Čekala dugo u redu iza Maje Ognjenović, porodila se prošle godine, sada je najbolji dizač planete

Još 2009. godine Bojana Drča, tada Živković, debitovala je za reprezentaciju Srbije. Prvi put na velikom takmičenju bila je 2012. u Londonu. Dugo je u nacionalnom timu, ali do sada se samo pamtilo da je 2017. sjajno dirigovala igrom i dovela Srbiju do evropskog zlata u Bakuu.

Na ostalim velikim takmičenjima bila je s razlogom u senci Maje Ognjenović. Roditi se u eri verovatno najboljeg dizača naše reprezentacije svih vremena, nije nimalo jednostavno. Ali, Bojana je uvek verovala u sebe. Strpljivo je radila, napredovala, borila se sa kritikama... Nosila veliko breme na leđima jer su mnogi govorili - Nikad nećeš biti kao Maja.

Dok je sinoć plakala na postolju slušajući taktove himne Bože pravde, sigurno da se setila teškog puta koji je prešla da bi napokon dočekala da čuje rečenicu: Bojana Drča je najbolji dizač na planeti!

Zapravo, ona i ne treba da bude kao Maja. Svaki igrač je poseban po nečemu i često ne bude lepo kada ih upoređuju. Donela je Bojana mnogo reprezentaciji na ovom šampionatu, pokazala je da je u najboljim igračkim godinama i da je čeka još lepih trenutaka na terenu.

Prošlog januara se porodila, pa je bila na zasluženoj pauzi. Iako ima 34 godine, nije bilo nikakve dileme o povratku u reprezentaciju Srbije. Iza nje je sezona u domaćoj ligi, predvodila je Crvenu zvezdu sve do duple krune. Videlo se da je za klasu, ako ne i dve, bolji igrač od većine u našem prvenstvu, ali to je nije sprečilo da na svakom meču pronađe motiv da se nadigrava sa slabijim protivnicama i ređa pobede.

Kada je Santareli pozvao za ovogodišnje akcije, bila je spremna odmah da uleti na teren. U Ligi nacija je imala manji broj utakmica, kako bi dobila i vreme za odmor sa porodicom. Na završnom turniru je odlično odigrala, potrudila se da Srbija bude opasna sa svih strana terena, a kao nagrada je stigla prva medalja u Ligi nacija - bronzana.

Odemo tiho, vratimo se sa medaljom... Blesave smo, nema mnogo timova kao što je naš

I pored tih odličnih partija, Bojana nije znala da li će na Svetsko prvenstvu putovati sa ulogom prvog dizača. Odluka Maje Ognjenović o igranju ovog takmičenja nije bila poznata tokom većeg dela leta... Dugo se spekulisalo da li će se priključiti ili ne, a za sve to vreme Drča je trenirala svom snagom i nadala se da će dobiti šansu da pokaže koliko zna. Potpisala je na vreme ugovor sa ruskom Lenjingradkom, pa je mogla da bude skroz fokusirana samo na obaveze u nacionalnom timu.

Neko je odavno upoznat sa njenim kvalitetima, ima onih koji su je tek sad bolje upoznali, ali svakako da nikog nije ostavila ravnodušnim. Vrhunac je dostigla u finalu, kada se prosto poigravala sa Brazilkama. Dok su one prilazile previše u odbrani, slala im je lopte na deveti metar i činila ih potpuno bespomoćnim. Iako je najviše poverenja imala u Tijanu Bošković, potrudila se da napad sa korekcije ne bude naša jedina opcija, koju će rivalke lako pročitati. Koristila je srednje blokere, razigravala primače iz zone četiri i šest... Svaki idealan prijem davao joj je priliku da lakše nadmudri protivničke blokere. A kako je tek sama dominirala zaustavljajući na mreži napade rivalki. To je tek posebna priča.

Kako je prošla njena borba sa blokerima sa druge strane? Pa dovoljno govori podatak da je Brazil imao samo pet direktnih poena iz bloka, a na prethodnom meču protiv jake Italije čak 21. Ogromne zasluge idu na račun Drče, koja se kući vraća sa zlatnom medaljom oko vrata i priznanjem za najboljeg dizača sveta.

Mali Relja sada sigurno ne shvata šta je mama uradila, ali za koju godinu će biti izuzetno ponosan.

PIŠE: Miljana ROGAČ