PRELAZZI: Šuker između Pavelića i Karadžića

Postoji ta potreba u prirodi modernog čoveka, koji svuda vidi nemoral i neljudskost, da traži heroje. Nekad su to časni vojnici i policajci, poginuli na zadatku, poput tragičnog spasavanja bebe proteklog vikenda, nekad oni humani pojedinci koje čovečanstvo čine boljim, nekad tek običan neznanac koji radi sasvim svakodnevnu stvar: ustaje trudnici u prevozu, nosi zembilj bakutaneru s Kalenić pijace, potrči za napasnicima koji pljačkaju ljude u po bela dana na Bulevaru.

Potrebni su nam, neophodni su nam, ljudi koji nam se čine boljima od nas, i ne volimo da heroji pokazuju sebičluk, licemerje, da koketiraju s nepravdom, sa zlobnicima, s kriminalom, s nemoralom.

U životu i umetnosti – bilo da je posredi književnost, film ili fudbal – ta se potraga za herojima zna otrgnuti kontroli. Od tih nesavršenih ljudi tražimo da budu uzori mladima, da se ponašaju po našim savršenim, često nedostižnim uzusima, da nikada ništa ne izjave i nikada ništa ne urade što bi srušilo sliku o njima, sastavljenu od hiljada sićušnih kristala, jednog uglačanijeg od drugog.

A šta kada to nije slučaj? Šta ako je umetnik obična baraba, šta ako je heroj u stvari podlac i ništarija? Čini li ga to manje umetnikom ili samo manje čovekom?

Ili smo spremni da pređemo preko tih njihovih osobina jer umemo da odvojimo profesiju od ličnosti?

Istorija je prepuna takvih primera: veliki Ezra Paund bio je glavni Musolinijev glasnogovornik i aktivni borac protiv svojih Amerikanaca i drugih saveznika tokom Drugog svetskog rata, njegov kolega, još veći pisac Knut Hamsun – ako se takvo poređenje uopšte može praviti – otvoreno je podržavao režim Vidkuna Kvislinga, svoju Nobelovu nagradu poslao je na poklon Jozefu Gebelsu, a propalom austrijskom moleru s brčićima napisao je najbolji epitaf koji će ovaj užasnik ikada dobiti; onaj genijalni perverzni čovečuljak Vudi Alen oženio se svojom pastorkom, Roman Polanski optužen je da je pedofil, decenijama posle rata izašlo je videlo da je Ginter Gras bio ponosni član Hitler jugenda, šta je u glavi Larsa fon Trira, to verovatno ni on sam ne zna...

I umetnost o kojoj pišemo na ovom prostoru, ona koja se igra stopalima, ređe grudima i glavom, obiluje dripcima koji su bili voljeni – valjda nikome neće pasti na pamet da vas ubeđuje da je Džon Teri, taj prevejani švaler koji nije prezao ni od zabijanja noža u leđa svom prijatelju i saigraču, dobra osoba, ni da je Rajan Gigs (koji će to uraditi svom bratu) kul tip, ni da je Žoze Murinjo duša od čoveka.

Koliko bi se navijača Čelsija odreklo kapitena Terija? Koliko bi pristalica Mančester Junajteda potpisalo da je Gigs idiot? Ostaju li oni heroji i kada shvatite da im je obraz tvrđi od krampona, a moral rastegljiviji od sekundi koje ističu kada jurite 0:1 u osvit devedeset i nekog minuta?

Glavni junak ove priče jednako je dobar primer kao svi pomenuti, a u žiži srpske javnosti bio je prošle sedmice, nakon što se susreo s Tomislavom Karadžićem, predsednikom Fudbalskog saveza Srbije, i od njega, uz stisak ruke pred ćiriličnim slovima, dobio podršku za kandidaturu za Izvršni komitet UEFA (koja je u međuvremenu stavljena pod upitnik).

Ako već dosad niste pogodili ko je sedokosi kolega Tomislava Karadžića, evo još nekoliko asocijacija.

Novembra 1994. svetski viceprvak Italija, bez titule u Americi samo zahvaljujući tome što je Buda tog vrelog popodneva u Pasadeni želeo da iskuša svog omiljenog sina, neprevaziđenog fudbalskog poetu po imenu Roberto Bađo, Italija jaka kao bregovi Sicilije o koje udara more, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo dočekuje jednu mladu reprezentaciju.

Svi znaju da ta repka ima simpatičan tim, da je istinska naslednica onih mladih „Čileanaca“ koji su sedam leta ranije zaseli na svetski tron – oni drugi, zlosrećniji baštinici u tom trenutku su pod debelim zidom sankcija – ali niko ne može da pretpostavi da “dečki” mogu da pomrse konce ekipi u kojoj se nalaze Bađo, pa i Dino, pa Paljuka, Kaziragi, Maldini, Lombardo, Kostakurta...

Ali te večeri u Palermu svet saznaje za momka koji je dotad bio ponos samo Osijeka, Zagreba i Andaluzije. Ova vedeta daće dva gola Italijanima i proslaviti ih bučno kako to može samo barjaktar mlade nacije, još u ratu i obuzete nacionalnim (i nacionalističkim) zanosom.

Taj isti tip zabiće 1996. u Engleskoj jedan od najlepših zgoditaka u istoriji evropskih prvenstava, i jedini gol koji je mogao da na turniru stane uz bok onom Karela Poborskog: Danci jure dva gola zaostatka potkraj tekme i daju sve u napad, a onda broj devet dobija loptu na četrdesetak metara od gola, kreće prema Šmajhelu i svojom levicom – a takve levice je retko bilo na Balkanu, tom levicom daće i svoj jedini gol za „staru“ Jugoslaviju – podbada loptu i lobuje velikog vratara.

Biće to, ako vas poplava hrvaštine nije naterala da konačno progledate, naravno, glavom i markantnom vilicom Davor Šuker, najbolji hrvatski napadač svih vremena, legenda koja će zavrediti Zlatnu kopačku na Mundijalu 1998, kada će Hrvatska osvojiti treće mesto, uz briljantne pobede nad favoritima Nemcima, uz pomalo oteto polufinale protiv Francuske – domaćini su se provlačili sve do finala, a tamo im se desilo da Ronaldo ode, žargonom američke vojske, AWOL – uz fantastičnu igru koju je u svoje Vatrene usadio veliki Ćiro Blažević.

Te 1998. Ćiro će, eliptičan kakav je uvek bio, u jednoj rečenici opisati veličinu i značaj Davora Šukera. Kada su ga pre poslednjeg kola u grupi pitali da li bi više voleo da u špicu ima tada savršenog Gabrijela Batistutu ili Šukera, Blažević je novinaru odbrusio:

„Ma ne bih dao Šukera za deset Batistuta, jebo te Batistuta...“

Ali događaj zbog kojeg je podrška Tomislava Karadžića i fudbalske Srbije Šukeru dovedena u pitanje nije se dogodio ni na jednom fudbalskom terenu, nije omiljeni saigrač Peđe Mijatovića iz sezone u kojoj je Real Madrid skinuo svoje evropsko prokletstvo napravio kiks na travnjaku poput onog Džoa Šimunića; nije mu zamereno čak ni kada je, sada kao prvi čovek Hrvatskog nogometnog saveza, očijukao sa fudbalskom reprezentacijom tzv. Kosova, najavivši svojedobno da bi Hrvatska mogla da odigra prijateljsku utakmicu u Prištini.

Ne, događaj koji je mnogog Srbina naterao da ostavi komentar poput „pola Hrvat, pola ustaša“ po portalima, zbio se mnogo ranije, onog leta kada je najbolji igrač Sevilje prešao u Kraljevski klub. Kao i mnogi (relativno) mladi pripadnik njegove nacije, Šuker tih vrelih dana hodočasti na Cementerio Sacramental de San Isidro, gde je pokopan ustaški poglavnik Ante Pavelić. Da stvar bude gora, s njim su u društvu Zoran Petrović Ivica i Miljenko Žaja Krojf, samo što potonji s velikim Holanđaninom nema veze; ne, obojica su momci sa usijanog zagrebačkog asfalta, a sva trojica veliki štovatelji lika i dela lidera ustaša.

Šuker se nikada neće odreći te posete, a ni Pavelića – „Svi znaju za šta Šuker stoji“, reći će tokom kampanje za prvog čoveka hrvatskog saveza; „Išao sam tamo kao što neki drugi idu u Aušvic“, dodaće, da stvar bude gora – i valjda je samo srpska pristojnost i gostoljubivost, da ne upotrebimo neku težu reč, poput beskičmenjaštva, recimo, odlučila da ga nikad ne suočimo s time.

Šukerov drugar Tomislav Karadžić prvo mu je obećao podršku u trci za UEFA, onda je promptno – nakon što su mu udruženja izbeglica skrenula pažnju na Šukerovu nimalo svetlu nefudbalsku prošlost – najavio da će je preispitati, „ako dobije dokaze“.

A dokazi se, moj Tomislave, nalaze tu blizu, na onoj stvarčici zvanoj Google...

Sve to nas vraća na početak teksta, i onu dilemu staru koliko i sam fudbal, pa i čovečanstvo.

Nikakva poseta ničijem grobu neće od Davora Šukera napraviti manjeg igrača ni manje fantastičnog špica, i ne treba njegovoj impozantnoj karijeri i prirodnom talentu oduzeti ni promil zasluga; ako je on fudbalski Ezra Paund sa Balkana, neka mu bude, i neka mu Pavelić bude samo crna fusnota u velikom životu; sem političkih ubeđenja, i tu je Mijat dobar jemac, Šuker je verovatno pristojan čovek; fakat je i da komšije makar imaju igrača, a ne (anti)fudbalskog radnika na čelu saveza, na čemu im treba stisnuti šaku; ali ostaje pitanje: da li će naša želja za dobrosusjedskim odnosima zauvek ostati veća od našeg nacionalnog ponosa, ako je išta od njega ostalo?

Ili ćemo nekad napokon shvatiti da i među herojima i velikanima ima običnih zlobnika?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta