PREMOTAVANJE: Znate li priču o Aci Autobusu?

Rista Aranđelović došao je u Beograd u leto 1920. godine sa Albanskom spomenicom na grudima. Bio je sposoban industrijalac – građevinac iz Crne Trave, i ne baš promućuran političar. Član Demokratske stranke. Po prestonici je gradio mnoga velelepna zdanja: Zgradu pošte u Savskoj, razne banke, brojne palate na potezu od Terazija do Knez Mihailove. Kažu da su u Beogradu sve što valja sagradali crnotravski neimari...

Rista i njegova supruga Draginja uoči Nove godine, u decembru 1920. dobili su sina Aleksandra. Mali Aca detinjstvo je proveo u raskoši i bogatstvu. U fudbal se zaljubio ganjajući loptu po čuburskim livadama, kada su fudbaleri još bili puka sirotinja, verovatno i ne sluteći do kakvih će ga visina to bezazleno loptanje podići. U karijeri dugoj više od dve decenije igrao je gotovo na svakom kontinentu, postao šmeker svetskog glasa, upoznao neke od najvećih umetnika svoga doba... Davao je Aca i golove, ali urbana legenda kaže da je mnogo više žena “prevrnuo". Zaradio je, ni sam ne zna koliko i opet, mnogo više potrošio.

Aleksandar Aranđelović spada u prve fudbalske disidente sa ovih prostora. Beograd je napustio neposredno nakon Drugog svetskog rata. Kada je bio u naponu snage, novine su pisale da bi ga trebalo poslati u Arsenal kod Herberta Čepmena, “da pokaže onim Englezima kako se igra fudbal”. Umesto toga, Tito ga je poslao na Sremski front. Vratio se živ i zdrav. Aca je igrao za Crvenu zvezdu. Bio je akter prvog večitog derbija zajedno sa Rajkom Mitićem, Jezerkićem, Kostom Tomaševićem, Brankom Stankovićem Ambasadorom... A onda je jednog martovskog dana u Trstu nestao...

U romanu Boža Koprivice “Samo bogovi mogu obećati” objavljen je deo razgovora koji je sa Acom Aranđelovićem vodila poznata argentinska novinarka i književnica Luisa Valensuela:

“Sa 16 godina vozio sam ’bjuik’ (reg.broj 442) i bio prvi sportista koji je vozio automobil. Znalo se, do broja 100 su bili dvorski automobili, do 200 ministarski, od 200 do 400 visokih državnih činovnika, od 400 do 1.500 privatni. Otac je imao dva – ’kadilak’ (reg, broj 442) i ’oldsmobil 98’ (reg.br. 702)”

Takav zeleni “bjuik”, osmak, vrednosti jednog stana, bio je jedinstven u gradu te 1936. Aca je još u ranim tinejdžerskim danima postao zvezda i van terena.

“Kad je otac video da ne mogu da živim bez fudbala, kupio je fudbalski tim Jedinstvo, napravio igralište, doveo nekoliko dobrih igrača (sa platom većom od oficirske). Doveo je i Baneta Sekulića, koji je bio igrač i trener. Sa 17 godina odigrao sam prvu prvoligašku utakmicu protiv Hajduka iz Splita”, zabeležila je dalje Valensuela.

Stadion Jedinstva nalazio se na mestu gde je današnja Luka Beograd.

Aranđelović junior živeo je raskalašno, neretko su ga nazivali i “tatinim sinom”, ali fudbalsko znanje niko nije mogao da mu ospori. Igrao je u navali, na svim pozicijama, a nije mu bilo strano ni da se vrati do centra po loptu, da organizuje igru. Dobra tehnika, izvanredan pas, centaršut, nepredvidiv dribling. Često je umeo i da se zanese “u solažama” dok publika u transu aplaudira. Jedan njegov gol protiv subotičkog ŽAK-a novinarski bard Ljuba Vukadinović ovako je opisao:

“Aca Aranđelović pucao je oštro ka golu. Lopta je udarila u gornju prečku i odbila se čak do bekovske linije. Aranđelović je pritrčao i pokušao ponovo da puca, ali su na njega istovremeno startovala dva protivnička igrača. Svojim snažnim telom nekako je prokrčio put do lopte i kada se najmanje očekivalo šutnuo je ka golu. Vratar se ispružio u vazduhu. Lopta je, međutim, uletela u mrežu pored same stative.“

Aranđelovića su u Jugoslaviji zvali još i Aca Autobus. Oko tog nadimka i njegovog nastanka fudbalski hroničari se baš i ne slažu. Jedni tvrde da ga je dobio tek po povratku u domovinu, tek šezdesetih godina, kada se zaposlio kao turistički radnik, a drugi da ga je zaslužio posle serije driblinga na meču u Zagrebu protiv HAŠK-a, jer je poput autobusa vozao odbranu protivnika. Jedinstvo je taj meč dobilo sa 5:1. Pre nego što će doći u Zvezdu, Aleksandar Aranđelović igrao je još za Prvu armiju (vojni tim tokom rata), zatim za Metalac i Student. Prema novinskim izveštajima, Aca je bio najbolji igrač prvog derbija između crveno i crno-belih. Nisu to bili ni Bobek, ni Mitić, niti trostruki strelac Jovan Jezerkić. Zvezda je pobedila sa 4:3 na stadionu u Humskoj koji se tada zvao Centralni dom jugoslovenske narodne armije. Bio je januar 1947...

“Orijaški Aranđelović, kome je pogodovao raskvašen teren, drobio je po njemu kao mnogotonski tenk ’šerman’, čijim gusenicama je protivnik pregažen. Na njegovim kramponima razvejala se slava najboljeg evropskog halfa Zlatka Čajkovskog.”

Dva meseca kasnije Crvena zvezda je gostovala u Trstu. Klub sa tadašnje Slobodne teritorije zvao se Poncijana i takmičio u Prvoj ligi Jugoslavije. Aca Aranđelović je posle utakmice nestao. Emigrirao je u Italiju...
“Trst je u proleće '47. ličio na Beč iz filma ’Treći čovek’. Kiša, sivilo, nebrojeno policajaca u civilu... Čvrsto sam bio rešio da odem.”

Aranđelović je pričao kako su se istom mišlju nosili gotovo svi njegovi saigrači. Mitić, Đajić, Jezerkić, Stanković... Postojala je ideja da oforme reprezentaciju Jugoslavije u izgnanstvu, što će kasnije učiniti Mađari sa Hungarijom. Rajko Mitić nije otputovao u Trst. Bio je na operaciji u Zagrebu. Ostali su se uplašili. Pokušao je Aca i godinu dana ranije, ali tada nije uspeo. Njegov saputnik, bokser Mikan Lazarević završio je na robiji.

Mnogo godina kasnije, kada je govorio o prebegu, Aca ga nije dovodio u vezu sa političkim zbivanjima u zemlji (“otišao sam jer mi je u oskudnom posleratnom Beogradu bilo tesno”) , iako su komunisti učinili sve kako bi uništili porodicu Aranđelović. Na Trećem zasedanju AVNOJ-a stari Rista bio je delegat demokrata i nije bio za Tita. Već sutradan porodična kuća bila je zapečaćena. Ristu su odveli na “prevaspitavanje”. Kada se vratio, život mu se pretvorio u pakao.

Aleksandar Aranđelović u svet se otisnuo sa nešto krpica na sebi i pedesetak zlatnika ušivenih u kaput koje je ukrao od majke kada je polazio. To je bilo dovoljno za prvo vreme, dok se snađe. Imao je tada 27 godina. Nije mnogo prošlo kada su mu se pridružila još dvojica begunaca, saigrač iz Zvezde Andrija Šećerov i Slavče Stefanović. Godinu dana kasnije stigao je i golman Zvonimir Monsider iz zagrebačkog Dinama. On će kasnije uhlebljenje pronaći u Laciju. Monsider se divio svom pobratimu u tuđini...
“Da imam noge Ace Aranđelovića, bio bih najbogatiji čovek na svetu.”

Acu Aranđelovića želeo je Milan. Potpisao je čak i ugovor sa slavnim klubom, ali igrao je samo prijateljske utakmice. Dozvola iz Fudbalskog saveza nije stigla. U ono vreme na emigrante u Jugoslaviji gledalo se kao na narodne izdajnike i ne samo to. Biti sportski profesionalac bilo je sramota, pošto se to nikako nije podudaralo sa socijalističkim načelima na čijim temeljima je izgrađen novi društveni poredak. Najveće fudbalske zvezde morale su da prihvate da igraju za besplatne ručkove i večere, eventualno poneko plaćeno letovanje na hrvatskom primorju. Sve ostale “privilegije” (plate i premije) dobijale su se “ispod žita” i bile nesrazmerne loptaškom umeću tih fudbalskih giganata. Državni stanovi doći će mnogo godina kasnije...

Čekajući da konačno zaigra takmičarski fudbal, Aca Aranđelović i ostali jugosloveni pristupili mađarskom timu u emigraciji. Sjajna ekipa, pravi fudbalski mađioničari i vrhunski zabavljači, pre svega. Za Hungariju Ferninanda Daučika su igrali jedan Kubala, Šipoš, Šaroši, Žengeler, Tot, Hrotko, Marik, Njerš... Aca je za osam godina sa ovim momcima obišao planetu i odigrao 85 utakmica. Tokom tih putovanja upoznao je mnoge znamenite ličnosti. Voleo je umetnost. Operu više od slikarstva. Pučinijevu “Tosku” znao je napamet, a družio se sa Titom Gobijem i Benjaminom Điljijem. Laci Kubala bio mu je veliki prijatelj i dužnik za sva vremena.
“Da nije bilo Ace, verovatno nikada ne bih zaigrao za Barselonu”, više puta je legendarni as izrazio zahvalnost. Na jednoj utakmici u Španiji, naime, kada su gostovali sa Hungarijom, Beograđanin mu je namestio četiri gola. I Barsa je zagrizla.

Aca Aranđelović nikada nije zaigrao za Milan. Godinu dana bio je u Padovi, a onda se preselio u Rim. Potpisao je za Romu i u dresu Vučice odigrao jednu od najboljih sezona u životu. Ponajviše zahvaljujući izbeglici iz Beograda, Roma je te 1950. ostala u Seriji A. Dao je 11 golova i svaki je bio zlata vredan. Po dva protiv Atalante, Lukezea, Venecije i Palerma i po jedan protiv Intera, Barija i Novare u poslednjem kolu. Bio je prvi strelac tima sa 11 pogodaka. Taj gol u duelu sa Novarom za 2:1 ostavio je Rimljane u ligi. I bio je neregularan. Izmišljeni penal. Danima je Italija brujala o tome. Na kraju je Aca završio baš u toj Novari. Pričalo se kao odšteta za pretrpljenu štetu...

Znalo se dobro u Rimu tih dana...ako neko pohvali njegovu kravatu, odmah bi bio počašćen ručkom. Gazde restorana posebno će patiti zbog njegovog odlaska. I dve dame. Prva je mlada baronica Alda Vali, druga glumica Ana Manjani. Oskarovka. Njih dve nisu propuštale utakmice Rome, baš kao ni Ugo Tonjaci ili Viktor Kjari. Zbog svoje galantnosti Aca je bio poštovan u visokim krugovima. Nikada nije imao problema sa prilagođavanjem na novu sredinu. A imao je taj princip da se ni u jednom gradu ne zadržava više godinu dana. Tako je posle rimske epizode otišao u Pijemont...
"Igrao sam sa Amadeijem, Jepsonom, Vinisiom, ali dve godine u Novari sa Silviom Piolom nikada neću zaboraviti”, prisećao se jednom prilikom Petiso Pesaola, koji će pedesetih postati legenda Napolija. “Aca? Pa kako da se ne sećam tog ludaka?! Kakvu je samo nogu imao... Ciganin bez državljanstva i fudbalski umetnik.”

Đanfranko Kapra bio je jako mlad, ali dobro pamti.
"Za njega je bio izazov da trenira bos. Čuda je pravio s loptom na treninzima. Pamtim da je uživao u Verdiju i Betovenu i kako ga Piola grli na terenu jer mu je dao idealnu loptu za gol. Odigrao je 26 utakmica, dao devet golova i - otišao”.

Kapra je inspirisan romantičnim fudbalskim majstorima postao čuveni novinar i publicista. Godinama unazad čuvao je sećanje na Aleksandra Aranđelovića u Italiji.

Kako je sam priznao odlazak u Pariz u leto '51 više je bila stvar prestiža nego potraga za dobrim klubom i zaradom. Tako je Aca za Rasing odigrao svega osam utakmica. Noćni život i pariske dame bile su prioritet. Samo za potpis dobio je 25.000 dolara, plus mesečna plata 80.000 franka i plaćen stan. Valjalo je sve te novce spiskati...

Francuzima je bilo teško da izgovore Aranđelović, pa su mu nadenuli novi nadimak – Aran. Aran je u Parizu drugovao sa članovima srpske kraljevske porodice. Sa knezom Pavlom igrao je fudbal u Bulonjskoj šumi, a kralj Petar II Karađorđević upoznao ga je sa groficom Fabiolom Imorom. To poznanstvo kasnije je preraslo u nešto mnogo veće. Aca je kralju poklonio petnaestak novih odela. U to vreme bio je mnogo imućniji od kraljevske porodice. Poslednji ozbiljan tim za koji je Aleksandar Aranđelović igrao bio je Atletiko. Tada veći klub od Reala.
"Iz Madrida sam otišao zbog Elenija Erere. Bezdušno je mučio celu ekipu. Nisam hteo da u tim godinama (33) trčim 25 krugova oko terena, da na treningu ne vidim loptu”, ispričao je kasnije Luisi Valensueli.

Karijera prvog fudbalskog disidenta krenula je posle madridske avanture silaznom putanjom. Već je bio ostario. Način života takođe je učinio svoje i angažman sa ozbiljnim primanjima bilo je teško naći. Rešio je da se otisne “preko bare”. Nova destinacija – Kanada. Tamo je igrao za ekipu italijanskih iseljenika za 2.000 dolara mesečno. Dodatno je zarađivao vozeći kamion i raznoseći mleko. Život čoveka koji je do svoje 35 godine potrošio milione na skupe automobile, lepe žene i alkohol, dobio je sasvim drugu dimenziju. Ni u Montrealu se Aca nije dugo zadržao. Bile su Olimpijske igre u Melburnu 1956. Njegov avanturistički duh takvu manifestaciju “nije smeo” da propusti. Otac ga je vodio '36 na OI u Berlin, u London je '48 skoknuo iz Italije, a u Helsinki '52 iz Pariza. Sve do 1976. i Montreala nije odustajao od Olimpijskih igara. Ta putovanja bila su mu jedan od hobija...

Aca Aranđelović najduže se zadržao u Australiji. Doduše, često je umeo da “otperja” do Hongkonga ili Sajgona. U Australiji je skoro i bankrotirao. Uortačio se sa dvojicom Srba. Kopali su opal i ništa vredno nisu pronašli. Na kraju su ga zemljaci izigrali. Kada je Broz 1963. proglasio opštu amnestiju vratio se u Beograd sa 10.000 dolara ušteđevine. Od prijatelja ni traga ni glasa, tek poneki poznanik...
“Na kraju svih tih putovanja, Olimpijada, galerija, utakmica, muzeja, shvatio sam – čovek putuje po svetu tražeći ono što mu treba i vraća se kući da to nađe”.

A Aca je bio predodređen da bude velika zvezda od rođenja do smrti. Tišina i mir teško su mu pali. Fudbaleri su posle Drugog svetskog rata bili izuzetno popularne ličnosti, prava božanstva, pogotovo u zemljama socijalističkog sveta. Legenda kaže da su članovi zlatne mađarske generacije dobijali na hiljade pisama od obožavaoca. Tako je jedno u Budimpeštu stiglo čak iz Švedske. Grad od preko milion i po ljudi pedesetih godina... Nije bilo precizno adresirano. Na poleđini je samo pisalo “Puskas, Hungary”. I naravno, dospelo je kome je bilo namenjeno. Ceo svet znao je za Ferenca Puškaša, kako neće mađarski poštari... Aca Aranđelović nije imao sreće da doživi takvu slavu i sudbinu među svojima. Kada se vratio u rodni grad, gotovo niko ga nije znao. Morao je sve ispočetka.

“Acu sam znao samo onako po čuvenju dok nije otišao u beli svet. Bio sam još mali”, vraća film Dragoslav Šekularac u razgovoru za MOZZART Sport. “Ali sećam se dobro šta su mi stariji pričali”, uz osmeh će Šeki. “Onako snažan kakav je bio, nagazi na loptu, a Čik Čajkovski, najbolji half Evrope u ono vreme, zaleti se, udari po njoj i padne na zemlju. Kada se vratio onda smo se dobro upoznali i družili. Bio je lafčina i šmekerčina. Veliki kavaljer. Sedeli smo, kukala nam majka, svaki božji dan u staroj ’Gradskoj kafani’, tamo iza ’Albanije’.”

Beogradskom čaršijom dugo se pronosio glas kako su Šeki, najveći koji se pojavio na ovim prostorima i Aca, šutirali slobodnjake Beari i da je 17 godina stariji Aranđelović pobedio...
“A ne, ne. To su bili penali. Ne mogu sada da se setim rezultata... Znam samo da je stalno tražio neki razlog da izađemo na teren, nudio opklade... Moja specijalnost bila je gađanje prečke sa velike udaljenosti. To znam, ja osam od deset, on devet. Tu me je dobio. Nagrada za pobednika bile su profiterole u Mažestiku. Nikada u novac nismo igrali”.

Bila je revija penala i u Rimu jednom prilikom. E tada je moglo i da se zaradi. Dobro. I Aca je, naravno, bio posebno inspirisan. Pobedio je čuvenog Milanovog Šveđanina Gunara Grena. Džaba je čak iz Buenos Ajresa dolazio i veliki Omar Sivori...

Aca Aranđelović vodio je preciznu statistiku o svojim golovima i ženama. Zapisao je: Na 1.565 utakmica (računajući prijateljske i revijalne) oko 1.500 pogodaka i 2.500 dama sa kojima je bar jednom “dogurao” dalje od običnog prijateljstva. Ostao je večiti neženja. Pred kraj života povukao se u svoj mali stan u centru grada i pisao memoare. Kakva je to priča mogla da bude... Za film.

Aleksandar Aranđelović, Aca Autobus, Aran, ili jednostavno Aca...preminuo je septembra 1999. godine. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici pored oca Riste i majke Draginje.