Postoje i šampioni bez olimpijske medalje

Vrhunski jesu, samo nemaju znamenje da to dokažu. Sportisti koji nikad nisu osvojili olimpijsku medalju možda nisu dovoljno cenjeni u očima javnosti, a da bi trebalo pokazala je knjiga „Biti četvrti“, posvećena atletama mimo pobedničkog postolja na najvećoj svetskoj smotri.

Delo podnaslova „Šampioni bez olimpijske medalje“ budi sećanja na učinak vredan pomena, iako će neki od njih sami reći da im saznanje kako su ostali bez odličja predstavlja otvorenu ranu za ceo život.

Jer, kao u pesmi, svet pamti pobednike.

„U vrhunskom sportu ne važi pravilo „Bitno je učestvovati“. One najveće pokreće ideal da se samo pobede računaju. Druga i treća su mesta utehe, zamislite tek kakvo je četvrto. Ono je prvo koje se gubi. Zato je ovo knjiga emocija, jedinstven poduhvat u sportskom izdavaštvu. Ujedno i primer kako ne odustajati. Veličina čoveka nije samo popeti se na vrh, nego ka njemu i hodati“, sažeto je precizirao profesor Vladimir Koprivica, recenzent dela koje je posle višegodišnje pripreme ugledalo svetlost dana.

Autor je profesor Predrag Bajić, sa Fakulteta za sport Univerziteta Union „Nikola Tesla“, zajedno sa studentima koji su, kako je istaknuto na promociji, podigli pisani spomenik šampionima bez medalje. Među koricama su sačuvane priče 74 sportista (50 muškaraca, 24 dame) iz bivše i sadašnje države (osam puta menjala granice i ime od prvih Igara) u periodu od Stokholma 1912. do Tokija 2021. Važno je napomenuti da je mesto pronašlo i 18 paraolimpijaca.

„Ključni motiv bio je otrgnuti od zaborava, zato što su nas u redakcijama i na Fakultetu od prvog dana učili da nam nema ni sadašnjosti, ni budućnosti, ako zaboravimo prošlost. U knjizi su obrađena 22 intervjua, uz još šestoro sportista, koji su posle četvrtog mesta, ipak, osvajali neko odličje“, napomenuo je Bajić.

Posebno emotivno izlaganje, na ivici suza, bilo je iz duše Jelene Arunović, sestre i trenera Zorane Arunović, četvrtoplasirane strelkinje na Igrama u Londonu 2012. i prošlog leta u glavnom gradu Japana.

„Ne vidim ništa lepo u tome što je četvrta. Ovo je za mene crna hronika sporta. Zorana je i pre i posle toga osvajala medalje, bila prvakinja Evrope i sveta, obarala rekorde, ali olimpijsko odličje jedino nedostaje. To je stresan trenutak, a težak teret. Nimalo jednostavne emocije. Samo, pošto ne želim da budem u crnoj hronici, nadam se da ćete u budućnosti napisati novu knjigu“, aludirala je Jelena na ishod Igara u Parizu 2024.

Koprivica, Arunović i Bajić

Koliko je teško nositi breme gubitnika meča za medalju zna i Nedeljko Jovanović, član rukometne reprezentacije Jugoslavije, u Sidneju 2000. poražene od Španije u borbi za bronzu.

„Te emocije predstavljaju teret za ceo život. Nema ništa gore za sportistu, međutim, put koji se prođe da bi se došlo u poziciju da se borite za medalje jeste šampionski. Mi to nosimo, sa tim živimo, borimo se, srećni smo što smo bili učesnici planetarnog događaja, a tužni što nismo doneli medalju. Pečat koji obeleži način življenja“, potresno je govorio i nekadašnji član Partizana, internacionalac u Španiji, Nemačkoj, Mađarskoj...