Veliki men s malenog Mena: Priča o Marku Kevendišu

Kad vam budu pripovedali o istoriji Tur de Fransa, pričaće vam o ranom silasku s bicikla i preranom odlasku sa ovog sveta dvostrukog pobednika Fausta Kopija, šireći teorije o uzroku njegove smrti. Hvaliće se time što su ljubitelji sporta koji ima svoju četvoricu veličanstvenih, dok tenis broji samo trojicu, pa će ispasti da je biciklizam, a ne ‘’beli sport’’, aristokratska disciplina. Govoriće vam o dramatičnim bitkama na alpskim usponima, ‘’na sva usta’’ će obznaniti kako je Greg Lemond 1989. godine trijumfovao atletskom razlikom (osam sekundi) ispred Lorana Finjona, držaće vam predavanja kako se ne sme varati jer je to skupo koštalo Lensa Armstronga, šapnuće vam, jer se takva istina ne izgovara naglas, koliko Francuzi pate što od 1985. godine čekaju na pobedu u generalnom plasmanu. Kazaće vam... Ko zna šta će vam sve saopštiti, a onda će uslediti zasićenje od silnih kazivanja o prošlosti i progovoriće o sadašnjosti.

Međutim, zakoni univerzuma će se suprotstaviti, uslediće očekivano, pošto će se prošlost vratiti, jer mora da doda, čak i ako ne dobije reč, nešto što dosad nije pomenuto, a da pritom ne uvredi trenutke koje sad živimo, zato što je vreme neprekidna nit koja spaja ono što je bilo sa onim što nas čeka. U sredinu treba ubaciti momente u kojima egzistiramo dok ova priča nastaje.

Tada će krenuti narativ o Marku Kevendišu, biciklisti rođenom 1985. na ostrvu Men, jednoj od onih geografskih tačaka koja, iako autonomna u odnosu na Ujedinjeno Kraljevstvo čuči nadomak Velike Britanije, a podseća na zemlje o kojima se raspitujemo samo kad ‘’neki tamo’’ Kiribati ili Tuvalu priznaju nezavisnost južne srpske pokrajine, jer se sve pre i posle toga svodi na pitanje ‘’gde je to?’’.

I onda bi, kao da neki đavo priželjkuje, prešli na priču o zvezdama rođenim na Menhetnu, zato što su za taj elitni deo Njujorka, Al Paćina i Ivanku Tramp svi čuli, ali će uslediti replika i sećanje da je sa francuske zabiti, ostrva Reuninon, pravo niotkuda na fudbalski Mundijal 1990. godine u Italiji stigao Kamerunac Rože Mila -  i proslavio se!

Tako će uslediti nastavak storije o ‘’jahaču’’ dvotočkaša koji se pored tolikih ‘’ravnih ravnica’’ na kugli zemaljskoj odlučio na sprintovanje usred ravnica između alpskih čuka, neće izostati čuđenje kako to da član karavana u kom svi sanjaju žutu majicu obožava zelenu i onda bi vam sinulo da su ostrvljani drugi svet u odnosu na ostale, pa bi sve izgledalo normalno.

Kad je Kev 6. etapu Trke kroz Francusku 2008. godine okončao uzdignutih ruku, prvi put na ciklo Rolan Garosu ili, da ne uvredimo Britance, Vimbldonu na točkovima, galski petlovi i su još bili pilići pa je, uprkos zabeleženim trijumfima na još tri deonice iste godine, izostao pobednički kukurik s vrha tabele najboljih sprintera, međutim, već naredne godine je jato Kolumbija HTC- a zamahalo krilima u čast šest etapnih pobeda takmičara iz Daglasa i njegove druge pozicije u poretku najboljih zelenbaća na 96. Tur de Fransu.

Na svom ‘’ konjiću’’ je Mark toliko zastrašujuće jahao, nemilosrdno gazeći, tačno bi mu se i Jovanka Orleanka od straha sklonila s puta.

Neprekidno, iz godine u godinu, pobeđujući na bar jednoj etapi, Kevendiš je od svojih nastupa stvarao indijsku seriju – naizgled beskrajnu, jer je do 2013. bar po jedna epizoda beše njegova, a dvostruku ulogu igrao je na završnoj deonici u četiri izdanja Tur de Fransa zaredom, osmehujući se od 2009. do 2012. nasred Šanzelizea, dok je pre tačno 10 godina postao prvi predstavnik svoje zemlje u koju se vratio obučen u zelenu majicu, uniformu namenjenu najboljem takmičaru na prolaznim ciljevima ove trke, vezujući sebe lancima istorije najprestižnijeg takmičenja u sportu kojim se bavi.

Pitaće se ljudi dokle će to trajati, hvaliće ga kao što to čine prijatelji dok ne postanu bivši, a onda će 2014, valjda zbog uroka prouzrokovanog izostankom crvene majice, ili zbog božje volje, mada je i kod nas, zbog poplava, ta godina izgledala kao da ju je sam Lucifer poslao, pad prilikom sprinta šanse za još veće pobede svesti na nivo Boltovih u maratonskoj trci.

Spasa nije bilo. Ne njemu, nego rivalima. Duže je trajao proces povratka Lesi kući, i dalje je čekan Godo, no, Kev nije čekan, stigao je na vreme i godinu dana docnije proslavio etapni trijumf.

Žuljala je poput kamenčića njegove konkurente činjenica da ga samo povrede i padovi mogu sprečiti da u svakom izdanju Tur de Fransa čini isto, da bi ih pre pet godina i zabolelo kao da im je na glavu pala stena sa Mon Blana, član Dimenžna je ultradimenziono nastupio i u svoju profesionalnu biografiju upisao dodatne četiri ‘’recke’’, ukupno 30.

I opet bi vam dobovali o njegovoj superiornosti, upoređivali ga s Novakom Đokovićem, ubeđivali vas da će trajati večno, predlagali da obavezno naučite šta znači izraz deja vu, jer što, pobogu, da tražite po rečnicima kad je dovoljno da se nacrtate pored staze i uživo zaključite da je on sinonim za već viđeno.

Međutim, zaboraviće na surovost života, prolaznost slave i dolaznost zaborava, biološke zakone zarobljene u odavno prašnjavim knjigama, činjenicu da se čelni čovek večne liste najuspešnijih sprintera na Turu (34), čuveni Edi Merks zvani Kanibal, biciklista koji je ‘’jeo’’ prolazne ciljeve kao Branko Crnogorac- Kareli bicikle, uplašio da će mu Mark Kevendiš progutati slavu, pa će duh rivalstva Menovcu pobrkati brzine i poslati njegove mašine na remont u odavno zatvorenu radionicu.

I trajaće to pola decenije, a onda će 2021. godine, poput ponovnog okupljanja članova davno rasformiranog benda, Kev iznova izaći na asfaltnu binu i otpevati, uz pratnju svog instrumenta na točkovima, još dve pobedničke melodije.

Ne vredi, opet mu malo, dve- tri pobede nedostaju do vrha, no ne mari – i Đoković je, sećate se, bio drugi.

Blizu je.

Veliki men s malenog Mena.

Piše: Dragan STOJIĆ