{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
MOZZART Sport je na Pohorju razgovarao sa najmlađim prvotimcima Partizana Nikolom Ninkovićem, Lazarom Markovićem i Nikolom Aksentijevićem, čiji bi put mogao da bude sličan Jovetićevom, Ljajićevom...
Sveža krv crno-bele familije
""

U moru talentovanih klinaca koji prođu kroz Partizanovu školu fudbala samo mali broj njih preživi surovu selekciju i zakuca na vrata prvog tima. Neki nikada ne prođu kroz njih, drugi se kratko zadrže s druge strane brave jer se izgube na tom prelazu ili golobradi odu preko granice, a samo najbolji, najuporniji, najvredniji i najsrećniji ostave trag u sećanju navijača crno-belih. Kadeti Nikola Ninković (16 godina) i Lazar Marković (17) i nešto stariji prvotimac Teleoptika Nikola Aksentijević (18), trojica  najmlađih novajlija na spisku igrača srpskog šampiona, na Pohorje su došli sa željom da i posle priprema ostanu deo prvog tima. O tome su i govorili u intervjuu za MOZZART Sport.

Ninković: Svesni smo koliko smo privilegovani. Nije mala stvar što smo samo nas trojica iz generacija 1994. i 1993. priključeni seniorskom timu. Doživljavamo ono o čemu naši vršnjaci samo maštaju. Više nego ikada se radujem treninzima i prijateljskim utakmicama.
Aksentijević: Malo je reći da smo presrećni što smo stigli dovde. Do juče smo ove momke gledali na televiziji ili iz prikrajka, u prolazu, vraćajući se s naših treninga u Zemunelu, a sada se zajedno s takvim asovima borimo za mesto u timu. Neverovatno, ali istinito. Presrećan sam zbog toga.
Marković: Iskreno, još uvek nisam svestan gde se nalazim, iako sam već debitovao za prvi tim u prvenstvu. Kao da se ovo nekome drugome dešava, a ne meni. Zato sam valjda opušten na terenu. Maksimalno ozbiljno izvršavam sve što trener traži, ali ne radim to u grču. Kao da još nisam shvatio da oko mene nisu više moji ispisnici nego fudbalske ale.

Da li ste imali i imate uzore među bivšim i sadašnjim Partizanovim igračima?
Ninković: Za mene je broj jedan Saša Ilić. Bio je najpoznatiji i najpoštovaniji u vreme kada sam ja počinjao da se bavim fudbalom, klupska je legenda, igram na njegovoj poziciji. Još čuvam dres koji mi je dao posle jedne utakmice, pamtim njegove golove i onaj promašaj protiv Real Madrida u Ligi šampiona. Isti je kakvim sam ga zamišljao. Pravi kapiten.
Aksentijević: Poštujem mnoge fudbalere Partizana, ali ni za jednog ne mogu reći da mi je uzor ili idol. Ipak, ako bih morao nekog da izdvojim, onda je to Stevan Jovetić. Super dečko, sjajan karakter i fenomenalan igrač. On je budućnost svetskog fudbala. I Partizan treba da se ponosi time što je bio deo našeg kluba.
Marković: Uzor su mi svi stariji igrači koji su napravili ili prave velike karijere. Od onih mlađih najviše gotivim Marka Šćepovića. Volim špiceve kao on, mislim da je jedan od najboljih napadača u Srbiji i nadam se da će ove sezone biti među startnih 11. Ne kažem to zato što mi je njegov otac Slađan trener u kadetima.

Ko je za vas najveći autoritet u ovoj ekipi crno-belih?
Ninković: Saša Ilić, Raća Petrović i Marko Šćepović. Baš tim redosledom.
Aksentijević: Najviše slušam Sašu i Radišu Ilića i Zvonimira Vukića. Oni su najstariji, najviše su prošli i imaju najveća prava od svih nas.
Marković: Prepisujem Aksentijev odgovor. Samo ću još dodati Vladimira Stojkovića. Poštujem sve, ali njih trojicu najradije poslušam.

Ako biste mogli da birate, na kojoj biste poziciji igrali u prvom timu? U kojoj ulozi vam je najkomotnije?
Ninković: Super mi je tu gde me šef stavlja. Moja pozicija je baš iza napadača ili u špicu. To sam i pre igrao, tu  mogu najviše da pružim. Naravno, trener bira, a mi radimo šta nam kaže. Zna se čija je poslednja.
Aksentijević: Voleo bih da mogu igrati na svom mestu zadnjeg veznog. To sam bio do prekomande u Teleoptik. Trener Vuk Rašović prebacio me je na poziciju desnog beka, što sam ostao i kod šefa Stanojevića. Ko sam ja da biram?! Oni najbolje znaju. Marković: Ne pravim pitanje. Gde god da me bace, dobro mi je. I mislim da bih se snašao. Pre svega u veznom redu, ali ne bih se bunio ni da se pomerim napred ili nazad. Samo da igram.

Šta smatrate svojom najvećom fudbalskom vrlinom, a šta manom?
Ninković: Kažu, a ja se slažem, da imam dobar pas, dobar osećaj za igru, prostor i gol. A najveća mana mi je defanziva. Ne volim da se vraćam pozadi ako baš ne moram. Moram to pod hitno da promenim. I ponašanje. Ne umem uvek da se kontrolišem, pa napravim ili kažem neku glupost. Najviše na svoju štetu.
Aksentijević: Najveća mana mi je skok igra. Nije da se plašim udarca ili bola, ali još ne koristim glavu kako bi trebalo. S druge strane, treneri hvale moju završnicu. Kada se ubacim iz drugog plana i centaršutem pomognem saigračima u šesnaestercu.
Marković: Uh, teško mi je da realno pričam o svojim manama. Recimo da sam tanji u defanzivi nego u ofanzivi. Zato sam brz i imam dobar dribling. To su mi najveće vrline.

Igrači vaših godina sve češće, svojom voljom ili odlukom kluba, odu u inostranstvo pre nego što zaigraju za prvi tim ili se ustale u njemu. Je l’ to put kojim biste želeli i vas trojica da idete?
Ninković: Ja bih da idem redom. Prvo da uđem u prvi tim, onda da se ustalim u njemu, pa tek kada osvojim nekoliko trofeja s Partizanom odem u inostranstvo. Jedino neka top ponuda bi mogla da me skrene s tog puta.
Aksentijević: I ja bih voleo da prvo ostavim neki trag u klubu za koji igram od malena. O tome sanja svako Partizanovo dete. Ceo život sam u njemu, sve mi je pružio, pa je red da mu se odužim. Nadam se da će biti tako. Ako ne stigne neki poziv iz inostranstva koji se ne odbija.
Marković: Slažem se s drugarima. Ako sudbina ne bude htela drugačije, voleo bih prvo da napravim nešto po čemu će me pamtiti navijači Partizana, a posle mogu i preko. Ima vremena za sve. Trofeji, pa novac.

Parni valjak već godinama ne zna za poraz u prvenstvenim duelima s Crvenom zvezdom. Kako to izgleda u mlađim kategorijama?
Ninković: Ista priča. Redovno dobijamo komšije i to najčešće sa dva-tri gola razlike. Za pet-šest godina izgubio sam samo dva večita derbija. I to oba na penale. Nadam da će dominacija biti nastavljena. U svim kategorijama. U stvari, verujem u to.
Aksentijević: I moj skor je pozitivan. Imam pet pobeda i samo dva kiksa protiv večitog rivala. Gledaću da tako ostane i u prvom timu. Uostalom, dolazimo na pobedničko i trofejno tlo.
Marković: Još ne znam kako to izgleda izgubiti od Zvezde. Derbi je uvek derbi, ali ako se ovako nastavi počeću da ih doživljavam kao svaku drugi utakmicu. Postaje malo dosadno, kao u košarci.

Odakle ste gledali mečeve poslednje Lige šampiona i šta najviše pamtite s njih?
Ninković: Protiv Brage i Šahtjora sam skupljao lopte, a u vreme ostalih sam bio sa reprezentacijom. Život je čudo. Jesenas sam bio „mali od palube“, a sada treniram rame u rame s momcima koji su igrali LŠ.
Aksentijević: Ja sam bio još bliži događajima na terenu. Na sva tro domaća meča u grupi bio sam u ekipi koja je na tresla „mušemu“ Lige šampiona. Svaki put sam mislio kako bi bilo divno da i ja jednog dana izađem iz tunela na stadionu u Humskoj i poklonim se punim tribinama. Možda to doživim brže nego što sam računao.
Marković: Nisam bio njihove sreće. Prve dve u grupi gledao sam na televiziji, a samo treću iz lože.

Nade Partizana su saglasne i u izjavi da bi radije petu uzastopnu titulu prvaka Srbije, nego novi plasman u Ligu šampiona. Izuzetak je Marković, koji bi jare i pare. Svakako, ipak, da je Liga šampiona primamljiva, pošto nema fudbalera koji ne sanja nastup u elitnom evropskom takmičenju. Da li u dresu voljenog tima, da li u nekom bogatom stranom klubu.
Ninković: Posle Partizana navijam za Arsenal. Volim njihov stil igre i zvezde. Najviše Samira Nasrija.
Aksentijević: Real Madrid je najbolji. I sve što ima veze s njim. Znači, najbolji trener na svetu je Žoze Murinjo, a fudbaler Kristijano Ronaldo.
Marković: Moji favoriti među klubovima su Čelsi i Lacio. Od igrača najviše cenim velikog Lea Mesija, a posle njega malog Zaratea iz rimske ekipe.

Najnovije vesti


×