Heroj našeg detinjstva - Šon Kemp: Samo sam hteo da zakucavam preko budala, a onda me je Lejmbir poslao u bolnicu! Nema kluba koji Pejton i ja nismo obišli, ali sad učim da budem dobar ćale

Dešava mi se da ljudi priđu u Sijetlu i pitaju me - “Hej, čoveče, gde ti živiš sada?”

Usledio bi brz odgovor.
“U Sijetlu, čoveče. Nikad nisam otišao”

 

Šon Kemp - popularni Vladar (reign man), heroj detinjstava mnogih ljubitelja NBA košarke iz 90-tih godina prošlog veka. Legenda Sijetl Supersoniksa, kluba koji više ne postoji i čovek koji je branio i boje Klivlenda, a 39. godini je obukao i dres italijanskog Montegranara.
“Niko mi ne veruje kada mu kažem da sam praktično ostao u ovom gradu. Čak i kada sam igrao u Italiji, zadržao sam kuću u Sijetlu. Nisam imao dilemu da li ću se vratiti. Srce i kultura ovog grada su i dalje isti, ali mnogo toga drugog se promenilo”, napisao je Kemp u autorskom tekstu za sajt za sajt www.theplayerstribune.com.

Jedna od najvećih promena je upravo to što više nema Soniksa. Odselili su se, nestali… A sve je bilo drugačije 1989. godine.
“Nisam znao ništa o životu profesionalca. Bio sam mlad i gladan. Hteo sam da zakucavam preko ‘budala’, pa onda uveče da izađem, a zatim opet da zakucavam. Imao sam sreće, jer mnogi momci sa takvim mentalitetom su brzo propali. Učio sam od Ksavijera Mekdanijela, Nejta Mekmilana i Majkla Kejdža koji su bili veterani kad sam stigao. Naučili su me da postoje važnije stvari od zakucavanja”.

A oni koji su imali prilike da ga gledaju, znaju koliko je Kemp bio dobar u zakucavanjima.

Oni koji  pamte taj Sijetl, dobro znaju da Kempa nije bilo bez još jednog majstora - Gerija Pejtona. Uvek su to bili Kemp i Pejton, Vladar i Rukavica.
“Na draftu smo dobili drugog pika i izabrali smo momka po imenu Geri Pejton. On je već sa koledža imao dobru reputaciju, bio je i na naslovnoj strani Sports Ilustrejteda. Sećam se i kad sam ga prvi put video da igra, zvao me je naš generalni menadžer Bob Vajtsit i reako da gledam meč Oregon Stejt - USC. Bilo mi je sjajno što me je zvao da praktično skautiram igrača”.

I nije Kempa najviše oduševila Pejtonova fantastična i fanatična odbrana na kojoj je kasnije i igradio karijeru.
“To je bilo njegovo lajanje. Pričao je stalno i sa svima. I to je bilo onako besno pričanje, raspravljanje, ne cvrkutanje. Na svakom delu terena, sa protivničkim klupom za rezerve, sudijama, navijačima. Nije mu bilo važno i niko nije bio siguran. Probao sam da uđem u TV kako bi shvatio šta priča protivničkom treneru. Bio sam oduševljen! Čini mi se da je završio meč sa 58 poena. Kad se završio prenos, rekao sam Bobu - ako dovedete ovog, ne treba mi dodatna motivacija. Moramo da ga dovedemo, nas dvojica ćemo da pocepamo sve”.

I tako je sve počelo. Sijetl je krenuo da pravi tim oko tandema igrača koji su praktično još bili klinci. Imali su ogroman talenat, ali nisu još tačno znali šta da rade sa njim i kako da ga kanališu.
“Bilo je i problema. Jedan od njih - kako da nateram sebe da u svakoj utakmici pružim maksimum. Naša sreća je bila što smo došli u ekipu koja je već imala pozitivan skor, gomilu veterana koji su dobro znali ligu. Van terena, Geri i ja smo stalno visili po barovima ili jednostavno ‘blejali’. Hteli smo da uživamo u svemu. Ali, kod NBA je dobro to što nemaš mnogo slobodnog vremena”.

Veterani su odigrali veliku i značajnu ulogu u Kempovom odrastanju i putu ka statusu božanstva u očima navijača Sijetla.
“Geri i ja dugujemo mnogo Ksavijeru Mekdanijelsu i ostalim veteranima što nismo protraćili karijere. Gurali su nas napred i terali da preuzimamo odgovornost. A smešno je to što je tim veteranima bilo lakše sa mnom nego sa Gerijem. Trebalo im je vremena da ga provale. Mene su svi gledali kao tinejdžera koji je došao iz državne škole u Indijani. Kada bi mi stariji rekli da nešto uradim, ja bih to i učinio. Morate nekad da ponesete i neku torbu više ili da kupite nekom Koka-kolu ili špil karata. Nije mi to bio problem”.

Ali, sa Pejtonom je bilo drugačije…
“Geri to nikada nije hteo da radi. Bio je drugi pik na draftu, šetao je lagano i smatrao da mu nošenje tuđih torbi nije stavka iz ugovora. Nervirao je ostale momke s vremena na vreme, ali su ga uglavnom ostavljali na miru jer su znali da je on momak koji može da iznese takav stav - bio je budućnost Sijetla. Kad se Geri navikao na Sijetl, svi su shvatili koliko smo srećni što je tu. Učinio nas je boljim. Bio je problem, ali naš problem”.

Prisetio se i Pejtonovog duela sa Džordanom u prvoj NBA sezoni.
“Sećam se kada je provocirao Majkla u pripremnoj utakmici, a ovaj ga je kasnije ponizio na terenu. Ali, za ostatak naše ekipe, kada smo videli kako je Geri ustao i uneo se Majklu u licu - to je bilo simbolično. Kao neki znak. Kao kada klinac izazove na tuču najvećeg školskog siledžiju”.

“Delovao je da se ne plaši Majkla. Svi smo mu govorili da nastavi, da ne odustaje. Geri nam je pokazao kako se bori i onda je ceo Sijetl počeo da se bori. I svi smo dobili takvu reputaciju. Sijetl je godinama igrao fizički jaku košarku. Vodili ili gubili, bili smo posebni jer smo se uvek borili”.

Slično iskustvo Pejtonovom, Kemp je imao sa Bilom Lejmbirom, legendarnim centrom Detroita. Pistonsi su tada dominirali, Loši momci su bili aktuelni prvaci NBA te 1989. godine.
“Došli su Pistonsi, bio je početak meča i ja sam zakucao preko Lejmbira. Detroit je pozvao tajmaut. Kad smo išli ka klupi video sam da je Lejmbir pokazivao prstom ka meni. Pomislio sam - On to meni? Ne može tako, upravo sam zakucao preko njega. Pa sam ja uperio prst u njega. Loši momci nisu dobili taj nadimak samo zbog dobre odbrane. Oni su stvarno bili loši, išli su da vas povrede”.

A upravo to je osetio već u sledećem napadu na svojoj koži.
“Tajmaut se završio, uhvatili smo skok i dobio sam loptu u kontri. Lejmbir je bio iza mene u reketu. Ne znam šta se desilo posle, sledeće čega se sećam je da sam se probudio u bolnici”.

Kemp sada ima 48 godina i, očekivano, neguje potpuno drugačiji životni stil.
“Sada svi ti izlasci sa Gerijem po klubovima deluju tako davno i daleko. I dalje se ponekad nađemo, ali smo mnogo mirniji. Naše majke su postale prijateljice. Upoznao sam njegovu porodicu i on moju. Čak su naši sinovi igrali nedavno jedan protiv drugog na koledžu. Čoveče, sve je to nerealno. Nekad smo se šalili na tu temu”.

Kada govori o porodici, Kemp priznaje da nije baš uvek bio idealan otac.
“Imao sam tu ulogu tokom većeg dela košarkaške karijere. Ali, propustio sam mnoge porodične trenutke zbog utakmica i teško mi je kad se setim toga. Iskreno, nisam baš uvek bio pravi uzor svojoj deci. Ali, uvek se trudim i učim. I naučio sam da je, kao i u košarci, najvažnije da se trudiš svaki dan”.

Otkrio je i ko su njemu i Pejtonu bili svojevrsni uzori.
“’Stokton i Meloun’, to smo Geri i ja uvek pričali na treninzima. To su momci na koje smo se ugledali kada smo pokušavali da unapredimo svoju igru. I ono što je zanimljivo, ne možete da pomenete jednog, a da se ne setite odmah i ovog drugog. Čast mi je kada čujem ljude da i za nas pričaju na isti način. Saradnja na terenu i prijateljstvo van njega”.

I za kraj, poruka koja govori da je ljubav prema Sijetlu - obostrana.
“I dalje sam tu u Sijetlu. U braku već 23 godine. Od nekoga ko je stalno putovao do muža i oca. Sijetl i dalje ima strastvene navijače, ovaj grad voli košarku iako nema tim. Sijetl mi je pružio ljubav koja traje i duže od moje karijere. Dočekao me je otvorenih ruku. Nigde drugde na svetu ne bih bio nego ovde. Ali, nešto nije u redu, nešto nedostaje. Potrebni su nam Soniksi. Toliko velikih sportskih trenutaka se desilo ovde. Verujem da ćemo jednog dana ovde opet imati NBA tim. Ne znam kad, niti kako, ali osećam. Košarka će se vratiti u Sijetl.

A ja ću biti ovde kada se to desi.

Foto: Printscreen