Heroinska udica (VIDEO)

„Šta mislite koliki bi vam bio ego da ste proglašeni za All-American igrača godine, da ste se pojavili na naslovnici Sport Ilustrejteda i Roling Stoun magazina, i da su o vama napisali knjigu?“, upitao se Kris Heren dok se po ko zna koji put osvrtao na sopstvene propuštene šanse i karijeru za koju su prognozirali da će biti u najmanju ruku blistava poput Ajversonove. Karijeru koju je sam uništio. A prilika je imao na pretek. I više nego što je igrač njegove reputacije zaslužio.

Kris Heren rođen je u malom američkom gradiću Fol Riveru gde je odrastao u porodici koja je imala poprilično dugu košarkašku tradiciju. Krisov otac, deda, brat i tri ujaka igrali su za srednju školu „Darfi“ u kojoj je prirodno i on započeo karijeru. Na završnoj godini srednje škole u sezoni 1993/1994, Kris je postizao 29 poena uz 9 skokova i 8 asistencija po meču. Čudesna statistika za plejmejkera (188 cm) koji je te sezone proglašen za „igrača godine države Masačusets“. Na jednoj utakmici nastupajući za Bostonski amaterski klub postigao je 63 poena, što je još uvek rekord AAU udruženja (Unije Amaterskih Sportova). „U to vreme nije postojao bolji srednjoškolski igrač u državi na njegovoj poziciji koja je u stvari bila kombinacija pleja i beka šutera. Bio je lider tima, šutirao je besprekorno sa svih pozicija, imao je fantastičan ulaz, brzinu i osećaj za igru. Već tada imao je sve odlike NBA igrača“, rekao je Leo Pejpil jedan od ljudi iz košarkaškog menadžmenta Boston Seltiksa. „Sport Ilustrejted“ napravio je priču o „novom Ajversonu“, kao i „Roling Stoun“, a očekivanja sredine, pre svih škole i porodice bila su velika. S njima, rastao je i pritisak koji je tinejdžer sve više osećao, a olakšanje je bilo nadohvat ruke. U vidu votke i marihuane.  

Po završetku srednje škole Heren odlazi na Boston Koledž. Na prvoj utakmici (postigao je 14 poena za 20 minuta) lomi ručni zglob i premijerna sezona za njega je bila završena u novembru 1994. Ali van terena zabava je tek počela. Osamnaestogodišnja košarkaška zvezda prepušta se žurkama i opijanju, i po prvi put do tada, kokainu. „Otvorio sam vrata koja narednih petnaest godina nisam uspeo da zatvorim“, rekao je Kris. Posle nekoliko nedelja Heren prvi put pada na doping testu, a posle izvesnog vremena i drugi. Sportska štampa imala je senzacionalnu vest. Nova nada američke košarke je kokainski zavisnik. Od dečka koji obećava, Heren je postao igrač za izbegavanje i budućnost više nije izgledala nimalo sjajna. Izbačen je iz tima i sa Univerziteta. Prilika za iskupljenje stigla je iz Kalifornije. Džeri Tarkanijan trener Univerziteta  Frezno rešio je da preuzme rizik i dovede Herena u svoje redove. Do kraja života Džeri je tvrdio da je Kris najbolji bek kojeg je ikad trenirao. „Džanki…Džanki…“, dočekalo ga je gromoglasno skandiranje publike na prvom meču. Ubacio je 30 poena. Cela dvorana na kraju meča ponovo je skandirala, ovog puta njegovo ime.

Heren nastavlja da pruža sjajne partije. U razgovoru sa skautima prvi put mu je rečeno da čak postoji mogućnost da bude izabran za prvog pika na draftu. Ali Kris nije zapostavio aktivnosti van terena. „Utakmica je počinjala u dvanaest sati popodne. Sedim u sobi sa devojkama čija imena ne znam, ušmrkavam poslednju liniju kokaina i direktno odatle odlazim na utakmicu. Ne sećam se kada sam zadnji put jeo, a poslednje što sam popio bila je limenka Badvajzera“. U novembru 1997. Heren je odigrao nezaboravnu utakmicu protiv Univerziteta Masačusets kada je za 30 minuta postigao 19 poena. Samo tri dana kasnije saopšteno je da je ponovo pao na doping testu. Ovog puta pokušao je da ublaži medijski linč i organizuje konferenciju za medije na kojoj je u potresnoj ispovesti pred televizijskim kamerama javno priznao da ima problema sa drogom i alkoholom. Poslat je u Solt Lejk Siti u Juti na tronedeljnu rehabilitaciju. Stiv Neš koji je bio Herenov prijatelj zamolio je Krisa Malina koji je i sam imao probleme sa alkoholom da pomogne Herenu. Malin je pristao i nekoliko dana Heren je proveo u gostima kod njega u Indijanapolisu. Publika ga je sada dočekivala povicima rehab, i tako pravili „medveđu uslugu“ svojim timovima. Provokacije su za njega bile samo podstrek za potpuno demoliranje protivnika. U istom periodu Kris se oženio i dobio dete sa dugogodišnjom devojkom Heder . Izgledalo je da će ga porodični život odvratiti od poroka, nažalost, to se nije dogodilo.

Elton Brend, Stiv Frensis, Beron Dejvis, Šon Merion, Ron Artest…ređala su se imena na NBA draftu 1999. godine. Prošao je prvi krug a Herenovog imena nije bilo ni u prvih trideset. Konačno, izabran je u drugoj rundi  kao 33 pik od strane Denver Nagetsa. „Poznata nam je tvoja prošlost, ovde su drugačija pravila, pratićemo svaki korak koji napraviš“, poručio mu je menadžment novog tima. Tako je i bilo, sve dok je bio u Denveru u kojem je te 1999/2000 postizao u proseku 5,8 poena i 4 asistencije za 29 minuta igre. Kris je kasnije rekao da je „godina u Denveru bila njegova najčistija“. Vreme letnje pauze Heren provodi u Fol Riveru gde ga jedan stari prijatelj „upoznaje“ sa oksikontinom, vrstom tableta protiv bolova. Kada se vratio u Denver, upoznat je sa informacijom da je trejdovan u Boston Seltikse. Herenove igre u Seltiksima bile su zadovoljavajuće i pored činjenice da je njegova zavisnost od tableta postajala sve jača. Kako bi problem sakrio od supruge često pribegava lažima poput one da ostaje duže na treningu ili da se „zadržao sa saigračima na piću“. „U Seltiksima sam odigrao malo utakmica na kojima sam bio trezan, a kada bih bio trezan definitivno se ne bih osećao dobro.“ Heren je opisao i jednu potpuno neverovatnu situaciju koja se odigrala neposredno pre početka jedne utakmice; „Desetak minuta pred početak meča napustio sam zagrevanje i u trenerci Seltiksa izašao iz Gardena kako bi se na parkingu našao sa dilerom koji je trebao da mi obezbedi tablete. Vratio sam se četiri minuta pre početka…“. Dan posle ove utakmice njegova slika osvanula je na stranicama Bostonske štampe. Bio je najzaslužniji za trijumf  Seltiksa. Heder mu pokazuje stranice, ali Kris deluje potpuno nezainteresovano. Seda u kola i ponovo odlazi da se nađe sa dilerom. Heren potom doživljava povredu kolena i Boston dobija povod da ga krajem oktobra 2001. oslobodi svih obaveza. Sezona 2000/2001. bila je poslednja sezona Krisa Herena u NBA ligi.

  „Prolazim carinu sa ženom, dvoje dece i 380 miligrama oksikontina u prtljagu“, prisećao se Heren svog puta u Italiju i odlaska u Bolonju, gde je igrao za platu od 50.000 dolara mesečno u kešu. Nadao se da će u inostranstvu uspeti da sakrije problem zavisnosti, ali ona je upravo dostigla svoj maksimum. „Kada bih ostao bez tableta znao sam da samo jedna stvar može da ih zameni. Obilazio sam autobuske i železničke stanice u potrazi za nekim ko bi mogao da mi je obezbedi, i pronašao sam ga. Pronašao sam svog prvog dilera heroina“. Peking, Istanbul, Šangaj,Varšava,Teheran, menjao je države i klubove kao na traci, a „heroin možete pronaći u svakom kutku planete.“ Heder još uvek nije znala da se Kris drogira, ali je sumnjala da nešto nije u redu. Problemi sa finansijama ukazivali su joj na to. „Ako bih zarađivao 22.000 dolara u kešu, 12.000 od te sume trošio bih na heroin“. Nije znala, ili nije htela da zna, u svakom slučaju Heder nije želela da prihvati istinu, živela je u svom svetu poricanja. Poslednji angažman pre povratka kući Kris je imao u Varšavi, gde je na nagovor prijatelja počeo da koristi „kristal met“, a kada se vratio u Sjedinjene Države počeo je da koristi špric i iglu.

Igračka karijera Krisa Herena završila se 2004. godine kada je izbačen iz Dakota Vizardsa (CBA liga) posle incidenta u kojem je uhapšen. Policija ga je pronašla bez svesti u kolima na parkingu jedne kafeterije sa nekoliko paketića heroina pored sebe. Drugom prilikom trebalo je da sačeka ženu i decu na aerodromu, međutim, na putu do njega završio je u zatvoru gde je priveden zbog pijanstva. Ali tu nije bio kraj, kombinacija heroina i votke bila je previše jaka. Pošto je pušten iz pritvora, onesvestio se i probudio u nekoj zabačenoj uličici u društvu nekoliko beskućnika. „Osam godina ranije igrao sam u Boston Seltiksima“, analizirao je svoju bezizlaznu situaciju Heren. „Svaki dolar koji sam zaradio od košarke potrošio sam na heroin. Kada ga ne bih imao, prodavao bih sve što sam u tom trenutku imao u kući -usisivač, tehniku, čak i dečije igračke“. U junu 2008. situacija je postajala sve gora. Scenario je bio sličan. Zakucao se kolima u telefonski stub u Fol Riveru pošto se predozirao. Policija ga je ponovo zatekla u besvesnom stanju sa iglom u ruci i kesicom heroina pored sebe. Bolničari i policija tvrdili su da je „tridesetak sekundi Kris praktično bio mrtav“. Još jednom postao je glavna vest u svim medijima. Smešten je u bolnicu i po prvi put u životu počeo je da razmišlja o samoubistvu. „Uzeo sam telefon i shvatio da više nemam koga da pozovem, više nisam imao prijatelje. Bilo me je sramota da pozovem ženu. Pozvao sam brata i rekao mu šta se dogodilo. Onda sam počeo da plačem“.

Kris Malin i njegova žena saznali su šta mu se dogodilo. Odlučili su da ga pošalju na jednu rehabilitacionu kliniku u Njujorku gde od juna do avgusta 2008. nije imao nikakvog kontakta sa spoljašnim svetom. Program rehabilitacije Heren je zatim nastavio u jednoj vili gde je tri meseca bio zadužen za razne kućne poslove, a kako je sam rekao, rad je bio krucijalan za njegovo otrežnjenje. Konačno u potpunosti rehabilitovan, Heren je 2009. odlučio da otvori školu košarke Pored nje Kris širom Sjedinjenih Država  održava predavanja na kojima prenosi svoja iskustva vezana za zavisnost i njegovu borbu sa njenim prevazilaženjem.

Objavio je i knjigu o svom životu na terenu i van njega. Nazvana je sasvim prikladno„Basketball Junkie“.

FOTO (Action Images)