Kad je Anđus na ekranu, sve ih ubije!

Za one koji odlučuju o pojedinim medijskim standardima, TV voditelj i sportski novinar Dejan Anđus imao je isuviše zapaljive monologe i stoga je u jednom trenutku doživeo da mu se emisija ukine. Na ogromno zadovoljstvo onih koji utorkom uveče zbog njega žure u svoje kuće i stanove, posle nekoliko meseci pauze ponovo se našao ispred kamera.

 

Reklo bi se, jači nego ikad...

Ko je Dejan Anđus?
"Rođen sam u Beogradu, otac mi je Paštrović sa Svetog Stefana, a majka mi je Beograđanka treće generacije. Odrastao sam na Zvezdari, a posle smo se preselili i išao sam u školu na Paliluli. Pod stare dane sam završio na Novom Beogradu. Do tada sam sa one strane Save bio samo dva puta u životu i to kad sam gledao Radnički Novi Beograd protiv Hajduka s Liona za koji sam navijao kao dečak", kaže Dejan Anđus na početku razgovora za MOZZART Sport.

Jesi li po ceo dan ganjao čuvenu fucu od „pet i šesto“ (toliko je 70-ih godina koštala gumena fudbalska lopta, prim.aut.) po zvezdarskim sokacima?
"Oni koji me znaju od detinjstva sigurno se sećaju koliko sam dobro igrao fudbal. Svi su se čudili zašto nisam postao vrhunski igrač".

Zašto nisi?
"Nisam voleo da treniram i nisam podnosio autoritete. Nehajno sam živeo i mrzelo me da ustajem ujutro i da idem na trening. Veoma je naporno biti profesionalni sportista i stoga majstorima dan-danas skidam kapu zbog toga".

Jesi li peglao u odbrani ili si bio virtuoz?
"Sve sam mogao da igram, ali sam u suštini bio golgeter. U jednoj svesci sam čak vodio evidenciju u kojoj je pisalo da sam tresao mreže koliko i Puškaš".

Je l’ u pitanju mali fudbal?
"Jeste i u to vreme na Zvezdari on je bio ekstremno popularan. Igralo se na igralištu Građe, kako smo zvali Građevinsku školu".

Da li je bilo publike?
"Imali smo stalne gledaoce. Starci su dolazili sa hoklicama i jastučićima i čekali na početak utakmice. Sećam se duela u kojima sam se kao 16-godišnji vunderkind nadgornjavao sa prvotimcima nižerazrednih beogradskih klubova koji bi danas, normalno, igrali Prvu ligu. Na primer, s Miletom Miloševskim, desnim bekom lionskog Hajduka, zatim sa čuvenim Cikarom Janjićem, levim krilom Zvezdare, onda sa Mlađom Stojanovićem koji je 20 godina bio kapiten Sinđelića. Tu je bio i Kole Ajkula, profi igrač malog fudbala i Lilika iz čačanskog Borca, kao i Ljuba Gavrilović, otac pevača Ivana koji je igrao treću nemačku ligu kao gastarbajter. Moram da pomenem veliku nadu Partizana Mehu Milutinovića. Dolazio je čak i Aca Kovačević koji je u to vreme zvanično proglašen za najboljeg igrača malih terena. Znači, sve strahoviti igrači".

Jesi li pokušao s velikim fudbalom?
"U „Sportu“ sam pročitao vest da Crvena zvezda prima pionire. Ljudi vole da se hvale i pričaju gluposti, ali ja imam svedoka Milovana Đorića koji je tada vršio selekciju i od 100 klinaca izabrao nas desetoricu. Kasnije sam prešao kod Tome Milićevića koji me razočarao, jer u meni nije prepoznao veliki talenat. Prešao sam potom u Rad, kod čuvenog Mlađe Mitrovića. U to vreme nije bilo da te roditelji vozikaju po gradu. Borio sam se jedno vreme, putovao i trenirao i ubrzo odustao. Kasnije sam pokušao u Obiliću, odakle smo grupno prebačeni u Jugopetrol kod Buce Kneževića. Dobar sam bio, toliko dobar da sam umeo da uzdrmam prečku i sa 30 metara".

Šta te odvelo u svet sportskog novinarstva?
"Oduvek sam znao da ću biti u sportu, samo nisam znao na koji način. Opredelio sam se za novinarstvo posle povratka iz vojske. Počeo sam u „Sportu“ i objavio nekoliko traljavih tekstova o nekom levom sportu. Imao sam nekoliko krcatih sveski sa brojnim informacijama i statistikom. O svemu i svačemu sam vodio evidenciju. Primetio je moj sada pokojni otac Tomislav kakav sam fanatik i zato je pozvao Dragana Manojlovića, novinara „Politike Ekspres“. Znao ga je preko streljaštva, pošto je moj Toma bio jedan od tvoraca SK Crvena zvezda. Hteo je da parira SK Partizan koji je do tada vedrio i oblačio".

Dakle, otac te zarazio s ljubavlju prema crveno-belima?
"Tako je. Bio je patološki zvezdaš. Vremenom sam dolazio u nedoumicu koliko ima mašte, a koliko istine u njegovim pričama s Marakane. Recimo, tvrdio je kako je Blagojević u onom legendarnom preokretu protiv Dinama iz Berlina centrirao pošto mu je on iz sveg glasa vikao sa zapadne tribine da centrira. Iz tog razloga je bio ubeđen da je Blagoje digao loptu na njegov zahtev i na taj način je pomogao Zvezdi da dođe do gola i finala Kupa UEFA. A kad je Dule Savić dao onaj gol Arsenalu, skočio je iz sve snage i razbio luster i isekao levu ruku".

Hajde da se vratimo na tvoje novinarske početke. Gde si otišao iz „Politike Ekspres“?
"Zoran Šećerov, tadašnji urednik fudbalske rubrike, pozvao me u „Sportski žurnal“. Prihvatio sam poziv i počeo da pratim FK Zemun. U to vreme, politika me užasno zanimala, baš kao i slobodno pisanje. Jednostavno, nisam bio tip novinara koji će da opisuje stative, prečke, driblinge i ostalo. Želeo sam da se upustim u klinč i pišem ko upravlja klubovima i šta se u njima stvarno dešava".

Misliš, šta se radi iza zavese?
"Upravo to, dok sam sve drugo ostavljao struci. Učlanio sam se u Radikalnu stranku i sprijateljio sa Šešeljom. Na taj način sam se otisnuo u političko novinarstvo. Sećam se, napisao sam u „Politici Ekspres“ komentar o vođama DEPOS-a koji su tvrdili da na mitingu nije bilo ničeg uvredljivog i da su se Miloševićevi policajci bez razloga obrušili na demonstrante. To je bila laž, jer je svaki govornik pljuvao po Miloševiću kako je stigao. Na tom tekstu su mi čestitali socijalistički kadrovi koji su bili u velikom broju u „Ekspresu“, mada nikada nisam bio komunista. S duge strane, ovi iz DEPOS-a su osuđivali taj komentar. Već tada sam znao da ću ceo život provesti u nekim borbama".

Jesu li one donkihotovske prirode?
"Zavisi, neke jesu, neke nisu, kod nekih je rezultat isplivao na površinu".

Utisak je da si jedva dočekao dobijanje prostora na televiziji?
"To je priča iz dva dela. Prvo je bila partijska produkcija Srpske napredne stranke na TV Svet plus, odnosno Kopernikus 3, gde sam osmislio fudbalsku emisiju u dogovoru s jednim, danas visokim funkcionerom. Samo ne pod uslovom da se klanjam i da gmižem po podu, zato što imam tu emisiju. Tu sam pokrenuo pitanje promena u Crvenoj zvezdi i zakačio neke ljude koji se danas druže s visokim državnim funkcionerima".  

I kako je došlo do promena?
"Prvo sam predložio Duleta Savića za predsednika. On se nećkao, ovamo – onamo. E onda sam došao na ideju da Džajić ponovo postane prvi čovek, iako je jednom to već bio i nije se dokazao".

Gde je u tim relacijama bilo mesto Zorana Stojadinovića?
"Stojadinović se svojevremeno družio sa sada visokim strukturama, tada opozicionim, valjda ih je gostio po Barseloni i dobio je obećanje od njih da će u slučaju promene vlasti postati sportski direktor Zvezde. U međuvremenu se upoznao sa mnom i počeo iz dana u dan da mi dokazuje koliko poznaje fudbal i koliko strašnih veza poseduje po svetu. Imao je običaj da mi kaže: „Majstore, ti si jedini čovek koji to razume!“ Takođe sam razumeo da ga njegovi dojučerašnji drugovi eskiviraju".

Šta si uradio povodom toga?
"Obećao sam mu da će – u inat onima koji su mu obećali poziciju sportskog direktora da bi ubrzo zaboravili njegov broj telefona – ipak postati direktor. Eto, na taj način sam upario Džajića i Stojadinovića. Pun mi je telefon Džajićevog zahvaljivanja iz tog perioda, tipa „Dejane, sve za tebe, za tebe će se naći mesto“ ili  „Dejane, ti si čudo koliko poznaješ suštinu fudbala, više poznaješ klub i od mene samog“.

Kada se dogodio neprijatan zaplet?
"U trenutku kad sam se sukobio sa jednim visokim funkcionerom na pitanje: „Dobro, je lʼ klub preuzeo Džajić ili gospodin koji je u vrhu vlasti?“ E tada je usledila telefonska suspenzija moje emisije. Hteli su da mi zatvore usta na nekoliko meseci, dok oni ne obave preuzimanje kluba. Džajića sam pitao šta se događa, na šta je on samo slegao ramenima".

Pod kojim okolnostima je tvoja emisija ponovo krenula?
"Vlasnik Kopernikusa je raskinuo saradnju sa SNS-om i pitao me da li bih ponovo radio emisiju".

Znaš li šta kažu piplmetri, koliku imaš gledanost?
"Radi se o kablovskoj televiziji koja nije u nacionalnom etru, tako da se ne sprovode precizna istraživanja. Ali zato Željko Mitrović, vlasnik Pinka, kaže Srđanu, vlasniku Kopernikusa: „Kad je Anđus na ekranu, sve nas ubije!“ U tom trenutku moja emisija je najgledanija u zemlji sa indeksom koji prelazi cifru 7"!

Najpouzdaniji indeks je ulica. Da li ti prilaze ljudi na javnim mestima?
"To je masovna pojava i do sada sam primao samo čestitke i pohvale. Pretpostavljam da će biti ko s Džonom Lenonom, jedna nezgodna situacija i biće kraj".

Da li se Miško taksista naljutio na tebe, što si ga u onoj antologijskoj emisiji stavio u centar pažnje?
"Miško taksista je ni kriv ni dužan dospeo u žižu javnosti, iako je želeo da bude anoniman čovek koji samo radi svoj posao".

Šta misliš, da li bi imao više posla da je na taksiju ispisao: „Miško, taksista“?
"Sto posto bi se mnogi vozili s njim i tražili informacije iz prve ruke. Samo, on se nije setio da na taj način uzme procenat. Za ovu ideju procenat zaslužuješ i ti! Skrenuću mu pažnju da kupi MOZZART Sport, a-ha-ha".

Na koji način je ta priča dobila turbo-ubrzanje?
"Pokušali su da me dezavuišu i prikažu kao bitangu, reketaša i kriminalca! Oni koje sprečavam u tome, posle bi mirno završili posao u Crvenoj zvezdi. To su drugari jednog drugara, to je okruženje koje glumi jednu stranku i oni će istorijski dolijati kad–tad. Naravno da ću napisati knjigu o njima kad bude došao trenutak i otvoriću ih do kraja".

Kako si onako brzo uspeo da se oporaviš od nokdauna?
"Ni oni nisu verovali da će biti „imperija uzvraća udarac.Uz to, prevideli su da će mi se osim moje emisije otvoriti i novinski prostor koji oni čvrsto kontrolišu. Jedan od aktera te propagande bio je Goran Vesić koji je sluga i izvršitelj jednoga koga istorijski dugo čekam i dočekaću ga. Moram da priznam da su ti tekstovi bili toliko fantastično osmišljeni, da sam čak i ja, a ne neki čitalac, mogao da poverujem u to".

TEŠKA IMPROVIZACIJA UPROPASTILA ZVEZDU

Jesi li mogao da naslutiš da će posle Barija i Tokija Zvezda tako strmoglavo propadati?
"Nisam, kao ni svi drugi, to mogao da pretpostavim čak ni u vreme kad su nam uvedene sankcije. Ono što me razočaralo i u isto vreme učinilo zadovoljnim je činjenica da sam spoznao suštinu tog kluba i način upravljanja decenijama unazad. Zvezda je oduvek bila klub teške improvizacije, izuzimajući eru genijalnog Slobodana Ćosića, zatim dr Ace Obradovića i Miljana Miljanića. Jedini koji je kasnije posedovao tu intelektualnu dimenziju poimanja Zvezde, i znao za milijardu faktora koji utiču na uspešnost kluba, jeste Vladimir Cvetković. Moram da dodam kako je i Den Tana osećao Zvezdu na pravi nacin, iako je dugo živeo u Americi".

NAVIJAČI PARTIZANA PET PUTA ZAGRIŽENIJI

Kako bi uporedio privrženost navijača večitih rivala prema svojim klubovima?
"Partizan je specifičan klub i nezgodan protivnik i na terenu i van njega. Navijači crno-belih važe za najvatrenije u zemlji samo zato što su dugo trpeli kompleks Crvene zvezde. U tom kompleksu išli su do fanatizma. Znači, to je bila fama o 5.000 čiraša koji se bore za opstanak 80-ih godina, kada su bili 15. na tabeli. Jedne sezone samo za bod nisu ispali iz lige. To su navijači iz vojnih struktura i iz prigradskih naselja Beograda i oni su na ovu dominaciju čekali 50 godina. Svaki navijač Partizana, bilo da je sudija, fudbalski ili politički funkcioner, pet puta je zagriženiji od pristalica Zvezde iz pomenutih branši. U Zvezdi to nisu prepoznali na vreme".

NA MARAKANI NEMA ŠKOLE FUDBALA!

Šta se dogodilo sa Zvezdinom školom fudbala?
"Zvezda nikada nije ni imala školu fudbala. Od Ćirića na ovamo. Na Marakani puste decu na livadu i kad vide dečka da dobro dribla, pokušavaju od njega da naprave igrača i gurnu ga u prvi tim sa 15–16 godina. E onda kažu da je taj igrač proizvod Zvezdine škole. Tako je, između ostalog, nastao mit o Šekularcu i Pižonu. Hoću da kažem kako crveno-beli znaju da izbace pojedinca, ali nemaju karakterističnu školu".

Piše: Milorad Plazinić