Zenica bluz

U hodniku jedne srednje škole u Luisvilu košarkaški trener je ugledao 2.08 centimetara visokog tinejdžera i praktično ga preklinjao da zaigra za njegov tim. Tom Pejn nikada ranije nije igrao košarku i u početku je na terenu doživljavao samo neprijatnosti i podsmeh. Čvrsto je odlučio da mu se saigrači i publika ne podsmevaju zbog saplitanja po terenu, ili loše prihvaćene lopte koja mu se odbila od grudi. Tog leta igrao je bilo kada, bilo gde i bilo s kim. Uloženi trud se isplatio i Pejn 1969. godine potpisuje trogodišnji ugovor sa Kentaki Vajldketsima. Mladić ulazi u istoriju kao prvi crni košarkaš koji je zaigrao na ovom Univerzitetu . Njegov otac poručnik u američkoj vojsci, doselio se sa porodicom u Kentaki, a kako je Tom odrastao u vojnim bazama širom Amerike, navikao je na život u rasno mešovitoj sredini. Ali pravila nisu bila svuda ista. „Nikada ranije nisam se susreo sa rasnim predrasudama dok nisam otišao na Koledž“, rekao je Pejn koji je čitavu premijernu sezonu presedeo na klupi. Prednost su dobijali beli momci sa Koledža koji su se košarkom bavili više usput i amaterski. Ali talenat i potencijal nisu mogli ostati neprimećeni.

U sezonu 1970/1971. Pejn je ušao spreman fizički, ali ne i mentalno. Na gostovanjima navijači su ga na svakom koraku častili uvredama zasnovanim na rasnoj osnovi, a da stvari budu gore ni domaća publika ga nije ništa manje štedela. Preteći telefonski pozivi, polomljena stakla na automobilu, razbijena jaja na vratima njegove kuće, postali su svakodnevna pojava. Pejn je postao zabrinut za bezbednost svoje žene (koju je oženio posle srednje škole) i nedavno rođene ćerke. Posle poraza Kentaki Vajldketsa  od ekipe Purdjua, stvari su dostigle svoj vrhunac. Pejn je posle utakmice izviždan i potpuno rezigniran zatražio je transfer. „Zamislite da vam 18.000 ljudi sve vreme dobacuje ‘crnčugo’. Kako bi ste se osećali, mislite li da sve to ne bi uticalo na vas?“, prisećao se Pejn, i dodao da je u to vreme počeo da oseća prezir prema belcima, ali da tada nije bio svestan toga. Njegov otac sprečio ga je da napusti školu i bukvalno ga je naterao da završi sezonu. A Pejn je u njoj briljirao sa 16,9 poena po utakmici, i 10,1 uhvaćenih lopti. Nekoliko puta postizao je i više od 30 poena na mečevima. Naravno da tako nešto nije ostalo neprimećeno. Skauti su najavljivali „novog Džabara“, i posle godinu dana provedenih na Koledžu Pejn ponovo ulazi u istoriju. On i još petorica igrača postali su prvi košarkaši koji su potpisali ugovor sa nekim timom iz NBA lige u vreme dok su još uvek bili na drugoj godini Koledža. Atlanta Houksi platili su neverovatnih 750.000 dolara za njegove usluge. Ali stvari nisu bile tako sjajne u njegovoj prvoj sezoni (1971/1972). Pejn je vreme provodio na klupi, a na terenu je beležio 4,1 poen po utakmici. Bila je to njegova prva i poslednja godina u NBA ligi, ali i jedna od poslednjih koju je proveo kao slobodan čovek.

„Stavio mi je ruku ispod brade i počeo da me davi. Gubila sam svest, a onda sam ugledala belo svetlo. Setila sam se priča ljudi koji su preživeli kliničku smrt. Ubrzo sam shvatila da su u pitanju baterijske lampe koje su nosili policajci…“ (ispovest jedne od Pejnovih žrtava)

U maju 1972. policija je uhapsila Pejna zbog osnovane sumnje da je povezan sa nekoliko slučajeva silovanja u okolini Atlante. Jedna od žrtava silovanja koje se dogodilo u septembru 1971, prepoznala je košarkaša na stranicama lokalnih sportskih novina. U početku, policija joj nije verovala, ali nekoliko dana posle hapšenja u Atlanti vlasti Kentakija takođe raspisuju poternicu za njim. Optužili su ga za tri pokušaja silovanja koja su se odigrala pre nego što je otišao u Atlantu. Suđenje za dva slučaja u Atlanti održano je u Džordžiji, i Pejn je osuđen na pet godina zatvora (dve i po godine proveo je u samici zbog učešća u jednoj pobuni zatvorenika). Po završetku odsluženja kazne u Džordžiji, Pejn je automatski prebačen u zatvor u Kentakiju, gde je trebalo da odsluži kaznu za jedno silovanje i dva pokušaja silovanja.

Pejn i njegove pristalice, na suđenju su pokušavali da dokažu košarkaševu nevinost plasirajući teoriju da je optužba motivisana rasnim predrasudama, a dokaz za to bila je njihova tvrdnja da su sve navodne žrtve bile belkinje. Podršku u vidu peticije dobio je i od Muslimanske verske zajednice čiju je religiju prihvatio tokom služenja kazne u Džordžiji. Porota na suđenju u Kentakiju 1977. sastojala se od jedanaest belaca i jednog crnog člana koji su Pejna proglasili krivim po svim tačkama optužnice. I pored toga što je zakon posle 1971. promenjen, Pejn je osuđen po starim zakonskim odredbama koje su za zločin silovanja predviđale doživotnu robiju. Ustanovljeno je da su napadi počinjeni između avgusta i septembra 1971. godine. Svi su bili slični u načinu izvedbe; sve tri žene bile su belkinje, sve su napadnute s leđa na samom ulazu u njihove domove, i svi su se odigrali u ranim jutarnjim časovima. Sve tri žrtve opisale su silovatelja kao ekstremno visokog čoveka sa blagim glasom. Dve su uspele da pobegnu, ali treća nije bila te sreće.

Posle odležanih šest godina od predviđene doživotne zatvorske kazne, Pejn je 1983. dobio pomilovanje. Sa 33 godine i u sjajnoj fizičkoj formi (zahvaljujući zatvorskoj gimnastici) vratio se košarci i jedno vreme nastupao je za Luisvil Ketbirdse (CBA liga). Počeo je i da boksuje, ali posle četiri borbe (dve pobede nokautom, i dva poraza takođe nokautom) povukao se. Kada je shvatio da mu sport više ne ide od ruke, uputio se u Holivud. Pejn se fokusirao na glumu, tačnije na uloge filmskih negativaca, a njegova kolosalna pojava od 2.16 cm i 127 kilograma bila je sasvim odgovarajuća za to. Pojavio se u jednom TV filmu, nekoliko sitkoma i jednoj reklami za Mekdonalds. Noćni život provodio je u društvu Elizabet Tejlor i Edija Marfija i konačno zatvorski dani izgledali su kao ružna i daleka prošlost. Sve do Dana zaljubljenih 1986. Policijska patrola prolazila je pored jednog holivudskog apartmana i zatekla Pejna kako leži preko jedne žene na haubi automobila. Njeno lice bilo je prekriveno peškirom, a njegov automobil stajao je upaljen u neposrednoj blizini. „Kriv je“, glasila je odluka porote na sudu u Kaliforniji. Dvadesetosam godina, glasila je presuda Suda. Ovog puta ostao je i bez podrške i bilo kakvog opravdanja. „Pravni sistem je toliko puta nepravedno tretirao pripadnike crne populacije da je u prethodnim slučajevima bilo teško poverovati da je Pejn kriv“, rekao je njegov advokat posle suđenja u Kaliforniji. „Sve do ovog hapšenja“. „Izneverio sam sve, došao sam do samog kraja i shvatio sam da mi je potrebna pomoć“, zaključio je Pejn.

Tokom psihijatrijskih pregleda u zatvoru bivši košarkaš došao je do zaključka da njegova potreba da zlostavlja belkinje datira iz vremena kada je igrajući na Koledžu u Kentakiju trpeo uvrede na rasnoj osnovi; „Nikada se nisam loše ophodio prema ženama, a ceo moj život preokrenuo se od trenutka kada sam došao na Koledž. Sva mržnja koju sam osetio na svojoj koži akumulirala se vremenom u meni i krenula u suprotnom smeru. Nikada nisam pribegavao nasilnom seksu. Ako bi bilo koja od mojih žrtava pokazala bilo kakav otpor, ja bih se povukao.“, rekao je Pejn. Čitav niz godina proveo je na terapijama, a deo prventivnog programa podrazumevao je i suočavanje sa ženama koje su bile žrtve silovanja. „Video sam takav bol u njihovim očima da mi nikada više ne bi palo na pamet da povredim ženu“, izjavio je posle ovog suočavanja. Hajdi Garsija, terapeustkinja koja je Pejna poznavala 15 godina zaključila je da je njen pacijent „napravio neverovatan pomak ka izlečenju“. Još jednom bivši košarkaš promenio je veru, vratio se hrišćanstvu i postao duhovni i religijski mentor ostalim zatvorenicima. U međuvremenu, žalbe njegovih advokata na previsoku kaznu konačno su urodile plodom. Sud u Kaliforniji presudio je da je Pejnu nepravedno određena visina kazne i posle odležanih 14 godina pušten je na slobodu. A onda je ponovo Kentaki stupio na scenu. Tamošnje vlasti zahtevale su da Pejn bude izručen toj državi posle odsluženja kazne u Kaliforniji zbog ranijeg kršenja uslovne slobode. Osuđen je na dodatnih 15 godina robije. Njegovi advokati izjavili su da su vlasti Kentakija ovog puta stvarno preterale.

Većina pravnika upoznata sa slučajem ili direktno uključena u njega, složila se sa zaključkom njegovih advokata. Generalni stav bio je da je kazna nestandardno stroga i da pri njenom donošenju niz činjenica nije uzet u obzir; Vreme koje je odslužio u Kaliforniji, rehabilitacioni proces kroz koji je prošao, i činjenica da je u Kentakiju za zločin silovanja ukinuta doživotna zatvorska kazna. Tom Pejn je tvrdio da je odluka suda motivisana isključivo rasnim predrasudama. Smatrao je i da su ljudi u Kentakiju kivni na njega ne samo zbog zločina koji je počinio, već i zbog činjenice da je probio rasne barijere kada je postao prvi crni igrač koji je zaigrao za Koledž pre toga sastavljen isključivo od belaca. „Nijedan belac nikada nije dobio ovakvu kaznu za ovu vrstu prekršaja“, rekao je. Suprotna strana smatrala je da ne postoji ništa neobično u ovakvoj odluci. „Njegovo kršenje uslovne slobode automatski ga lišava slobode, a država je za taj prekršaj mogla da mu dosudi i 20 godina, rekao je pravnik Tom Kembel. „Uzimajući u obzir prirodu njegovog prekršaja i činjenicu da je ponovo počinio isti zločin iako mu je puštanjem na uslovnu slobodu data šansa za resocijalizaciju, odluka je sasvim opravdana“, rekao je Kembel i zaključio; „Pejn je odležao samo šest godina od presude koja je glasila doživotna robija, a ako bi mu se danas sudilo za isti zločin, bio bi osuđen na 20 godina i morao bi da odleži najmanje dvanaest“. Javna bezbednost ipak je najvažnija.“.

Tom Pejn je u međuvremenu dobio i unuke, duge zatvorske dane provodi čitajući Bibliju, razne motivacione knjige, volontira u zatvorskoj kapeli i piše. Napisao je tri dečije knjige i nada se da će ih jednog dana neko objaviti. Kako sam kaže, u potpunosti je u skladu sa samim sobom i nada se da će jednog dana sopstveno iskustvo i greške moći da iskoristi kako bi mlade košarkaše upozorio na opasnosti sa kojima bi se mogli sretati u karijeri. Ukoliko se ne desi neki čudesni pravni preokret, priliku za to neće dobiti pre 65 rođendana, preciznije upravo ove 2015. godine. U godinama kada većina ljudi odlazi u penziju, Tom Pejn se nada da će pravi život za njega tek početi i da će bar malo moći da uživa u njemu.

„Ne tražim nikakvo sažaljenje. Znam da sam pravio greške i žao mi je zbog toga. Molim se za svoje žrtve svakog dana, ali se istovremeno pitam da li treba da plaćam za te greške do kraja svog života?“.

 

FOTO: Screenshot