Orden za Toleta

Gotov? Možda. Otišao iz srpskog fudbala za sva vremena? Nadamo se. Ali makar više ne može da se diči titulom prvog čoveka srpskog fudbala koju je tako nezasluženo i neuspešno nosio ovih prethodnih osam godina. Tomislav Karadžić je danas izgubio status najmoćnijeg  čoveka fudbala u Srbiji. Realnost nam je i dalje crna, budućnost siva, ali makar ostaje neka nada da je odlaskom Tomislavom Karadžića sa čela FSS stavljena tačka na najtamniji period u istoriji srpskog fudbala.

Činjenice govore i ne mogu da se obore: Tomislav Karadžić odlazi sa čela Saveza kao njegov najneuspešniji predsednik u istoriji!

Ako je učinak A reprezentacije (a trebalo bi da bude) merilo nečijeg rada i uspeha, vremešni privrednik iz Subotice nema čime da se pohvali. Bilo da smo se zvali Jugoslavija, Srbija i Crna Gora ili samo Srbija, nikada naša reprezentacija nije propustila tri velika takmičenja zaredom, a da je imala šansu na terenu da to uradi. Jedini put se takav slučaj desio u periodu od 1992. do 1996. godine kada je tadašnja Jugoslavija zbog sankcija bila onemogućena igra jedno veliko takmičenje i učestvuje u kvalifikacijama za dva. Ono za šta su nam nekada bile potrebne sankcije čitavog sveta, petnaestak godina kasnije nam je bio dovoljan samo Tomislav Karadžić, njegovi saradnici i niz katastrofalnih poteza.

Rođen u Kraljevini Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata, Karadžić se od 1968. bavio rukovođenjem u državnim firmama preko kojih je i ušao u fudbal na lokalnom nivou, da bi nekoliko godina posle odlaska legenardnog Miljana Miljanića sa čela FSS pustio pipke hobotnice i postepeno prigrabio svu vlast u fudbalskoj Srbiji.

Nedugo posle njegove vladavine u subotičkom Spartaku, jedan od najpozantijih klubova Jugoslavije je ugašen. Sa klupskog je prešao na nacionalni nivo. Klubovi su se i dalje gasili. Uprkos neuspesima, opstajao je i bivao sve moćniji i jači. Stvorio je oko sebe glasačku mašineriju čije podizanje ruke je bila nagrada za sitne, šićardžijske interese na lokalnim nivoima.

Prošlost, poštovanje tradicije i istorije ga nisu zanimali. Bez trunke kajanja je u programu SOS kanala ravnodušno poručio da ne zna ko je Čika Dača, jedan od pionira fudbala u Srbiji i čovek koji je doneo prvu loptu u Kragujevac.
"Iskreno, nisam imao pojma o tome i ako je tako, onda je to sjajna stvar za Kragujevac!", rekao je kasnije.

Prošlost bismo možda i mogli da mu oprostimo, ali ono što je pravio od sadašnjosti i budućnosti je neoprostivo.

Koliko je unesrećen srpski reprezentativni fudbal za vreme njegovog mandata, toliko je nazadovao i klupski. Zvanično, Karadžić je bio distanciran od klupskih takmičenja, a nezvanično… Pa, teško je to  objasniti.

Šta god da se dešavalo klupskom fudbalu, njega to nije zanimalo. Kao da je predsedavao vaterpolo ili teniskim savezom. Ostaće upamćen i po antologijskim izjavama da je prvenstvo regularno, ali da je svako sledeće bilo regularnije. Imao je neko čudno tumačenje regularnosti… Oprao je ruke od onog što je bilo najurgentnije za sređivanje u srpskom fudbalu i na taj način širom otvorio vrata likovima koji su unakazili i velike i male klubove. Pod porukom da klubovi sami treba da organizuju svoje takmičenje. Samo što ovo nisu Engleska ili Nemačka. Međutim, bitan je bio njihov glas koji ga je držao u fotelji.

Poznavanja same fudbalske igre i ovog sporta, demonstrirao je fatalnim izborima za poziciju selektora A tima. Jedini put kada je pogodio sa Radomirom Antićem, ubrzo je demonstracijom sile i manipulacije sklonio čoveka koji je uspeo da vrati nadu i sjaj srpskom fudbalu. Ali je proslavljeni trener ukazivao na neke mračne pojave u Karadžićevoj mašineriji i želeo da bude plaćen na osnovu rezultata.

Antićeva satanizacija je bila samo koja je prelila čašu u moru Karadžićevih pogubnih odluka. Od tada se 99 odsto ljudi kojima je stalo do fudbala okrenulo protiv apsolutiste. Sve posle toga - fijasko za fijaskom. Svi naredni selektori birani su kao naivci koji su - čak i kada nisu bili krivi - primali njegove metke i napravili kišobran za njegove debakle. Odlazili su sa tužnom konstatacijom: Šta mi je to trebalo?

Kako je vreme prolazilo tako je reprezenztacija Srbija postajala sve veći negativac u sopstvenoj zemlji. Velikom zaslugom Fudbalskog saveza Srbije. Na retko kojem stadionu je Karadžić mogao da se pojavi, a da ga ne dočekaju salve zvižduka i uvreda. Nemoguće da su svi oni bili na pogrešnoj strani.

Proradila je lična sujeta i “kidnapovao” je reprezentaciju od sopstvenog naroda. Srbija je pobegla iz Beograda, sa “Marakane”. Istog onog stadiona koji je Antićeva reprezentaciju punila kao košnicu, zbog koje se tražila karta više i pored simpatizera iz cele Srbije, dolazili kontigenti navijača iz Republike Srpske, Crne Gore, dijaspore… Reprezentacija koje bila voljena i igrala fudbal.

Međutim, tirbine Marakane su postale najgora muzika za uši Tomislava Karadžića. Poslednji put kada je reprezentacija igrala na najvećem stadionu, bila je jesen 2013. protiv Hrvatske. Da je makar napravljen neki stadion u međuvremenu, pa da i reprezentacija dobije svoj lični dom…

Ali za vreme Karadžiča, u Srbiji su nikla samo dva stadiona (Voždovac i Gornji Milanovac) koje su podigli lokalni entuzijasti i privatni ulagači. U međuvremenu, Karadžić je prosipao bajke u ugledu FSS u Evropi i tobože nekoj liderskoj poziciji u regionu. Primera radi, samo u Rumuniji i Mađarskoj su za taj period podignuta dva velelepna nacionalna stadiona.

Na kraju smo došli i do toga da je Karadžić bez blama vređao inteligenciju obrazloženjem da je selektor Advokat došao na preporuku ljudi iz UEFA. Verovatno smo jedina zemlja kojoj je UEFA postavljala selektora… Ali kada čovek izgubi kontakt sa ljudima i okolinom traži prijatelje tamo gde ih nema.

Kako je ponestajalo rezultata, zdrave klime i normalnog ambijenta, tako se i Karadžić hvatao za slamke spasa. Ako bi neka mlađa selekcija napravila uspeh, onda je to bio plod višegodišnje strategije i planiranja. Kada je tim istim selekcijama trebalo držati stranu u sukobu sa klubovima koji nisu želeli da puste igrače, FSS je ćutao kao zaliven. Kada bi uspeh napravili futsaleri, opet je bio tu da se pohvali iako nije znao za njih.

Sa ponosom je isticana i ta famozna kuća fudbala. Napravljena većinom od finansijskih sredstava UEFA. Nešto što je u svetu standard, za nas je predstavljeno kao korak u 22. vek. Kuća fudbala je imala više ulogu Karadžićeve lična hacijende za udomljavanje dugogodišnjih sluga. Dok su stadiona propadali, a tereni sve više ličili na sibirske tundre, Karadžić se busao u grudi kako ćemo zahvaljujući njemu isti taj fudbal po livadama moći da gledamo i pod reflektorima.

Ostavio nam je reflektore, ali je ugasio svetlo. Biće potrebno još mnogo vremena da se tmina raziđe. Ne uliva nadu ni to što posle Karadžića ostaju svi isti njegovi ljudi. Oni koji su ga predložili da za osmogodišnje uništavanje srpskog fudbala bude nagrađen funkcijom počasnog predsednika. Čisto da i dalje malo obilazi svet na prijateljskim utakmicma, pošto reprezentacija odavno ne učestvuje na velikim takmičenjima. Navikao je na luksuzne hotele i komfor dok je ostatak Srbije navikao da parnim godinama, leti zaduži daljinac i izabere neku od stranih reprezentacija za koju će navijati.

Predložen je i za orden od strane nekadašnjeg opoziocionara. Orden za sve što je uradio u srpskom fudbalu.

Možda i zaslužuje neko ordenje. Iz kategorije: neprijatelj fudbala prvog reda. 

(FOTO: Star Sport, MN Press)