Predizborna kampanja se polako i sigurno zahuktava, a dan kad će fudbalska Srbija da se izjasni da li je za korenite promene ili će da glasa za one koji su nam fudbal i doveli na ovako niske grane, sa naročitim nestrpljenjem iščekuju u FS Vojvodine. Predvođeni agilnim i temperamentnim Draganom Simovićem koji je na čelo pokrajinske kuće fudbala došao kao predsednik Spartaka, Vojvođani veruju da će za njih uskoro stići nešto bolji dani.

Na početku razgovora, gospodina Simovića smo upitali pod kojim se okolnostima našao u raljama srpskog fudbala...
“Nesuđeni sam „difovac“, igrao sam odbojku u lokalnom klubu u Sremskoj Mitrovici i čak sam uspeo da ga jedne sezone, ne sećam se tačno kad, pošto je davno bilo, uvedem u Prvu B ligu. Tokom studija u Subotici, bio sam dva-tri puta član uprave Spartaka i nisam bio zadovoljan kako su stvari funkcionisale. Potom sam kupio fabriku „Higlo“ u Horgošu, a tamošnji fudbalski klub zatekao u petom rangu takmičenja. Ubrzo sam shvatio da uz jedan ozbiljan rad, može da se napreduje iz lige u ligu i da vođenje kluba nije toliko skupa igračka. Takođe, uvideo sam da ekonomičnim poslovanjem i pravom strategijom, nešto od uloženog može i da se vrati. Uglavnom, da se tako izrazim, nekako neplanski smo došli do Druge lige“, kaže Dragan Simović.

Pod kojim okolnostima ste se vratili u Spartak?
“Te sezone kad je Horgoš dospeo u drugoligaški rang, Spartak se našao pred gašenjem. Preselili smo klub u Suboticu i preuzeli ime Spartak zbog lokalnog stanovništva i navijača. To je bilo pre 12 godina, a šest sezona smo članovi Superlige. Vremenom, vizije koje sam imao vodeći klub, rešio sam da prenesem na vojvođanski savez, mada me nikada nisu interesovale neke funkcije. Počev od vremena kad sam bio Titov pionir do studentskih dana. Ipak, kao perfekcionista i čovek koji pokušava da unese neki sklad u sve što radi, bio sam iziritiran dešavanjima u pokrajinskom fudbalu i tako sam prelomio i rešio da se aktiviram“.

Da li je vašu odluku ubrzao neki konkretan događaj ili je to bilo više spontano?
“Sve više mi se nakupljao gnev od gledanja raznih mešetara koji pokušavaju da se izbore za lične interese. Sve me više nerviralo što ljudi koji pošteno zarađuju svoje plate radeći u fudbalu kao administrativci, sudije, treneri ili nešto četvrto, ne mogu da dođu do izražaja“.

Šta je bio vaš prvi korak?
“Krenuo sam sa uvođenjem nekog reda poslovanja opštinskog saveza koji godinama nije znao za svoj račun i mnogo toga drugog. E, posle toga je na repertoaru bilo sređivanje stanja u područnom savezu i na kraju je na tapet došao pokrajinski savez s čijim radom sam bio totalno nezadovoljan“.

Zbog čega najviše?
“Najviše zbog položaja FS Vojvodine u okviru FS Srbije! Video sam kako niču tereni i radi se na infrastrukturi po Srbiji, dok naši predstavnici na Terazijama 35 nisu imali svoje ja i autoritet da se izbore za tako nešto na našoj teritoriji. Dakle, to su bili jedini motivi za moje angažovanje u kreiranju fudbalske politike, a ne nekakav publicitet koga sam imao dovoljno i kao čovek iz kluba i kao uspešan privrednik“.

Daje li vaša borba prve rezultate?
“Evo, za poslednjih sedam-osam meseci, pokrenuli smo stvari s mrtve tačke i pokazali kako savez može i drugačije da se vodi i da se sarađuje sa FSS, ali svojom glavom, a ne tako što će nam sa Terazija samo komandovati. Naprosto, borimo se ambijent u kome ćemo imati dvosmernu komunikaciju u cilju pronalaska interesa za FS Vojvodine“.

ZAŠTO JE PONIŠTEN SPORAZUM O NENAPADANJU?

Izgledalo je kao da ste na putu kompromisa kad ste pre nekoliko meseci potpisivali famozni sporazum o nenapadanju s čelnicima srpske kuće fudbala! Zašto je on ubrzo raskinut?
“Taj sporazum o nenapadanju je sklopljen 15 dana pre naše pokrajinske skupštine, čiji se epilog očigledno znao, a to znači da ću postati novi predsednik FS Vojvodine. Logično je bilo da se postigne sporazum sa FSS koji bi bio u funkciji dobrobiti fudbala, pre svega u smislu da ne dođe do polarizacije. Ostavili smo ljude koji su bili u starom rukovodstvu sa željom da ne dođe do nekog sukoba između njih i ljudi koji su došli sa mnom. Dakle, cilj je bio da sarađujemo u mirnom tonu do kraja mandata i otuda je došlo do potpisivanja tog protokola“.

I, šta se događa u jednom momentu?
“U jednom momentu se dogodi da proradi moja zlatiborska svojeglavost, pošto mi je otac Era. Kad sam mislio da sam u pravu, tad nisam slušao čak ni roditelje, a kamoli nekog drugog. Umeo sam i u vreme vladavine komunističko-socijalističkog sistema da otvoreno iznesem svoje stavove. Iz tog razloga nisam mogao da dozvolim ni da mi FS Srbije i Tomislav Karadžić nameću glasanje na kojem pola delegata Skupštine nije znalo zbog čega se glasa i šta se tu radi. Verovatno je ta odluka da li se ide ili ne ide na vanredne izbore bila potrebna zbog javnosti. Jednostavno, ja sam predsednik FS Vojvodine i dok sam na tom mestu, naš savez neće da vodi ni Beograd, ni Karadžić, ni beogradski centri moći. Neće, jer ja to tako radim“!

Gde je izbio kurcšlus, šta se konkretno dogodilo?
“Deo rukovodstva koje zna da sam mu ja predsednik, priklonilo se Karadžiću i onda smo preduzeli radnje koje smo preduzeli. I tako je sporazum koji smo pomenuli malopre raskinut, međutim, kao u svakom drugom poslu, ljudi moraju da nastave sa radom. Uostalom, kad političari mogu da sednu za sto, s ne znam kim i pokušavaju da pronađu kompromis, bilo bi smešno da i mi u fudbalu ne možemo isto. Zreli smo i ozbiljni ljudi, dešavaju se nesporazumi iz kojih, po meni, svi izlazimo pametniji i moramo da budemo svesni jedni drugih, poštujemo se i da radimo bolje u interesu fudbala“.

Predizborne radnje su u punom jeku. Šta očekujete od predstojećih izbora?
“Tek bi trebalo da se održi sednica i odrede datumi i satnice opštinskih, područnih i regionalnih izbora. Izbori su uvek prilika da se izvrše promene, ali je u našem fudbalu taj sistem napravljen tako, da se promene teže realizuju. Uprkos tome, svakako očekujem da će do promena i doći“.

Na šta tačno ciljate kad kažete da sadašnji izborni sistem ne uliva nadu?
“Malo je komplikovana procedura gde se ti delegati šalju i mogu da se menjaju na dan. To praktično znači da 24 sata pred neku skupštinu, vi možete da zamenite nekog delegata. I zbog toga nikad ne znaš šta je s kim dogovoreno i šta je ko mislio ili uradio“.

Hoćete da kažete kako se ne zna kako će taj neki delegat ujutro da glasa?
“Upravo tako, ali to je sad malo šira priča“.

Žarko Stevanović, predsednik FS regiona Zapadna Srbija, aktuelnu situaciju u srpskom fudbalu upoređuje sa vremenom Divljeg zapada, kada su se pobadali kočići na neosvojene teritorije i kad je svako svakom pretio. Ima li toga u Vojvodini?
“Mislim da je u Vojvodini relativno mirno i ne verujem da se odvijaju aktivnosti u tom duhu. Tu i tamo čujem po kuloarima, kako se od najnižeg do najvišeg nivoa rukovođenja, priča ko su potencijalni kandidati za neke funkcije. To je u jednu ruku i pozitivno, ljudi iznose mišljenja i navode imena onih koji zaslužuju izbor i na taj način se doprinosi civilizovanoj proceduri izbora. Uglavnom, sigurno bih znao da se odigravaju neke loše stvari na terenu. Trenutno se opipava, osluškuje teren i sve je u granicama normale“.

Znate li u FS Vojvodine otprilike za kojeg i kakvog kandidata ćete da glasate?
“Dosta ima nepoznanica, ko su uopšte kandidati. Ono što pouzdano znam je da nećemo biti opterećeni s tim, odakle će biti taj kandidat, nego ćemo gledati da on bude pravi, kvalitetan čovek koji može da preuzme na sebe predsedničke obaveze. A da li je on iz Surdulice, Beograda ili Kanjiže, trenutno je nebitno“!

MENADŽER NA ČELU SAVEZA, SPORTISTI UZ NJEGA

A da li ste pre da novi predsednik bude nekadašnji sportista ili uspešni menadžer?
“Na prvom mestu, on treba da poseduje menadžerske sposobnosti i ako takvih ima među nekadašnjim sportistima, zašto da ne, to je prednost. Taj posao je mnogo širok i nema veze samo sa suvim sportom i zanatom i zato to mora da bude osoba sa menadžerskim iskustvom koja je vodila neke organizacije. To znači da poznaje timski rad i da će umeti da obere prave saradnike, podeli resore, postavi ciljeve i rokove. Vrlo je važno da taj čovek bude potpuno finansijski nezavisan i da ima dovoljno vremena na raspologanju, pošto je to funkcija koja traži celog čoveka. Rečju, treba postaviti prave ljude na pravo mesto, za šta su najbolji primer Savo Milošević i Mitar Mrkela“.

U kom smislu?
“U smislu sjajnog bavljenja strukom, jer ne verujem da su Karadžić, Simović, Stevanović, Milanović i Kokeza, toliko puno naučili o fudbalskoj struci, da bi sami mogli da donose odluke ko je selektor, ko preuzima koju generaciju ili koji je plan priprema! Dakle, budući predsednik mora da bude čovek širokog spektra autoriteta i tolerancije koji će svojom harizmom da okupi ljude i kome ćemo na kraju svi da damo podršku“.

Kad ste već pomenuli Sava Miloševića, da li znate da fudbalska čaršija spekuliše i s njim, kao svojevrsnim prirodnim naslednikom Tomislava Karadžića?
“Može se čuti sve i svašta, ali mislim da je rano za priču o imenima. Pogotovo što ima i onih koji sami sebe guraju u prvi plan, a takve stvari ne volim. Evo, priča se već dugo ko će da bude predsednik Zvezde i ništa. Sve su to nagađanja i gubljenje vremena“.

Očekujete li definitivno povlačenje Tomislava Karadžića?
“Nisam siguran da neće ponovo izaći sa kandidaturom, mada ne mislim da je to previše realno. U svakom slučaju, valja i to ostaviti kao mogućnost“.

Zbog čega je naša reprezentacija dospela na niske grane?
“Više je faktora i teško je definisati, ali se vidi već duži period da tu nešto ne paše. Čudno je da naši reprezentativci igraju dobro u velikim evropskim klubovima, da bi kad se skupe ovde, napravili ovo što su napravili! U negativnom smislu, naravno. A Austrija i Island se plasiraju na EP, iako dobro znamo gde njihovi igrači nastupaju. Tragedija je što nas nije bilo na tri velika takmičenja i što smo ostali bez 8.000.000 evra. Gde bi bio kraj našim jadnim klubovima da je polovina te sume usmerena u njihove kase. Bez jake omladinske škole i stručnih i plaćenih trenera u njoj i bez dobre infrastrukture, nema nam napretka“.

Zna li se ko je zbog svega najviše kriv?
“Nešto tu fali i pitanje je koliko je tu do selektora, koliko do saveza, a koliko do samog kulta reprezentacije koji je oslabio i igrača koji se u dresu reprezentacije ne bore kao u svojim klubovima. Svega ima po malo, to je sigurno i nama treba nova atmosfera koja treba da krene od glave. E, zato su potrebni aizbori, kako bi se jednostavno promešale karte i krenulo u nove priče sa boljim ambijentom i to u širokom luku. A taj luk počinje od vas novinara, koji bi trebalo da plasiraju pozitivne tekstove, a ne da se potencira tema ko je obukao kakvu majicu“.

Razmišljate li o svojoj kandidaturi, pošto ste Karadžića praktično jednom već pobedili?
“Ja sam još dosta u biznisu, imam dosta obaveza i u Spartaku, a i mlad sam za tu ulogu, tako da trenutno ne verujem da ću biti kandidat“.

O PLAVŠIĆU I ŽIVKOVIĆU ODLUČUJU LJUDI KOJI NIKAD NISU BILI U FUDBALU

Na koji način srpski klubovi kako - tako opstaju na sceni?
“Najviše me nervira kad neka lokalna samouprava odluči da joj je zanimljivo ulaganje u fudbal i potroši 1.000.000 ili 2.000.000 evra, tek onako. Često se zaleti i neki privrednik da pomogne i onda odustane, a negde i država zdušno finansira kao Zvezdu i Partizan i to bez kraja, logike i pameti“!

Vidite li svetlo na kraju tog dugačkog tunela?
“Hitno nam je potrebno otrežnjenje u vidu privatizacije i uvođenja tržišnog ponašanja. Svake godine se pojave po dva-tri kluba koji dele pare šakom i kapom i potom nestanu sa scene. Nedomaćinsko ponašanje se pre ili kasnije obije o glavu. Sve dok se to ne reši, nema sreće u našem fudbalu. Isto je neodrživo da grad Niš izdvoji za Radnički 60.000.000 dinara godišnje, dok Subotica u tu svrhu nameni 3.500.000 miliona. A imate neke trećeligaše koji dobijaju i po 20.000.000 dinara. U Evropi se zna ime za to i glasi „nelojalna konkurencija“, tako da nas ta vrsta regulacije propisa čeka kroz set zakona prilagođavanja EU“.

Slažete li se sa onima koji zastupaju stav kako mnogima privatizacija nimalo ne ide u prilog pošto im postojeća pravila igra velikodušno idu na ruku?
“Sto posto je to tačno! U upravu Zvezde i Partizana dođe jedna, druga, treća garnitura ljudi i niko ne odgovora kako i za šta su potrošene pare. Pri tom, odluke često donose oni koji nikad nisu bili u fudbalu i takvi se odjednom pitaju u vezi transfera. Na primer, da li će Živković da bude prodat za 28.000.000 miliona ili 280.000 evra ili, da li treba da plate Plavšića toliko i toliko. Dakle, moraju da postoje ljudi koji su verzirani i snose odgovornost za poslovnu politiku kluba, a ko hoće da se igra sa svojim novcem i plaća i preplaća, neka izvoli. Jedno je sigurno, dokle god se s tuđim novcem bude tako radilo po klubovima, biće nam ovako kako jeste“, zaključio je Dragan Simović.

---------------------------------------------------------------------------

PROTIV KOMŠIJE KARADŽIĆA NEMAM LIČNI PROBLEM

Kako se napravila medijska slika da je Tomislav Karadžić radio u interesu Vojvodine i da sve što je dobro – njegova je zasluga?
“Da ne ulazimo sad u to šta je čija zasluga, to je nebitno. Tomislava Karadžića znam 30 godina, Subotica je malo mesto i mi smo komšije, tako da se poznajemo i privatno. Zaista, nikakve sukobe lične prirode s njim nemam, jer mislim da je čovek dosta dao fudbalu na lokalnom nivou. Na kraju krajeva, koliko znam, bio je predsednik FSV 16 godina. Za to vreme, pravio je, kao što svi pravimo, dobre i loše poteze. E, sad, naravno da u demokratskoj zemlji imamo pravo da mislimo drugačije i da krenemo u akciju čišćenja žita od kukolja“.

(FOTO: Star sport, MOZZART Sport/Milorad Plazinić)