Ranko Stojić: Žao mi je što nisam imao menadžera, da nije bilo mene Đibril Sise bi držao butik

Postao sam igrač kada...
"Toga sam bio svestan još kao sedamnaestogodišnjak, na debiju za prvi tim Iskre iz Bugojna, krajem 1975. godine. U to vreme vrlo jakog, finansijski stabilnog, mnogim ozbiljnim igračima zanimljivog člana Druge lige velike Jugoslavije, po kvalitetu ispred današnje srpske Jelen Superlige. Igrali smo sa Leotarom i pobedili sa 2:0, a Iskrin trener i selektor ondašnjeg olimpijskog tima naše zemlje Aleksandar Krivošej nije zažalio što me je tako mladog ubacio u vatru. Odlično sam branio i bio jedan od najboljih pojedinaca na meču".

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Posle utakmice reprezentacija Jugoslavije i Francuske 1985, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Meksiku. Na punom Koševu odoleli smo Trikolorima, predvođenim čuvenom četvorkom na sredini terena Platini – Žires – Fernandez – Tigana, a mene su proglasili igračem meča, završenog remijem bez golova. Nažalost, današnji predsednik UEFA dao nam je dva pogotka u revanšu i odveo ih na Mundijal. Iz Južne Amerike su se vratili kao osvajači trećeg mesta".

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
"Nikada nisam pomislio ni poželeo tako nešto, baš nikada! Imao sam padova, minus faza i loših trenutka, ali ništa me nije moglo odvojiti od fudbala. Voljni momenat je vrlo važan faktor uspeha u sportu, a moj je bio vrlo izražen. Desilo mi se, na primer da, pre dolaska u Partizan, primim gol sa čak 100 metara i to u početnoj fazi susreta. Šta sam uradio? Nastavio dalje, kao da se nije ništa desilo i do kraja sjajno obavio posao".

Ovo nikome još nisam rekao, ali...
"Tek posle odlaska iz Partizana u Dinamo saznao sam zašto je i kako došlo do toga da budem prvi koji je iz jednog od dva najveća beogradska kluba napravio transfer u Zagreb, jer su igrači do tada cirkulisali jedino u suprotnom smeru. I pored dobrih rezultata uprava crno-belih poželela je i pokušala da posle neka dva poraza otera Miloša Milutinovića i za trenera postavi Tomu Kaloperovića, oduvek bližeg onima u čijim je rukama bila moć odlučivanja. Cela ekipa se digla protiv otkaza našem šefu, a ja sam kao najkuražniji, uz to predsednik Radne zajednice igrača i partijski sekretar u klubu, preneo zahteve vrhuški, tvrdokorno insistirajući na Milutinovićevom ostanku na klupi. Naš stav je prošao, Miloš nas je vodio do kraja te vicešampionske sezone, ali sam se ja grdno zamerio rukovodstvu. I naknadno platio ceh".

Jedino žalim što...
"Žao mi je što nisam imao menadžera, posebno dok sam boravio u inostranstvu. I bez takve podrške uspeo sam da napravim lepe stvari u Belgiji, stigavši i do gola Anderlehta, u ono vreme jednog od top sedam evropskih klubova. Ipak, verujem da bih još bolje prošao i dalje otišao da mi je bilo čoveka koji bi me savetovao šta, gde, kada i kako moram ili ne smem da učinim. Kao što ja to danas radim sa momcima čije karijere vodim. Eto, da nije bilo mene i jednog kolege agenta, s kojim sam od 18. godine brinuo o Đibrilu Siseu, momak bi s 23 imao svoj butik u Parizu i jurio loptu po nekoj Drugoj ligi. Važnije mu je bilo kako je obučen i koja kola vozi nego kako igra". 

Da sam mogao da promenim nešto u igri, promenio bih...
"U Belgiji su me opisivali kao velikog perfekcionistu, dobre tehnike, izuzetne psihičke stabilnosti, jakog samopuzdanja i odličnog pregleda igre, a cenjen je i moj običaj da posle svakog treninga još jedno sat vremena individulano radim. Mislim, ipak, da su mi nedostajala dva-tri kilograma mišićne mase kako bih bio još bolji u istrčavanju na centaršuteve".

Da mogu da vratim vreme...
"Promenio bih način na koji sam se borio za tuđa ili svoja prava, reagovao na određene pojave, situacije ili ljude. Ostao bih svoj i držao do svog stava, samo bih to činio s manje verbalne agresije, odnosno s više takta".

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Vredan, iskren, uporan i, ma koliko to zvučalo paradoksalno u odnosu na druge osobine, emotivan".

Piše: Olgica Nikolić.