u Beogradu. Zato ga se s razlogom sećamo u eri pandemije COVID-19 virusa.

Naslovu ovog teksta kumovao je lično Andrejka, inženjer naše međuratne fudbalske renesanse, profesor interne medicine i specijalista gastroenterologije koricama svoje knjige “Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu“. Upravo je ovaj naslov terminološki spojiv s našim vremenom...

A, da li je doktoru Andrejeviću bilo lako? Svakako da nije, jer od početka je učio na najteže moguće načine. Počeo je da trenira u BSK-u (Beogradski sport klub) te sudbonosne 1914. godine, gde je već u startu kao veoma darovit zaigrao za prvi tim. Međutim, počeo je i Veliki rat, a Andrejka se kao dobrovoljac našao na frontu gde ga zarobljava bugarska vojska. Ta godina, jako je bitna za kontekst naše priče. Andrejevićevi savremenici iskusili su sve užase epidemije pegavog tifusa koji je tutnjao Srbijom, da bi samo u periodu između Mišićeve kolubarske ofanzive od decembra 1914. godine, do maja naredne odneo preko 150.000 života. Na Mihaila Andrejevića sve to ostavilo je dubok utisak, pa su fudbal i medicina postali njegovo životno opredeljenje.

Kako je bilo tih davnih dana u Srbiji? Valjevska bolnica puna, što koristimo kao simbol ovog stradanja, ali i kao opomenu. Tuga, patnja i očaj svuda, a lekara i sanitetskog materijala premalo. Strane lekarske misije su dolazile da pomognu i same se izlažući riziku oboljevanja od tifusne epidemije. Doktor Andrejević na tom, ali i potonjim dešavanjima iz medicinske prakse naučio je da zaraza ne sme preko bolničkog praga, što je doslovno primenjivao u stručnoj praksi. Hrabrih i humanih ljudi bilo je u svakom vremenu pa i tada, a setićemo se da je i naša slavna slikarka Nadežda Petrović, rođena u Čačku 1873. godine takođa obolela u Valjevu vršeći svoju dužnost. Naime, ona se kao dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije našla u epidemiološkom žarištu. Od tifusa je preminula trećeg aprila te 1915. godine.

Ali, vratimo se epskoj ratnoj priči našeg Andrejke. Pobegao je iz bugarskog ropstva uprkos činjenici da je zbog fudbala imao povlašćen status u logoru, zbog čega je i par puta zaigrao za Levski, a „blaži tretman“ koji su imali sportisti omogućio mu je bekstvo iz zarobljeništva nakon čega učestvuje u proboju Solunskog fronta. Ali, onda ga čeka još jedan za našu temu bitan događaj.

„Aleksandrovska bolnica se nalazila na periferiji Sofije, a oko nje su bile poljane. Jednoga dana primetio sam da na obližnjoj poljani bugarski mladići, koji su nosili gimnazijske uniforme, igraju fudbal. I ne lezi vraže, u jednom trenutku lopta je preskočila bolničku ogradu i upala u dvorište. Ja sam bio blizu lopte i, pošto sam dobro igrao fudbal, a bio sam ga se uželeo, pritrčim lopti i snažnim šutom vratim je mladićima. Nešto kasnije došli su kod upravnika bolnice, bugarskog lekara, i zamolili su ga da im pokaže ko je šutnuo loptu iz dvorišta. Pronašli su me, i tako se ostvarila moja prva veza s bugarskim igračima fudbala. Tako je počelo moje gostovanje i igranje u sofijskim fudbalskim klubovima. U ono vreme u Sofiji su postojala tri fudbalska kluba: Slavija, Levski i FK 13. Najjači je bio tim Slavije. Po završetku rata postao sam počasni član ovog kluba”, sećao se Andrejka svojih zarobljeničkih dana, koji deluju čak i idilično pošto nakon pobede u ratu zbog zaraze nije moglo da se odahne u miru.

Španska groznica, najsmrtonosnija epidemija u istoriji čovečanstva harala je na sve strane. Zaraza je trajala od januara 1918. godine do decembra 1920, a ova pošast odnela je toliki broj života da su i same žrtve Prvog svetskog rata u datom trenutku bile stavljene u drugi plan. Neke procene govore da se radi o cifri od oko pedeset miliona ljudi! Andrejevića su te strašne godine bolesti i rata učvrstile u uverenju da je medicina njegov životni poziv koliko i sam fudbal. Po oslobođenju, igrao je na još nekoliko mečeva za BSK, a zatim otišao u Beč na studije medicine i usput nastupao u rezervnom timu bečkog Vineršporta. Ali, Andrejević ni tamo nije mogao da se skrasi.

Bitno je reći da je ovaj fudbalsko – medicinski velikan bio potpredsednik, a potom i predsednik BSK-a, kao i sekretar za spoljne poslove Fudbalskog saveza Jugoslavije. Kada se savez preselio iz Zagreba u Beograd, najviše zahvaljujući njemu, uprkos bojkotu Hrvata koji nisu hteli da pošalju svoje igrače na Mundijal, naša reprezentacija je 1930. stigla u Montevideo. Nakon uspeha na velikom takmičenju gde je naša selekcija učestvovala u deobi trećeg i četvrtog mesta sa selekcijom SAD-a, kasa Fudbalskog saveza se napunila. Bojkot je naprasno zbog svega ukinut, jer je pokrenuta priča o podeli zarađenog novca, bez obzira na pređašnju opstrukciju takmičenja. Doktor Andrejević se u novonastaloj situaciji jako lepo nosio uspešno pregovarajući sa zagrebačkim fudbalskim funkcionerima. Ovako je kasnije gledao na celu stvar, povezujući sve s poznanstvom sa Rimeom:” Naše poznanstvo i kasniji razgovori su me uverili da je SP u fudbalu već gotova stvar. Mi smo tek stvarali klubove i reprezentaciju, ali sam Jugoslaviju video na jednom takvom turniru. Problem sa hrvatskim klubovima je bio na vidiku. Nikada nisam mogao da verujem da takvi hohštapleri mogu da postoje u sportu”…

Nadalje, zahvaljujući njegovoj inicijativi i zalaganju FIFA je objavila rat dopingu u fudbalu. Zbog tih vrlina bio je cenjen od strane Žila Rimea (predsednik FIFA od 1921. do 1954). Za člana nadzornog odbora FIFE izabran je 1932, a već 1936. postao je član Izvršnog komiteta. Bio je član izvršnog komiteta FIFA punih pet decenija, da bi od 1982. do 1989. godine uživao status doživotnog počasnog člana najvišeg tela svetske fudbalske organizacije.

Međutim, ni doktor Andrejević nije bio imun na parolu „sve je dozvoljeno što nije zabranjeno“, o čemu je u razgovoru za Politiku svedočio njegov sin profesor Milan Andrejević. Otkrio je tada da je njegov pokojni otac „dopingovao“ fudbalere Jugoslavije dajući im vakcine sa rastvorenom čokoladom u poluvremenu čuvene utakmice između Jugoslavije i Španije.

Naime, 13. februara 1974. godine u Frankfurtu igrali smo majstoricu sa Špancima, nakon što smo u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj iste godine delili isti broj bodova i istu gol-razliku sa Furijom. Iako su Španci u konkurenciji nas i Grka dali, ali i primili gol više od Plavih, pravila FIFA tada nalagala su nov meč.

Pogotkom Josipa Katalinskog u 13. minutu, Jugoslavija je pred 63.000 gledalaca izborila plasman na Mundijal, na kojem smo dobro počeli i prošli u drugu fazu, ali onda bili eliminisani.„To će, valjda, biti jedina utakmica koju će naši reprezentativci odigrati u istom ritmu od početka do kraja i pobediti rezultatom 1:0“, pričao je kasnije doktor Andrejka.

Klubovi i reprezentacije često su pribegavali pronalaženju supstanci koje nisu na listi nepoželjnih, a zanimljiv detalj na ovu temu desio se i posle Svetskog prvenstva u Španiji 1982. godine. Lekar prvoplasirane Italije dobio je pozamašnu novčanu nagradu. Zašto lekar, a ne trener? Odgovor je dao Andrejka: “Uoči svake utakmice njihov lekar igračima je ubrizgavao koktel čiji je osnov činio sok izvučen iz telećih brizli. Italijani su igrali kao u transu, gotovo da su se prošetali Mundijalom u Španiji”. Ipak, kao i u pomenutom slučaju sa čokoladom ne može se reći da je to bio doping iz prostog razloga što nije bio zabranjen, niti viđen ikada ranije.

Doktor Andrejević je zauvek ostao čistog sportskog srca, kao lekar i veliki humanista. Andrejka, rođen u Požarevcu bio je i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu od 1953. do 1969. Poneo je orden Svetske kuće fudbala, zlatnu značku MOK-a, a ostao lekar, humanista, ali i jedan od najvećih boraca protiv bolesti pluća na našim prostorima.

Svoj životni vek posvetio je fudbalu i zdravlju, večito ratovao sa zaraznim bolestima, pa smo sigurni da bi njegova disciplinovana medicinska i sportska uloga kroz teška vremena kroz koja je prolazio mogla da nas nauči mnogim tehnikama tako neophodnim za razumevanje epidemiološkog trenutka u kome se nalazimo.

Umro je u Beogradu 1989. godine, u 91. godini života, a mi ćemo reći da se preselio u legendu.

FOTO: Printscreen, MN Press, Vikimedia