Sjajan intervju Derika Rouza: Ne vole me svi, ali kidam kao pas!

Čak i kad je superheroj nokautiran, on je i dalje superheroj.

Nekad i sam malo reči mogu da se opiše velika dostignuća. Lebron Džejms ih je fino spakovao, kao loptu u koš sa poludistance, objašnjavajući eksploziju Derika Rouza na meču sa Jutom. Kad takav kompliment dođe od Kralja mora da znači. Teško je opisati koliko, jer su suze po okončanju susreta na kome je postigao 50 poena kazivale više od ličnog rekorda.

Bila je to jasna poruka da bivši as Čikaga može i dalje da igra na vrhunskom nivou, posle niza vankošarkaških elemenata koji su pretili da mu unište karijeru.
“Nikad nisam mislio da odustanem, da se penzionišem. Govorio sam sebi: možeš da prekineš, ali ne smeš da odustaneš. I nikad nisam. Nikad nisam bacio peškir u znak predaje. Iz prostog razloga što mnogo volim ovaj sport. Osim toga, imam sina i ćerku, nisam želeo da vide kako se njihov tata predao”, emotivan je Rouz u intervjuu I-Es-Pi-En-u.

Samo što je završio razgovor sa poznatu medijsku kuću i ponovo ušao u salu kao da su ga čuli duhovi prošlosti. Ne daju mu mira. Makar na prvi pogled izgledalo savršeno. Igrao je protiv Golden Stejta i opet se povredio. Stradao je skočno zglob. Timbervulfsi su uvereni da nije ozbiljno, međutim, sa Derikom se nikad ne zna, jer tog dela tela koji mu nije stradao tokom karijere. No, svaki put se vraćao, iako je jedinom kidao prednje ukrštene ligamente, a dvaput morao na operaciju meniskusa.
“Mislio sam – gotova mi je karijera. Dešavalo se da mesec i po dana nisam mogao da potrčim. Niti sam imao pojma u kakvom stanju mi je skočni zglob”, vraća film na period kad je bio na dnu. “Pokušavao sam da shvatim zašto mi se to dešava. U to vreme sam odlazio sa prijateljem u salu u tri ili četiri ujutru, samo da šutiram na koš. Oduvek sam sebe video u ili oko košarke, smatrajući da je ona moja komforna zona. Kad sam bio u Klivlendu shvatio sam da i dalje uživam u igri, da je deo mene”.

Čelična volja ga je vratila na teren. Da pokaže zašto je 2009. proglašen za novajliju godine, a 2011. za najkorisnijeg igrača NBA lige, najmlađeg u istoriji. Bile su mu 22. Sad je zreliji, pa ne podleže euforiji analitičara da će se vratiti na staro. Iako možda hoće.
“Tokom života svi prolaze kroz nevolje. Caka je u tome kako ih savladavaš. Čini mi se da sam mentalno jak. Usput, znam nešto o poslu kojim se bavim. Isto tako znam šta je zanat ostalih ljudi uključenih u košarku, a da nisu samo igrači. Oni su ti koji stvaraju priče. To je van moje kontrole. Ubija me u pojam kad pokušavaju da predvide šta će mi se desiti u karijeri, a ne mogu da pogode vremensku prognozu. Ajde, j…, kako ćete da mi kažete šta će biti s mojom karijerom, ako niste u stanju da saopštite ljudima da li će sutra padati kiša ili sneg. Nema smisla”.

Zasad je zadovoljan što opet igra. Ako izuzmemo tu poslednju povredu. Samo se nadamo da nije teže prirode.
“Sad pišem istoriju. Svaki put kad kročim na parket. Bar se tako osećam. Čini mi se i da moji navijači, čak i neutralci koji gledaju utakmice, mogu da se oslone na mene na neki način. Bar oni ljudi kojima je stalo. Ima i onih koji govore s…, to su isti oni koji me prate i pišu o meni. Koga briga šta oni imaju da kažu. Neka nastave da gledaju kako igram i neka pišu šta žele.”

Shvatio je da su mu baš zbog povreda neki okrenuli leđa.
“U se i u svoje kljuse. Naravno da me neće svi voleti. Niti će im se sviđati način na koji igram. Niti će podržati svaku odluku koju donesem. Mada, kako vreme prolazi, a sad mi je 30 leta, shvatam da nisam više emotivno derište. Sad sam odrastao čovek”.

Kao takav, drugačije postavlja prioritete.
“Činjenica da sam roditelj odigrala je značajnu ulogu u povratku na teren. Imam 30 godina i pet operacija iza sebe, što mi je pomoglo da shvatim gde sam i kakav život živim. Ne želim da pričam više o tome. Želim da način na koji igram govori umesto mene”.

Još nešto: planira da bude ruka koja će voditi mladi tim Minesote do mesta u plej-ofu.
“Jedan od ciljeva mi je da dobijem nagradu za najboljeg šestog igrača sezone. I da pomognem dečurliji u odrastanju, da spoznaju koliko ovaj tim zaista može”, govori svestan da mu je neophodan saradnik u liku Džimija Batlera, letos upornog da napusti Vukove, bez uspeha. “Želim da ostane. Znam da bi saigrači to voleli. Cela ekipa. E, sad, odrastao je čovek, doneće najbolju odluku za sebe, porodicu, karijeri… Bio sam u sličnoj poziciji kao on sad i mogu samo da mu poželim sve najbolje. Oseća on tu podršku, siguran sam“.

A kad jednom siđe sa scene po čemu bi voleo Derik Rouz da ga pamte?
“Da sam “kidao” kao pas. Da sam bio ubica svaki put kad sam izašao na teren”.

FOTO: Star sport, Reuters