PREMOTAVANJE: Izgubljene Bebe – poslednja noć u Skadarliji
Vreme čitanja: 19min | ned. 13.03.16. | 11:06
Prasak je bio zastrašujući. I kao da se sve završilo u sekundi. Kraj. Biće u pravu Bil Šenkli, samo su život i smrt jači od fudbala. Ostao je u toj turobnoj noći na periferiji Minhena samo ljuti, jezivo ljuti huk moćne bukovine sa Alpa pomešan s jaukom raznih sirena negde u daljini...
(Preminuo je poslednji preživeli putnik sa leta BEA 609, Beograd - Minhen, Ser Bobi Čarlton. U to ime prisećamo se priče objavljene u rubrici PREMOTAVANJE, marta 2016. godine, a povodom gostovanja Mančester Junajteda u srpskoj prestonici i druženja Zvezdinih i Mančesterovih fudbalera u jednoj nezaboravnoj beogradskoj noći)
Minhensko predvečerje obavijeno je olovnom maglom. Desna obala ledenog Izara, 6. februar 1958. nešto posle 17 sati...
Izabrane vesti
Novinar Dejli mejla Piter Hauard nekako se dokopao telefona i pozvao readakciju iz bolničkog kreveta:
“Halo, Pit ovde, da li se čujemo? Piši brzo, javljam se iz bolnice u Minhenu”. Stenograf je pažljivo beležio Hauardove reči: “Dva puta smo pokušavali da poletimo, a onda su mehaničari ugasili motore i detaljno pregledali sve instrumente. Najzad, dobili smo dozvolu i za treći pokušaj. Zavalili smo se u sedišta i osetili kako avion klizi po zaleđenoj pisti. Nije mogao na vreme da se odlepi od zemlje i udarili smo u jednu kuću. Avion se prepolovio na dva dela”... Pit je malo zastao, udahnuo duboko pa nastavio: “Prosulo se gorivo. Mnogo plamena, mnogo leševa”... Ponovo muk. Stenografa je izdalo strpljenje: “Halo, Pit, da li si još tu? Diktiraj dalje”...
“Molim vas, samo javite mojoj ženi da sam živ”, bilo je poslednje što je Hauard smogao snage da izgovori pre nego što je utonuo u san. Njegove kolege Ted Elijard i Frenk Tejlor nisu se javili svojim redakcijama. Bili su mnogo teže povređeni. Svi ostali novinari, njih osmorica, već su bili mrtvi. I ne samo oni. Od 44 putnika dvadesetoro je izgubilo živote. A to je bio avion Mančester Junajteda! Kompanija BEA, letelica "Elizabeten", najbolje što je britansko vazduhoplovstvo imalo u tom trenutku. Čuveni Mat Bezbi, tvorac velikana sa Old Traforda, vodio je svoj razred na ekskurziju u Beograd - na utakmicu protiv Crvene zvezde. Džef Bent, Rodžer Birn, Edi Kolman, Dankan Edvards, Mark Džons, Dejvid Peg, Tomi Tejlor i Lijam Bili Vilan nikada se nisu vratili kući.
Poslednja ekskurzija - horor film. Prasak je bio zastrašujući. I kao da se sve završilo u sekundi. Kraj. Biće u pravu Bil Šenkli, samo su život i smrt jači od fudbala. Ostao je u toj turobnoj noći na periferiji Minhena samo ljuti, jezivo ljuti huk moćne bukovine sa Alpa pomešan s jaukom raznih sirena negde u daljini...
Mat Bezbi preuzeo je Mančester Junajted sredinom 1945, dok topovi na istoku još nisu savim utihnuli. Old Traford bio je porušen u bombardovanju Geringovog Luftvafea. Trebalo je krenuti od nule. Bezbi je je igrao za Mančester Siti i Liverpul, očekivalo se da trenersku karijeru započne u jednom od ta dva kluba – ponudu Redsa već je imao u džepu – ali sve je promenilo jedno pismo poznatog Mančesterovog administrativca i skauta Luisa Roke koji je zajedno sa legendarnim klupskim sekretarom Volterom Krikmarom još kao igrača želeo da ga dovede 1930. Bezbi još nije skinuo uniformu, pismo je bilo kratko, redak ili dva, i zateklo ga je na aerodormu u Eseksu. Poslednja rečenica bila je u duhu svega onoga što je svet zadesilo tih godina:
“Ne dozvoli da padneš u ruke neprijatelja”.
I Mat Bezbi je prelomio. Imao je samo jedan uslov – da mu se direktori i gazda Džejms Gibson ne mešaju u posao, da može da sastavi tim po sopstvenoj želji.
Bezbi je uglavnom radio bez novca. Želeo je da napravi mladu ekipu koja će kroz nekoliko godina da vlada Engleskom, dovodio igrače od 15 i 16 godina. Platio je samo centarfora, onog pravog ostrvskog razbijača Tomija Tejlora iz Barnslija i golmana Harija Grega iz Donkastera. Ima ona čuvena priča oko transfera Tejlora... Pao je dogovor da obeštećenje bude 30.000 funti, ali Bezbi nije želeo da njegov novi igrač nosi teret tako velike i još okrugle cifre (svakako je u pitanju bio svetski rekord u tom trenutku), pa je otvorio svoj novčanik i gospođi koja je služila čaj i viski tokom pregovora na Oukvelu dao jednu funtu.
“Eto, sad ne koštaš 30.000 nego 29.999. Čestitam, postao si fudbaler Mančester Junajteda! Treba odmah da znaš da je to velika čast”.
Mat Bezbi počinjao je da vaspitava svoje momke od momenta kada bi potpisali za njega. Tako je stvarao kult velikog kluba. Bilija Foulksa, čuvenog centralnog beka i dugogodišnjeg kapitena doveo je iz Lankašira kada je ovaj imao samo 17 godina – 19 sezona, 688 utakmica za Junajted. Najslavniji od svih Bobi Čarlton došao je sa severa, iz malenog Ašingtona, iz školske klupe – bilo mu je tek 15 – a najbolji od svih, Dankan Edvards, “Dankan od Dadlija” – grofovija Zapadni Midlends, doći će na preporuku Džoa Mersera, poznatog školskog trenera i kasnije selektora nacionalnog tima, poznatijeg kao Ujka Džo. To čudo od deteta, nenadmašnog levog halfa sa šesticom na leđima, A reprezentativca u sedamnaestoj, Bezbi je ispred nosa oteo Vulverhemptonu i Aston Vili. I opet nije uložio ni peni. Samo mu je objasnio da će igrati za Mančester Junajted. Godinama! I da će ga jednog dana u svlačionici, na njegovom mestu, sačekati kapitenska traka. Rezervni bek Džef Bent i standardni half Edi Kolmen stigli su iz predgrađa, iz Salforda, Dejvid Peg iz Hajfildsa, Kenet Morgans bio je Velšanin iz Svonsija, Skanlon i Vajolet rođeni su baš u gradskom jezgru... Znao je Bezbi da mu za šampionski tim treba i neka kap vrele irske krvi pa je iz Belfasta pokupio Džekija Blančflauera, mlađeg brata Danija Blančflauera, poznatog asa Totenhema, i veselog Dablinca Lijama Vilana.
Ekipa je konačno kompletirana sredinom pedesetih. Zvali su ih Bezbijeve Bebe...
Prvu utakmicu četvrtfinala Kupa šampiona Mančester i Crvena zvezda odigrali su 14. januara 1958. Sudio je Leken iz Francuske. Junajted: Greg, Foulks, Birn, Kolmen, Džons, Edvards, Morgans, Čarlton, Tejlor, Vajolet i Vilan. Zvezda: Beara, Tomić, Zeković, Mitić, Spajić, Popović, Borozan, Šekularac, Toplak, Tasić, Kostić. Na klupi je bio Miša Pavić.
Dan uoči utakmice bard jugoslovenskog novinarstva Miroslav Radojičić na stranicama Politike pokušao je našoj javnosti da opiše Zvezdinog rivala: “Najveća snaga Mančester Junajteda je njegov Mat Bezbi, čovek koji je stvorio tim šampiona. Jedan od najukorenjenijih aksioma na Ostrvu je da tim koji dobija ne treba menjati. On je to smatrao predrasudom. Bezbi je afirmisao strategiju da tim pred kojim je 60 utakmica u sezoni mora imati 18 igrača, da oni moraju da budu spremni da igraju na više pozicija, tako da uvek faktički možete iskombinovati dva tima”...
Crveno-beli su na Old Traford stigli pravo iz Kazablanke, sa duge afričke turneje. Sačekala ih je gusta ostrvska magla, takva da Beara i Greg nisu mogli da vide jedan drugog. Crvena zvezda je povela u 35. minutu. Lazar Tasić lobovao je Harija Grega sa dvadesetak metara posle akcije Borozana i nekoliko sjajnih driblinga Rajka Mitića. Domaćin je bolju igru krunisao tek u 65. minutu – sve je krenulo od Edvardsa, lopta za Skanlona, pa ubacivanje ka Bobiju Čarlstonu i to je 1:1. Zvezdina odbrana poklekla je još jednom u 81. minutu. Pogodio je Edi Kolmen. U svom raspevanom izveštaju oduševljeni Radojičić jednu od mnogobrojnih šansi Mančestera opisao je kako je samo on umeo: “Plemeniti lord gađao je divno, ali sudbina je bila veoma milosrdna prema mladim ptićima”.
Beara je branio čudesno te noći. Potpuno je opravdao svoj nadima Veliki Vladimir. U Dejli mejlu sutradan je osvanuo tekst pod naslovom “Beara, kralj golmana”, a Tajms je pisao kako je samo Vladimir Beara sačuvao nadu Zvezdi pred meč u Beogradu. Dobio je ocenu 9 što je za golmane u ono vreme bila prava retkost.
Do polaska na revanš 4. februara Junajted je odigrao dve utakmice u prvenstvu. Kod kuće su pobedili Bolton sa 7:2, a u velikom derbiju na Hajberiju pao je Arsenal – 5:4. Mat Bezbi se nije zanosio. Znao je šta ga čeka u jugoslovenskoj prestonici...
“Za nas nikako ne bi bilo dobro da igramo po snegu i ledu. Crvena zvezda u prvoj utakmici nije igrala dobro, ali verujte, to je jako dobar tim, posebno opasan kod kuće”.
Englezi su u Beograd stigli u utorak. Utakmica je bila zakazana za sredu. I bilo je i snega i leda. Stadion JNA – Marakana još nije bila igrađena, a mali stadion crveno-belih nije mogao da primi sve zainteresovane – početak meča bio je zakazan za 14.45, kapije otvorene u podne. Sat vremena pre početka već je bilo 50.000 ljudi na tribinama...
Crvena zvezda je katastrofalno otvorila utakmicu. Fudbalere našeg tima poneo je ambijent, hteli su da se poigravaju sa Englezima. U 2. minutu pogrešio je kapiten Mitić. Suvišan i neuspeo dribling u opasnoj zoni. Vajolet kažnjava – 0:1! A onda dva puta Čarlton u 30. i 31. minutu. Crveno-beli nisu znali šta ih je snašlo. Mirisalo je na katastrofu.
U drugih 45 minuta, ipak, Zvezda se konsolidovala i prilagodila uslovima. Za manje od 15 minuta bilo je 3:3. Dva puta Kostić i Tasić iz penala. Ostalo je dovoljno vremena, više od pola sata. Domaćinu je bio potreban još jedan pogodak za majstoricu – tada nije važilo pravilo gola u gostima - koja bi se igrala u Italiji. Ali ostalo je 3:3. Ispromašivali se Šekularac i Tasić. I Englezi tako izvukoše živu glavu na JNA. Beogradska publika petominutnim aplauzom ispratila je oba tima sa terena. Fudbaleri Mančestera stali su pokraj aut-linije i takođe pljeskom pozdravili napuštanje igrališta domaćih igrača.
A posle utakmice ostala je noć za pamćenje...
“Mi smo sa njima ostvarili neverovatno prijateljstvo! Svi su bili prijatni i vaspitani, pravi engleski džentlmeni. Ni dan danas u kući nemama nijednu svoju fotografiju, ali njihovu čuvam uramljenu”, pričao je sa setom jednom prilikom Šeki.
Počelo je zajedničkom večerom koju je Crvena zvezda organizovala u Mažestiku. Postoji jedan jelovnik u Zvezdinom muzeju, verovatno najvredniji na čitavom svetu... Te večeri, 6. februara, golman Junajteda Hari Greg uzeo je meni (krem supa, teleći ragu, punjena ćurka, mešana salata, omlet iznenađenja...) i išao od stola do stola skupljajući potpise svih igrača. Postoje i fotografije sa te večere, kažu da su još tu, pored Alena Delona, Elizabet Tejlor, Krleže i ostalih znametih gostiju.
Živi svedoci tog događaja pričali su da Englezi nisu skidali osmeh sa lica i da su bili su baš veseli. Pevala se “Kad sveci marširaju”, a onda je kapiten Rodžer Birn poveo “We'll meet again, don't know where, don't know when, but we know we'll meet again some sunny day... Vera Lin, vojnička dragana. Birn je već bio pod gasom, podigao je čašu...
“Što niste dali i taj četvrti, pa da se opet sastanemo”... Bezbi se samo diskretno smeškao gledajući ispod oka svog kapitena. Aplauz je bio neizbežan posle takvog komentara, a onda i prigodan kratak govor mendžera Junajteda:
“Ovo putovanje je za nas puno iznenađenja. Ona su počela kada smo se spustili na vašu zemlju. Nismo očekivali da ćemo ovde zateći maglu, kao kod nas, pa sutradan sunce. Otišli smo da vidimo teren, očekivali sneg i led, a tamo sneg, led i blato. Kada smo poveli sa 3:0 pomislio sam 'Mat, konačno ćeš drugo poluvreme jedne utakmice gledati mirno, pušeći lulu i uživajući'. I zaista sam zapalio lulu. Kod drugog gola Zvezde već sam prestao da pušim i počeo da zebem”.
Predsednik Crvene zvezde Dušan Blagojević na kratko je prekinuo Bezbija prepričavajući uzdah 50.000 ljudi na stadionu posle jednog promašaja u finišu utakmice...
“Oh, gospodine predsedniče, pa vi niste dobro razumeli taj uzdah! To je bio moj uzdah olakšanja kada je Šekularac promašio”.
Blagojević je potom ustao sa svog mesta, prišao Matu Bezbiju i predao mu poklon...
“Budite sigurni, gospodine predsedniče, da će ova vaza koju ste nam dali zauzeti počasno mesto među našim trofejima”.
Negde oko ponoći došlo je vreme za rastanak. I naravno da nikome nije bilo do toga. Rodžer Birn pozvao je šefa sa strane, da zamoli za još koji sat. Svi ostali s nestrpljenjem su očekivali ishod tog razgovora. Na kraju, pošao je i sam Bezbi. Gde bi nego u Skadarliju?!
A tamo, u toj čuvenoj beogradskoj boemskoj dolini, pevala je Divna Kostić, prva dama Skadarlije i jedina prava naslednica kraljice Sofke. Ćerka “vršačke koštane”, ruske ciganke Marije Kerčove i našeg šahovskog velemajstora Borislava Kostića. Znate kad je Bora igrao antalogijsku partiju na Ekvatoru, na dve hemisfere? On sedeo na severnoj, a protivnik na južnoj polulopti. Opasan dasa i neka druga, duga priča...
Divna nije htela ni u Mažestik ni u bilo koju drugu kafanu, pa ni na Beli dvor...
“Moje radno mesto je u Skadarliji, ko hoće da me sluša neka dođe”. To je važilo, kažu, i za samog Tita, pa je i on morao Divni na noge: “Eto, kad ti nisi htela kod nas, mi smo došli tebi”, navodno je rekao Broz kada je zajedno sa Jovankom došao jednom prilikom u Skadarliju.
Fudbaleri Mančester Junajteda i Crvene zvezde proveli su nezaboravno veče u skadarlijskim kafanama. Kada je “odsviran kraj” u Maderi priključili su im se i novinari. Miro Radojičić sedeo je za stolom sa gospodinom Krikmarom. Za tim stolom popilo se dosta belog vina...
“Ne sećam se kako, dogodilo se u prilično sitne sate, ali mister Krikmar mi je ponudio da ih, kao njihov gost, ispratim do Engleske, njihovim avionom naravno. Bio sam dopisnik sa Ostrva i nisam žudeo da tamo odletim još jednom, i to na kratko. Ali čovek je čovek, uvek ima neke male želje. U to vreme od svog lista dobio sam garsonjeru, prvi put u životu imao sam stan, u njemu kauč i dve fotelje koje mi je takođe kupila moja novinska kuća. Želeo sam da sve ukrasim tepihom, a toga u ono vreme u Beogradu nije bilo. Prihvatio sam ponudu, znajući da ću se kući vratiti sa tepihom. Rastali smo se u najsitnije sate. Stigao sam kući, spremio se za put i nakratko zaspao, gotovo u sedećem stavu. Probudivši se na vreme shvatio sam da bi trebalo da obučem neki puniji sako, Engleska je to. Stigao sam na vreme na aerodorm, ali avaj, u sakou u kom sam bio u Skadarliji ostao mi je pasoš. Pohrlio sam kući, pa požurio nazad ka aerodromu. Avion je u međuvremenu poleteo. Nasmejao sam se sebi i otišao kući da se ispavam, tešeći se, filozofski, da u životu svako zlo ima svoje dobro”, pisao je Miro kasnije.
Na oproštaju, Frenk Svift, nekadašnji golman Junajteda, a tada novinar News of the World, poručio mu je da prvom prilikom “sokone do Mančestera na viski i priču o golmanima”.
Te noći u Skadarliji doktor Aca Obradović, jedan od rodonačelnika evropske Zvezde, takođe je pričao sa gospodinom Krikmarom. Sa puno žara objašnjavao mu je da će Crvena zvezda uskoro napraviti novi stadion, jedan od najvećih u Evropi, i da bi bila prava stvar da Junajted dođe na otvaranje. Volter Krikmar obećao je da će tako biti.
“Sećam se, naši gosti bili su oduševljeni. Vraćajući se u hotel, negde oko tri sata ujutru Mat Bezbi mi je oduševljeno rekao da mu je to bilo jedno od najlepših večeri u njegovom životu”, pripovedao je Doktor O za života.
Negde pred jutro, dobro zagrejani Birn obratio se Cokiću. Jovan Cokić, za razliku od prve utakmice, bio je strater umesto Toplaka...
“Prišao mi je i preko tumača zamolio da ga izvinim za jedan grub faul. Nasmejao sam se i zagrlio ga, a on još u neverici da mu praštam, nastavio da se pravda”.
Dragoslav Šekularac sprijateljio se sa Tomijem Tejlorom još tokom utakmice...
“Ispratio sam ga to jutro do hotelske sobe i on me pozvao u goste. Ali ja sam mu predložio nešto drugo. Da posle svetskog prvenstva u Švedskoj dođe kod mene, da zajedno odemo na more, a posle u Englesku. Bio je pristao”.
Zemunski aerodorm, 6. februar, 11.15. Polovina društva iz Skadarlije još je spavala kada je kontrolor leta dao službeno obaveštenje: “Specijalni avion kompanije BEA, “Elizabeten”, poleteo je uspešno. Let je bio sasvim normalan nad vazdušnim prostorom beogradske oblasti”. Tri sata kasnije iz Nemačke je stigao odgovor: “Avion “Elizabeten” sleteo je na minhenski aerodrom u 14.17. Nije poleteo”.
Crnogorski novinar i diplomata Bato Tomašević bio je u tom avionu. U svojoj knjizi Orlov krš detaljno je opisao tragediju koja će uslediti:
“Let do Minhena u povratku protekao je mirno, bez uobičajenog trzanja i propadanja. Sedeo sam kraj prozora i prvi put gledao snegom pokrivene, oštre vrhove Alpa. Sletanje naše leteće tvrđave na aerodrom proteklo je bez teškoća. Avion je lagano dodirnuo pistu, dugo zasipao raskvašenim snegom prozore i stao. Jedna od stjuardesa nas je obavestila da će avion sada da uzme gorivo, a mi ćemo za to vreme moći u zgradi aerodroma da se osvežimo na račun kompanije. Desetak minuta kasnije se preko zvučnika ponovo oglasila stjuardesa, pozivajući putnike nazad u avion. Svi smo posedali na svoja mesta. Pogledao sam kroz prozor. Padao je krupan sneg svuda unaokolo. Usledila su dva pokušaja da uzletimo, ali bez uspeha. Dva puta smo se vraćali u zgradu. Pred treće uzletanje buka motora koja uvek naglo raste, s povećanjem brzine, odjednom se smanjila kao da su mašine iznenada izgubile snagu. Onda se zvuk motora promenio i mi smo počeli da se rušimo. To rušenje, posle sam saznao, trajalo je pedeset i tri sekunde. Meni je izgledalo kao celi život od rođenja do smrti. Avion je pao na krov kuće, eksplodirao. Mene je eksplozija izbacila zajedno sa sedištem 130 metara dalje. Kad sam udario o zemlju na meni više nije bilo ni obuće, ni odela. Bio sam sav u krvi, ali živ, sa povređenom kičmom, slomljenim kolenom, isečen po licu i telu. Hladan februarski sumrak, jauci preživelih, nepomična tela do malopre veselih ljudi - sablasan prizor. Krv me zaslepljivala i gušila, nisam mogao da se pomerim. Ispred mene je ležalo izlomljeno telo stjuarda Tomija. Prepoznao sam ga samo po uniformi. 'Nisam platio viski', prekorih se. Pored su protrčavali fudbaleri. Uspaničeno su dozivali Mata Bezbija. Onda je stigao neki kamion u koji su nas trpali, i mrtve i ranjene zajedno. Pored mene su bili Bobi Čarlton, Rej Vud, Hari Greg i Denis Vajolet. Raspitivali su se za kolege, posebno za Bezbija. 'Nikada više u svom životu neću ući u avion, makar me to koštalo fudbalske karijere', govorio je inače ćutljivi Bobi Čarlton”...
Prizor na minhenskom aerodromu bio je stravičan. Koliko snega, toliko i krvi. Beživotna tela jedna preko drugih. Tejlor, Vilan, Peg... Džonsu su bile otvorene oči, ali nije davao znake živote, ležao je preko Džekija Blančflauera. Možda ga je i zaštitio svojim telom, pa se ovaj izvukao... Mat Bezbi ostao je u olupini, bio je priseban. Žalio se na bolove u grudima. Hari Greg izrastao je u junaka. On je te večeri iz pakla “Elizabetena” izvukao nekoliko ljudi, među njima Čarltona, Vajoleta, jugoslovensku državljanku Veru Lukić, suprugu našeg diplomate iz Londona i njenu bebu.
“Vratite se nazad, gadovi”, vikao je izbezumljeni Greg dok je tumarao po ostacima aviona tragajući za drugovima. “Ovde je dete koje je živo”.
Sedmorica fudbalera Mančestera nisu preživela udes. Kapiten Birn krenuo je za Beograd ne znajući da očekuje dete sa suprugom Džoi. Za dva dana trebalo je da proslavi 29. rošendan. Džoi je krajem godine rodila dečaka. Džef Bent (25) bio je “alergičan” na putovanja avionom, Bezbi ga je nagovorio da krene. Tomi Tejlor (26) planirao je venčanje sa svojom devojkom. Poslednji put javio joj se iz Beograda: “Ljubavi, pripremi hladno pivo, dolazim”. Uvek razdragani Liam Vilan bio je veliki vernik. Pričali su kasnije da je putujući ka “večnoj kući” govorio kako je spreman i da uopšte ne brine. Na sahrani u Dablinu okupilo se 20.000 ljudi. Mark Džons (24) kod kuće je ostavio mladu ženu i tek rođenu ćerkicu. Njegov crni labrador Rik uginuo je nekoliko meseci kasnije. Kolmen i Peg još su bili nevini dečaci, jedva dvadesetogodišnjaci...
Suvo zlato Bezbijevog Mančestera Dankan Edvards izdržao je prvi udar. On je između drugog i trećeg poletanja poslao telegram svojoj devojci Moli: “Svi letovi su otkazani. Dolazim sutra”. Ta čelična pluća, spremna da izdrže i po tri utakmice na dan, odolevala su 15 dana u minhenskoj bolnici. Kakav je to bio delija! U 21. reprezentativac engleske sa zavidnim stažom i 151 utakmica u dresu Junajteda?! Moli je stigla u Minhen posle dva dana, držala ga je za ruku, a on ju je zamolio da pita doktora kakve su šanse da u subotu zaigra protiv Vest Bromvič Albiona.
Dankana iz Dadlija samo je smrt mogla da baci na kolena. Umro je u petak 21. febrauara. Moli ga je na rastanku u suzama tešila: “Ne brini dragi, mirno spavaj, sve vaše utakmice su otkazane”.
Mat Bezbi ležao je naredna tri meseca u susednoj sobi. Nisu smeli da mu kažu da je ostao bez svog najvrednijeg bisera.
Kompletan fudbalski svet, pa tako i Beograd, bili su u nezapamćenoj žalosti u večeri tog 6. februara 1958. godine...
“Mene je negde u kasnom popodnevnom času, posle burne skadarlijske noći, probudio telefon”, prisećao se dalje u svojim pisanijima Miroslav Radojičić. “Sa druge strane žice bio je moj urednik Danilo Purić. I sad kao da slušam njegov uzbuđeni glas: 'Miro, dođi da hitno napišeš In memoriam! U Minhenu je pao avion Mančester Junajteda! Ima mnogo poginulih, to je sve što zasad znamo'. Dok sam se radovao što sam zbog zaboravljenog pasoša ostao živ, suzio sam. Čemu stid zbog toga?! Svi ti poletarci po godinama, a već asovi... Stradao i mister Krikmar sa svojom životnom saputnicom. Mnogo mojih kolega, među njima i jedan od najvećih golmana Frenk Svift. Pisao sam tako tekst o ljudima sa kojima sam prethodne noći, zapravo tog jutra, još bio u Skadarliji i lumpovao. Pišući, na momente sam i plakao. A koliko sam samo puta razmišljao kakav je to naš život novinarski kad morate pisati i kad vam se ne piše, već biste želeli da se predate svojim tugama, kao što se onda predao ovaj grad – čak toliko da je izgledalo da je sjajne engleske fudbalere više ožalio Beograd nego Mančester”.
Kako je to obično nekad bivalo vesti su najbrže stizale u Maderu i odatle se širile dalje. Rajko Mitić i Aca Obradović doneli su prve konkretne informacije. O toj noći pisao je i Bobi Janković u knjizi “Šta kaže Madera”.
“Strašno, strašno! Ima mnogo mrtvih”, bilo je prvo što se od njih dvojice moglo čuti još s vrata.
U centru grada, oko devet sati uveče, okupilo se nekoliko hiljada ljudi, sa jezgrom na Trgu Marksa i Engelsa (današnji Trg Nikole Pašića) i ispred Politke. Sa prozora zgrade Borbe u jednom momentu stiglo je obaveštenje: “Strpljenja, strpljenja, ljudi! Štampa samo što nije krenula”. Najtiražniji sportski list u ono vreme “Sport”, za rekordna tri sata izbacio je vanredno izdanje. Na drugom kraju grada, na Topčideru, prvi čovek crveno-belih Duško Blagojević držao je konfernciju za štampu. Izlaganje je završio rečenicom koja je izazvala aplauz svih prisutnih novinara:
“Uprava Crvene zvezde uputila je molbeni zahtev Evropskoj fudbalskoj uniji da se Mančester Junajted proglasi za počasnog pobednika Kupa šampiona”.
Svet je brujao o onome što se dogodilo, crni flor obgrlio je čitavu planetu, ali UEFA je već sutradan odbacila takvu mogućnost.
Na Old Traford među prvima stigao je telegram saučešća predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita:
“Duboko sam potresen vešću o avionskoj nesreći koja je teško pogodila britanski sport i engleski narod. Dozvolite da Vam izrazim svoje duboko saučešće”.
Odmah posle Crvene zvezde Mančesteru je podršku pružio i Real Madrid. I to konkretnu. I zbog toga je Real najveći, pa nek se ljtuti ko god hoće... Santijago Bernabeu bio je spreman da se na godinu dana odrekne svoje prve zvezde, u ono vreme bez konkurencije najboljeg svetskog igrača Alfreda Di Stefana i pozajmi ga Junajtedu dok sabere redove. Di Stefano je pristao, dogovor pao, ali FA nije dozvolila realizaciju tog “transfera” pod izgovorom da će Argentinac bespotrebno zauzimati mesto nekom od mladih engleskih fudbalera.
Madriđani su ipak na drugi način uspeli da pomognu prijatelje iz Mančestera. Prihvativši Zvezdin predlog Real je prodavao memorijalne zastavice nazvane “Počasni prvaci” i sav prihod slao na Old Traford, a usput je organizovano nekoliko humanitarnih utakmica između dva kluba sa kojih je dobit takođe išla Mančesteru. I još, Kraljveski klub je porodicama poginulih i povređenih tri godine plaćao oporavak i rehabilitaciju u Španiji.
Sahrana poginulih u avionskoj nesreći u Minhenu održana je 22. februara. Delegaciju naše zemlje predstavljali su generalni sekretar FSJ Milorad Lišanin, član upravnog odbora doktor Mihajlo Andrejević, te predsednik Crvene zvezde Blagojević i sekretar Slobodan Ćosić. Od Beograda do Mančestera putovali su četiri dana, jer su, za svaki slučaj, išli vozom.
Na pedesetogodišnjicu pogibije Bezbijevih Beba Zvezdu je na Old Trafordu predstavljao akter oba duela iz '58 Vladica Popović. Pred početak utakmice Premijer lige Junajted – Bolton 2008. godine na centar je položio buket crveno-belih ruža.
“Dobio sam najveći aplauz u životu. Srce mi je od uzbuđenja zadrhtalo. Tog trenutka su mi kroz glavu prošli detalji sa oba meča. Bio sam zadužen da čuvam Čarltona - nisam uspeo. Dao je tri gola. Kakav je to igrač bio”, pričao je Popović svojevremeno za Politiku.
Negde tih dana u beogradskim novinama oglasio se i Dragoslav Šekularac...
“Da sam pogodio stoprocentnu priliku pri kraju utakmice igrala bi se majstorica. Oni se ne bi vraćali kući tog dana i... 'Eh, Šeki, što nisi bio bolji golgeter, pa svi ti momci bili bi živi', često sam sebi sebi govorio”.
Prvu utakmicu posle tragedije u Minhenu Junajted je odigrao 19. februara u FA kupu. Savladan je Šefild Venzdej sa 3:0. Iz beogradskog sastava igrao je samo Bili Foulks. U prvom prvenstvenom meču VBA je slavio na Old Trafordu 4:0. Tu sezonu Mančester je završio deveti na tabeli. U polufinalu Kupa šampiona izbacio ga je Milan. Tačno deset godina kasnije neki novi momci u crvenim dresovima pobediće strašnu Benfiku (Euzebio, Simoeš, Augusto, Tores...) u borbi za evropski tron, posle produžetaka – 4:1. Bilo je to na Vembliju. Mat Bezbi prvi i poslednji put u životu bio je izbezumljen kada je sudija osdsvirao kraj, tumarao je po terenu, razgrtao ljude...i tako sve dok nije pronašao Bobija Čarltona. Iz gužve je nekim čudom isplivao i Foulks. Glava o glavu, snažni zagrljaj, po jedna suza na travu tog fudblskog svetilišta i...
“Momci, ovo je za Minhen”.
PS
Može naredne, može i one tamo godine (biće okrugla cifra), neka bude i leto, ili kad već njima odgovara... Ima baš dosta vremena. Zvezdaške glavešine: Pozovite ih! Neka dođu. Neka u Beogradu bude spektakl, da priča svet. Neka bude revanš Superkupa - ne moraju da donose trofej – neka bude oproštaj Nemanje Vidića! Neka bude sećanje na osam Beba! Neka ispune obećanje mister Krikmara da će Mančester Junajted zaigrati na Marakani...
(foto: Action Images)