PREMOTAVANJE: Ružni anđeo iz Nedođije – mala oda za maštare

Ružni anđeo doleteo je u mali milenijumski grad preko plavog Atlantika... Kod Roberta Planta u pesmi ima jedna dama koja kupuje stepenište do neba i u zatvorenim radnjama, tamo gore, ispunjava sve želje - pazari jednom svojom rečju. Taj ružni anđeo nije kupoholik, on je samo obični vicotvorac, obešenjak, sanjar...i došao je iz daleka, u predvorje raja, da malo bude srećan, da usreći, ispuni misiju i tako “kupi” kartu do svojih, gde pripada. U njegovim džepovima nisu zveckali zlatni dukati. U zamenu za jedan dribling, za jednu arabesku, dobijao je sve što poželi. Dobio je i te stepenice do neba. I one po prvi put nisu bile boje mora – znate valjda da se samo preko velike vode može “regularno” međ oblake, ko ume, naravno – bile su žute i mnogo manje plave. Boje u kojima je služio... Jer, znate, samo je dribler Božji dar, pravi izaslanik i glasnik. U toj “nebeskoj” igri svi ostali doguraće samo do odore viđenijeg rabina, ovozemaljskog tipa, bradom i šeširom, ma kako se zvali...

 

Kadiz. To i nije bila neka fudbalska varoš... Zlatna obala Andaluzije, karnevalsko šarenilo, neobuzdana, besramna potraga za smehom i ludorijama - flamenko i sangrija od jutra do sutra i priče o Kolumbu za znatiželjne turiste. Tamo su zgrade razvašarene, fasade žute, zelene i plave, a krovovi od terakote. Fantastičan nesklad - starinska romantika Havane i dah Afrike. Nije se mnogo toga tu promenilo otkako je najčuveniji konkvistador isplovio iz predgrađa Sanlukar i krenuo u osvajanje Amerike. Pet vekova kasnije baš iz tog Novog sveta u jesen '82, tek nekoliko nedelja posle Mundijala koji će podići na noge čitavu Španiju, ali ne i nefudbalski Kadiz, u grad stiže relativno anoniman momak, kudrav i ružnjikav, orlovskog nosa, neugledno odeven. Lagano je koračao kaldrmom sa kandelabrima jedne od onih uskih uličica koje vode do Trga katedrala, gledao zamišljeno u cvetne girlande na balkonima i zastajkivao kraj uličnih svirača. Možda je već bio zaboravio kako divno zvuče vijuele u rukama cigana, jer tamo odakle dolazi besneo je građanski rat. Njegova domovina je Salvador, fudbalska nedođija (ne, ne u onom smislu kao kod Džejmsa Berija, već u pežorativnom) baš kao i grad u koji je došao. Ali zato ostale blagodeti te male varoši- to se već moglo uklopiti u Panov svet. Idealno mesto za beg od stvarnosti...

 

Stadion Ramon Karanca na kraju je grada. Nema žurbe. Do njega će peskovitom Kaletom, čuo je usput da je to najlepša plaža u Španiji...
 

Romansirana priča:

“Fudbaler?”

“Da”

“Jedanaestica Salvadora? Gonzales, zovu vas Mago? Opasan dribling... Izgubili ste od Mađarske 10:1, izgubili ste sve utakmice, a izabrali su vas u idealni tim prvenstva. Zar još niste otišli kući, šta vas dovodi ovde?”

“Dolazim iz Pariza. Mislim da ću igrati ovde”.

“Do stadiona je najbolje preko Kalete, nije najbliže, ali nećete se pokajati. Pokazaću vam...”

...

Pa otkud jedan od najboljih fudbalera Mundijala tu? Šta traži u Kadizu?

Živa istina: Horhe Gonzales zvani Mago - Mađioničar, posle Svetskog kupa dobio je dva poziva. Jedan je bio sa Parka prinčeva od tvoraca novog kluba velikih ambicija nastalog fuzijom novoformiranog Pariza i starog Sen Žermena, a drugi lično od Luisa Aragonesa, legende Atletiko Madrida, tadašnjeg trenera. Mago se malo dvoumio pa odlučio za PSŽ. Otputovao je u Pariz. Dogovor je lako postignut. Promocija i potpisivanje ugovora zakazani za sutradan. Sve je bilo spremno na stadionu za objavu jednog od najvećih poslova, stigli su i novinari i fotografi, samo glavne zvezde nije bilo. Prokleta pariska noć... Mago je čitav dan prespavao u svojoj hotelskoj sobi.

“Dopao mi se taj grad, ali tu više nisam imao šta da tražim”.

Ništa kao taj jedan “detalj” ne može da opiše život Maga Gonzalesa. Njegova strast bile su žene, žurke i spavanje. Fudbal je igrao u slobodno vreme. Voleo je da dribla i voleo je noć...
“Noć mora da se poštuje, to je ozbiljna stvar, životna filozofija. To je umetnost”.
 

Ima jedno pitanje na koje Mago nikada nije umeo da odgovori, a pitali su ga: Da li bolje driblaš ili se bolje provodiš? Teška je to filozofija... A Maradona, brat po driblingu i još nekim vanfudbalskim aktivnostima, u naponu snage odaje mu najveću počast odgovarajući na pitanje da li postoji neko bolji od njega na ovom svetu: “Postoji! Horhe Gonzales! Ali on je iz druge galaksije, ne računa se”.

Ne može Mago u ravan sa Maradonom po fudbalskoj ostavštini. Ne može po tom “završnom računu” pod ruku ni sa fudbalskim kalfama, ali ima jedna mansarda ili potkrovlje u tom bubamarinom svetu u kom vodi glavnu reč. Tu stanuje jedna posebna, zaboravljena fela. Nešto poput slikara naivaca. Oni ne trpe pravila, okove i zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaraju sopstvenu vrstu umetnosti. Ko još pamti Rumuna Dobrina iz Arđeša što je bio bolji dribler od Hadžija; ili Paula Futrea, “desetku” Porta iz šampionske 1987; ili Kinkija Kinkladzea, mališe iz Mančester Sitija sa “desetkom” na leđima kome je mamina kuhinja došla glave i koji nije želeo da nauči engleski. A kako je samo vozao one engleske “šifonjere”... Nema takvog majstora danas u Premijer ligi; ili Vasilisa Hacipanagisa, sina političkih izbeglica iz grčkog građanskog rata koga su zvali fudbalski Nurejev. Frizura Kevina Kigena, obim butine Gintera Necera i sam Rivelinjo u stopalu. Najbolji igrač Sovjetskog Saveza u jednom trenutku i to kao drugoligaški igrač. Zezao se jedno vreme u Taškentu, igrao za Pakhtakor. Blohin? Svaka čast za Zlatnu loptu, ali...

To su ta imena, mnogima nepoznata, i Horhe Gonzales na čelu.

Ah, da, Mago. Da ne zakasni na let za Madrid. Luis Argones je i dalje nestrpljivo čekao. Ispostavilo se, uzalud...

Dan je bio tmuran, a let iz Pariza nemiran. Madridski pločnici vapili su za kišom. Mnogo sivila na jednom mestu... I Horhe je krenuo ka Kalderonu, ali tamo nikada nije stigao. Gužva i gungula, pa još taj pljusak... Sudbina je valjda tako htela. Uopšte mu se nije dopao Madrid. A i dosta je bilo lutanja. Nazad kući u San Salvador, ili ipak...daleko je Salvador. Poslednja šansa je na ceduljici u zadnjem džepu: Manuel Irigoyen, Estadio Ramon de Carranza, Plaza de Madrid, s/n.
...

"Evo, ovo je Karanca. Nadam se da ćete nekoga zateći, kasno je već... Srećno”. Mago se sa svojim vodičem konačno oprostio ispred stadiona posle dugog tabananja prelepom andaluzijskom obalom.

Manuel Irigojen najuspešniji je predsednik u stogodišnjoj istoriji tog malog kluba - do njega, tavorilo se u nižim ligama – a to svakako ne bi bio da čitav život nije posvetio svom mezimčetu. I noć i dan. Irigojen je još uoči Svetskog kupa kontaktirao neke ljude iz Santa Ane, gde je Gonzales igrao. Španci su osamdesetih već uveliko pratili zbivanja u Srednjoj Americi, prevashodno na Gold kupu koji je bio i kvalifikacioni turnir za Mundijal. Odustao je pošto je čuo da će Maga u Španiji pomno snimati Atletiko i Pari Sen Žermen. Malo je reći da je bio iznenađen kada mu je najbolje levo krilo Svetskog prvenstva pokucalo na vrata. Prošlo je više od godinu dana... A Pariz, a Madrid?!

“Znate, gospodine Gonzales, od onog razgovora za ljudima iz vašeg kluba mnogo toga se promenilo. Mi smo prošlog leta ušli u prvu ligu. Imali smo velike ambicije. Nismo uspeli”...

“Druga liga? To nije mnogo važno. Da pokušamo.”
 

I tako, Horhe Gonzales doneo je svoju magiju u Kadiz. Muzika De Falje, Magov ples na Karanci i plač u pesmi Kamarona de la Isle, uz Šabana Bajramovića najčuvenijeg “hitanosa” otkako je sveta i veka - sveto trojstvo! Ako je Kamaron bio omiljeni sin grada, onda je Mago najdraži usvojenik. Naravno da će postati i braća po noći, sinovi meseca...

Horhe Gonzales zvani Mago, ili kako su ga u Kadizu krstili El Magico, imao je sve što je bilo potrebno da postane planetarna zvezda. Umesto toga, izabrao je da živi po svome i da bude srećan. Samo dribling, samo instinkt, samo prava i zdrava igra u svojoj najčistijoj suštini. I srce deteta zarobljeno u telu odraslog čoveka.
“Uvek su me smtrali emotivno nezrelim jer se nikada nisam ponašao kako priliči mojim godinama. Sa 24 razmišljao sam kao da mi je 18, kada sam imao 31 ponašao sam se kao da mi je 25. Volim da živim i to je moj koncept za duži život”.

Mago je hteo da bude najbolji, ali nije voleo da trenira; Želeo je da u nedelju postigne gol protiv Reala ili Barselone, ali da prethodnu noć “kvalitetno” iscedi, do zore; Mago je uživao igrajuće se fudbala, ali nikada nije ljubio da postane deo cirkusa profesionalizma koji je u ono vreme već polako počinjao da liči na Holivud. Mago je bio boem i fenomen...
“Svi smo znali za njegove poroke, znao sam i da puši i da voli da popije. Zbog njega smo trenirali tek svaki drugi dan”, prisećao se David Vidal, jedan od trenera Kadiza iz onog vremena. “I to mu je bilo mnogo. Jednog meseca se nije pojavio na osam od 15 treninga. Kada se konačno pojavio posle nedelju dana pitao sam ga šta se desilo. Kazao mi je da je imao mnogo posla i da nije mogao da trenira. Za to vreme krio se po kabinama disk džokeja u diskotekama, dok smo ga mi tražili. On prve godine u klubu nije zaradio ništa. Plate, bonusi, sve je dao na kazne. I nije ga bilo briga”.

A Kadiz, taj veseli, karnevalski gradić, zavoleo ga je kao nikoga do tada. Konačno je i ta prelepa varoš spoznala svu magiju fudbala. Publika je počela da dolazi na treninge, ulični crtači imali su samo jedan zadatak – ružnjikavi anđeo u žutom dresu u toj i toj veličini. Nepunih godinu dana kasnije Kadiz je slavio povratak u Primeru, a umesto tradicionalnih venaca od cveća na balkanima u najužem gradskom jezgru visile su plavo-žute zastave i slike momka koji za godinu dana osvojio grad što su za njega vekovima ratovale najmoćnije flote sveta. I obično bile potopljene.

Na Karancu su onda dolazili španski fudbalski velikani...i svi su dobili porciju. Kadiz je dobio i prave navijače. Za njih kažu da su i danas najbolji u čitavoj Španiji. Uživali su da gledaju kako Mago Gonzales miluje loptu, kako je ljuljuška i uspavljuje na stopalu, kako mu se ona smeši i uvek vraća, kao omađijana ljubavnica. To između njega i nje, to je bila filmska ljubav. Nikada brak. Svaka utakmica – nova strast, nova avantura. Otuda valjda i ta magija...
 

Na Horhea Gonzalesa bili su slabi skoro svi treneri za koje je igrao. Prvi među njima bio je jedan Srbin, sada već zaboravljeni Dragoljub Milošević – Bebica, kome je Mago možda i došao glave. Milo, kako su u Kadizu zvali, igrao je pedesetih za Crvenu zvezdu, Budućnost iz Valjeva i šabačku Mačvu. Bio je veliki fudbalski inovator, postavljao moderne treninge i tako “kupio” kartu za Španiju, gde je prvo vodio Valensiju. Sa Kadizom u jednoj sezoni napravio takva čuda da se o njima i danas priča. Na Karanci je pobedio sedam prvoplasiranih ekipa Primere: Real Madrid, Barselonu i Atletiko sa po 1:0, Sosijedad 2:1, Saragosu i Valensiju po 2:0 i Bilbao 3:0. Nazvali su ga “matagigantes” (ubica velikih). Pred jednu drugu utakmicu sa Atletikom Bebica je na drugo poluvreme izveo 10 igrača na teren. I ne zato što je neko dobio crveni karton, već zbog toga što mu je Horhe Gonzales zaspao na stolu za masažu. Dugo vremena to niko nije primetio, a posle je usledio otkaz za Miloševića. Malo verovatna priča, ali legenda se i dalje presnosi s kolena na koleno u Andaluziji...

Vrlo interesantno, Bebica (Bambino), zvali su i naslednika Dragoljuba Miloševića, Argentinca Hektora Veiru, koji je bio rešio da “dovede u red” svoju prvu zvezdu pa je slao svoje ljude da ga bude uoči treninga.
“Ako sam zakazao u deset, dolazio je u 11, ako bi početak treninga bio zakazan za 11, on se pojavljivao u 12. Poklonio sam mu ogroman sat sa Paja patkom, nije vredelo. Onda sam jednog dana ispred njegovog stana doveo čitav flamenko orkestar. Svirali su i pevali. Posle nekog vremena on se pojavio na terasi i onako bezvoljno odmahnuo rukom: Dobro, ustaću, ali to je samo zato što obožavam ovu muziku”.

A kad bi ustao na “bolju” nogu Horheu Gonzalesu nije bilo ravnog. To se, doduše, retko dešavalo. Obično bi ga mamurluk prevalio na drugu stranu... U sezoni 82/83 protiv Barselone odigrao je jednu od najboljih utakmica u karijeri i postigao antologijski gol posle slaloma dugog 70 metara. Kako su se samo "pecali" Katalonci oko njega...kao glupi bakalari iz obližnjeg Atlantika. Na jednoj strani Maradona, Bernd Šuster, Karasko, Simonsen... Na drugoj sam Mahiko Gonzales. I pade velika Barsa na vatrenoj Karanci.
 

Beše to vreme kada je Hoze Luis Nunjez, poslednji predsednik Barselone u 20. veku i čovek koji otvorio La Masiju, počeo da razmišlja o prodaji Dijega Maradone. Do te utakmice u Kadizu tragalo se za adekvatnim naslednikom, posle nje sve je bilo jasno. Igrački, to je to, možda i bolje, ali šta ćemo sa đavolom u tom momku?

“Ako se oslobodim svojih demona, izgubiću i svoje anđele”, reče jednom davno Tenesi Vilijams. Držao se kao pijan plota te krilatice i Mago Gonzales.

Koliki god da je pacifista bio i osobenjak liberalnih shvatanja, tadašnji trener Barselone Cezar Luis Menoti nije baš mogao “da svari” ono što je čuo o svojoj novoj projektovanoj zvezdi. Zato se i odlučio da ga prvo uzme na probu. U leto '84. Barselona je putovala na turneju po Americi. Kadizov vragolan dobio je poziv i u klubu su ga jedva ubedili da treba da krene. Dobra će to zarada biti u slučaju transfera... Možda i poslednja šansa da se dođe do velikog novca, s obzirom da je čitava Španija već čula kako Mago dribla van terena. Noć uoči leta iz Sevilje predsednik Irigojen probdeo je sa njim kako se ovaj slučajno ne bi uspavao. Lično ga je i spakovao na avion...

Kalifornija. Lepa zemlja, devojke slobodne i uglavnom razgolićene, društvo kakvo se samo poželeti može. Pa još igraš fudbal i pajtašiš s Maradonom. Nema dalje. Posle nekoliko dana padale su opklade. Prva koja nije imala veze s majstorijama na terenu označila je Magov kraj u Barseloni. Jedna “fina” dama, dva asa – ko je odvede u klupski hotel nosi sve. Horhe dribla, magija čini svoje, ali Dijego ima još jednog keca u rukavu - Božja ruka, ista ona što će dve godine kasnije na Acteki da zada najteži bol Englezima - usred noći uključuje požarni alarm. Za manje od dva minuta svi su u holu. Menoti u čizmama prebrojava svoju “vojsku”. Jedan fali... Pričalo se da taj čudak zbog paranoje spava obuven kada je u hotelu. Hronični strah od požara... Pa sad vidite kako se osećao kada mu je obezbeđenje “privelo” bosonogog fudbalera u gaćama i njegovu kurtizanu obavijenu čaršavom.

Dok je Irigojen slagao misli u projekte od još ne zarađenog novca – pričalo se o cifri od nekoliko miliona dolara – Horhe Gonzales odstranjen je iz tima i poslat nazad za Španiju. Čuvši šta se dogodilo u Americi predsednik Kadiza besan, odlučio je da ga proda prvom klubu koji ponudi nešto novca. Valjadolid se javio prvi. Velikani su mu odavno zatvorili vrata... Navijači su se bunili, čak i bojkotovali utakmice. Nije vredelo.
 

Odlazak na sever predstavljao je svojevrsnu kaznu za Horhea Gonzalesa. Klimu u Valjadolidu opisao je kao “tri meseca pakla i devet meseci zime”. Ubijala ga je ravnica Kastilje i Leona, kao i sneg na Zorilji. Prvi čovek kluba Gonzalo Alonso na predstavljaju je govorio kako je doveo najboljeg igrača kojeg je svet video posle Pelea. U Španiji je običaj da na promociji novi igrač žonglira, da pokaže delić svog umeća za fotografe. Mago je bio zabundan, sakrio se kao kauboj iza pelerine i samo stajao. Kada su ga pitali kako se oseća kao novi igrač Valjadolida jedva je promrljao:
“Ovde je jako hladno i ja sam veoma pospan”.

Ta priča bila je od starta osuđena na propast. Posle samo devet utakmica pobegao je u Meksiko. Niko ništa o njemu nije znao godinu dana. Toliko je i kažnjen od strane FIFA zbog kršenja ugvora. Posle Mundijala koji je pratio iz lokalnih barova vratio se na Pirineje. Kako se to obično kaže, drugu mladost doživeo je u svom Kadizu. A gde bi? Manuel Irigojen sve je progutao pod pritiskom navijača. Poučeni ranijim iskustvom u klubu su mu ovoga puta ponudili novac samo za odigrane utakmice i postignute golove. Po meču 700 dolara.

Mago je blistao pod dirigentskom palicom Davida Vidala. Postigao je 28 golova na stotinak utakmica između 1986. i 1990. i svaki je bio svojevrsno umetničko delo. A počelo je naopako...
“Zakasnio je na prvi trening, na upoznavanje. Vratio sam ga u svlačionicu. Sklonio se sa strane, uzeo paklicu za burmut i počeo njome da žonglira. Svi su stali i gledali šta radi. To je bilo nešto neverovatno. Maradona je to radio sa pomorandžom i teniskom lopticom, ali one su okrugle”, pričao je jednom prilikom Vidal. “Kasnije me je često pitao nakon treninga šta ćemo sutra da radimo. Mislio sam isprva da se zainteresovao, uozbiljio. Ne. Shvatio sam posle da se nikada ne bi pojavio kada sam mu govorio da ćemo raditi na snazi ili taktici”.

Manuel Irigojen pokušao je još jednom da proda svoju prvu zvezdu i najveću noćnu moru. I opet ništa. Krajem osamdesetih došli su predstavnici Atalante sa džakom para. Bilo je to ono vreme kada je krenula strahovita ekspanzija Kalča, kada su na Apenine počele da dolaze najveće zvezde svetskog fudbala. Tako je mali klub iz Bergama u to vreme trošio milione na Trevora Frensisa (prvi Englez za koga je plaćeno 1.000.000 funti, beše to prilikom prelaska iz Detroita u Klafov Notingem), velikog švedskog majstora Roberta Prica, legendu Malmea, pa Klaudija Kaniđu. Zamislite samo tandem Gonzales – Kaniđa. Kakvi “sinovi vetra”...

Ali Maga nije to preterano zanimalo. Na prvom “gledanju” nije se ni pojavio – valjda mu se tog dana nije igrao fudbal – a na drugom je bio toliko očajan da su se Italijani pokupili i otišli sa stadiona posle prvog poluvremena.
“Tačno je, namerno sam igrao loše. Nisam želeo da idem. Isto bih uradio da je i Juventus bio u pitanju. A i pescaito frito (riblji specijalitet Mediterana) u Kadizu je najbolji. Odlično ide uz pivo”.
 

Horhe Gonzales nikada nije imao ambiciju da zaigra u velikom klubu. Njegov Kadiz večito se borio za opstanak. Ni to mu nije smetalo. Kada je već bio na pragu tridesetih Vidal i Irigojen poslednji put su pokušali da ga “prevare”. Igrali su na neku drugu kartu...
“Objasnio sam mu da će da proćerda svoj talent, da još ima vremena za njega. Pitao sam ga šta će da radi kad više ne bude mogao da igra fudbal, a ništa nije zaradio. Znate šta mi je odgovorio? Moj san je da budem vozač autobusa. Druga opcija bila mu je da sakupi dovoljno novca za jedan žuti taksi. To je bio kraj svakog ubeđivanja”, ispričaće pre nekoliko godina David Vidal.

A Magija? Fudbalska magija? To je ono kad otac priča mladom sinu, pa onda i unucima pred spavanje ono što niko nikada nije video...

“Bio jednom jedan Gonzales, Horhe Gonzales. Bio je najbolji i igrao je za nas. Zvali su ga Mago, El mahiko”. Pa, kakav je bio, kako je igrao? “Sećam se, igrali smo jednog leta protiv Barselone”... Tata, a ti si bio na toj utakmici? “Ne, ne, nažalost bio sam sprečen. Ali znam tu priču. Još pre početka utakmice ljudi su se na tribinama pitali: A Mago, gde Mago, šta se događa? Neko je sa strane dobacio: Verovatno spava, šta bi drugo? Utakmica je počela bez njega kao i mnogo puta do tada i gubili smo sa 3:0. Onda se odjednom pojavio on. Mamuran. Dok su svi ostali igrači bili u svlačionici presvukao se pored terena. Popio litar vode i seo na klupu da sačeka ostale. Ceo stadion mu je skandirao. Trener je bio mnogo ljut, ali odmah ga je uveo u igru”...

I, deda, šta je bilo dalje? Koliko golova je dao? A je l' igrao Maradona? “Naravno da je igrao, ali Mago mu je pokazao svoje. Pa koliko golova je dao, jesmo li pobedili? “Da, pobedili smo veliku Barselonu sa 4:3. Ne sećam se tačno, mislim da je dao dva gola i dva namestio Mehijasu. I osvojili smo trofej. A sad, na spavanje”...

I tako skoro četiri decenije odrastaju deca u Kadizu. Sada je tamo fudbal religija. Više niko i ne pita za Kolumba. Na Trgu katedrala ulični crtači bolje nego ikad prodaju portrete i karikature tog ružnog anđela. Sada ga ima u raznim bojama, sa uvećanim nosom ili ušima. Umetnici... Dodali mu i krila. Navijači su ga proglasili za sveca početkom novog milenijuma. U jednom uglu na Karanci, na žuto- plavoj zastavi, ispisano je “San Jorge”.
 

A što se tiče te bajka-utakmice sa Barselonom... Ona je, verovali ili ne, “odigrana”. Barem na papiru. Pojedini ugledni listovi u Španiji i Italiji objaviše izveštaje sa sve strelcima. Ali to je već magija Kadiza i njegovih ljudi. Kako im je to pošlo za rukom? Mašti na volju...

Horhe Gonzales nestao je jednog jesenjeg dana '91 jednostavno kao što je došao. Jedan svirac sa glavnog trga što je godinama sedeo ispred katedrale Santa Kruz kleo se da ga je video kada je odlazio. Priča se usput da mu je Mago za Kamaronovu “Soy gitano” ostavio cipele u kojima je krenuo. Jedni su govorili da se vratio kući, u San Salvador ili Santa Anu, drugi da su ga “baš neki dan” videli kako zabrađen igra fudbal sa klincima na Kaleti. Bilo je i onih koji su sve povezali sa nekim svevišnjim mađijama i istinskim nestajanjem. A biće najverovatnije da je otišao negde gde ga niko ne zna, da ostvari snove – da vozi žuti taksi. Tamo gde je buđenje uvek prirodno i gde nema snegova...

PS
“Kako se danas osećam? Sjajno! Da sam radio onako kako su mu govorili ne bih bio srećan. I ne bi bilo magije”.
Iz poslednjeg intervjua Horehea Gonzalesa povodom 20-godišnjece od smrti Kamarona de la Isle, jul 2012.