INTERVJU NEDELJOM, Branko Smiljanić: U Libiji nisam morao ni cigarete da platim

Branko Smiljanić je kopačke o klin okačio posle uspešne pečalbe u švedskom Kalmaru i odmah počeo da razmišlja o uskakanju u usijani trenerski rov. Fudbalski barut s ove strane aut-linije, prvi put je osetio devedesetih kao strateg Obilića, posle čega su krenule misije u požarevačkom Mladom Radniku, kraljevačkoj Slogi, čačanskom Borcu, Vojvodini i Sutjesci iz Nikšića. Internacionalnu slavu je stekao tokom jedne decenije rada u Libiji i Jordanu, gde je s velikim uspehom predvodio tamošnje najveće klubove, kao i reprezentaciju.

Bane Smiljanić je trenutno “slobodni agent“, a razgovor za MOZZART Sport je započeo spontanom pričom o svom bivšem igraču Draganu Mladenoviću, našem sagovorniku u minulom broju rubrike “Tiket uz kaficu“....
"Fino krenemo, pripreme, tamo-ʼvamo, kad odjednom nema mi Mlađe na jednom, pa drugom treningu... Nema ga ni na petom! Pitam ljude iz kluba gde živi i odem u Ušće. Pitam njegovog oca Šubaru – to mu je nadimak, bio je strašan centarhalf u svoje vreme – šta je s Draganom i on mi kaže da neće više da igra fudbal. Odem na Ibar i nađem ga kako vesla po brzacima, pošto je bio prvak Srbije u kajaku. Ubedim ga da se vrati i te jeseni je bio najbolji igrač Sloge koja je tek bila ušla iz Srpske u Drugu ligu. E posle je sa mnom prešao u čačanski Borac i potom u Zemun, a ostalo se zna", kaže Bane Smiljanić.

Kada smo već započeli priču od Dragana Mladenovića, kako bi prokomentarisao to što posle Cvjetina Blagojevića ni on nije primljen među kandidate za PROFI licencu?
"Ima tu nekih nepravilnosti! Samo, prvo bih hteo da kažem kako smatram da kao što je neko predodređen da bude dobar fudbaler, tako je neko rođen za trenera, iako možda nije igrao. To su dokazane stvari. Ispašće da sam nostalgičan, ali nekada je sve bilo ispravnije. Naime, postojali su prioriteti i davala se prednost sudijskoj i trenerskoj organizaciji. Diploma je bila samo nagrada za postignute rezultate. Danas je obrnuto i moraš prvo da dobiješ diplomu, da bi iskazao trenerski talenat, što je svojevrstan apsurd".

Ima li tu i dobrih strana?
"Nisam ja protiv tih seminara i kurseva. Treba se edukovati i pratiti nove trendove, ali veliki trener leži u karakteru jednog čoveka i njegovog stila vođenja ekipe. Na kraju krajeva, isto to važi za sve velike ljude, državnike, naučnike, vojskovođe... Niko titulu nije dobio učeći. Ser Aleks Ferguson je dobio tu titulu posle rezultata koje je ostvario. Možda zvuči kao filozofiranje, ali je tako".

Uprkos teškoj situaciji u našem fudbalu, veliki broj dojučerašnjih fudbalera želi da uskoči u usijani trenerski rov. Kakvu budućnost vidiš za mlade i ambiciozne stručnjake?
"Hm... Problem je što današnji šefovi stručnih štabova nisu treneri, nego sportski radnici! Sada ću možda dirnuti u neko osinje gnezdo, međutim, po meni je to tako".

U kom smislu sportski radnici?
"Tu mislim na sportske direktore i generalne sekretare. Našim klubovima treneri trebaju kao fizički radnici i trebaju im treneri koji će iz raznih razloga, najpre ekonomskih, da ćute i trpe. Tu ne mislim samo na sastavljanje tima, nego uopšte na način razmišljanja i vođenja treninga, mikrociklusa i samu pripremu utakmice. Trenerima koji snose odgovornost za rezultat onemogućeno je da unesu sebe i svoj karakter u ekipu i odrade svoj deo posla. Ja sam uvek bio svoj, a u brojnim klubovima sam sarađivao sa brojnim velikim imenima i ljudima iz svih sfera društva. Čvrsto sam se pridržavao gesla da ako treba da izgubim, neka izgubim na svoj način i tako budem čist pred sobom".

Verovatno su oni što te angažuju znali kakav si i nisu smeli da ti se mešaju u posao?
"Ne radi se o tome da li su smeli ili nisu. Na primer, meni je u Sutjesci gazda bio Brana, a Daka predsednik i bio sam potpuno samostalan. I tako smo ostvarili najveći klupski uspeh, plasman u Evropu, gde smo igrali Intertoto kup. Iz Nikšića sam otišao u inostranstvo i nisam dobio otkaz".

Radio si u velikom broju klubova. Gde je još bilo "čupavo"?
"U Milicionaru nije bilo nimalo lako raditi s generalima i ljudima na visokim položajima u državi koji su sedeli u Upravnom odboru i imali visoke ambicije. Bilo je tu i onih što su vodili velike kompanije i svi skupa su baš bili teški za saradnju. Ponajviše zbog njihove sujete, jer ako se nešto ne uradi po njihovom, bilo je problema".

Jesi li išao nekad na "informativni razgovor"?
"Da, samo što je jednom prilikom to više bilo klasično davanje iskaza, nego informativni razgovor. Moja greška je bila, pošto nikada nisam bio upućen u politiku kluba i to me je tom prilikom koštalo, jer sam bio ubeđen da je sponzor kluba policija. Naime, igrali smo prijateljsku utakmicu protiv ekipe našeg generalnog sponzora, a to je bio jedan pivarski magnat. Uglavnom, došlo je do nekog incidenta, bilo je grubih startova i bili smo oštećeni i jedva se meč priveo kraju. A kada su se strasti smirile, ekipu sam povukao sa večere. U Sportskom žurnalu je sutradan osvanuo naslov na osnovu moje izjave koji je glasio: Batine za prijatelje“.

Kada je zazvonio telefon?
"Rano ujutro i rečeno mi je da dođem u čuvenu ’jedinicu’, kancelariju broj 101 u zgradi policije u Kneza Miloša. Mislio sam da su me pozvali na običan razgovor, međutim, to je bilo pravo saslušanje. Bilo je ’ajde ulazi’ i rekli su mi ’znaš li ko je taj čovek protiv koga si juče igrao’ i pokazali mi budžet policije za tu godinu. Tamo sam video da 90 odsto sredstava dobijaju od te fabrike. Izvukao sam se, pošto je tadašnji ministar Vlajko Stoiljković imao razumevanja, shvatajući da sam sportista koji želi pobedu svoje ekipe i na kontrolnom meču, kao i da ne trpim nepravdu".

Praktikuju li klubovi da ugovorom obavežu trenera da ne "odbija saradnju"?
"Meni se dogodilo da se sve dogovorim i onda mi daju aneks ugovora na kojem je 25 stavki. Između ostalog, morao sam da potpišem da ću igrati u tom i tom sistemu i da će mi kondicioni trener praviti plan i program priprema! Nažalost, većina trenera pristaje na sve i onda se u klubu zadrže nekoliko kola ili, što je veća tragedija, ostanu celu sezonu. Ima kod nas tih takozvanih podobnih trenera koji se vrte u krug i, ponoviću, to nisu šefovi stručnih štabova, nego fizikalci".

Ponovo si bio u Libiji. Da li se promenio ambijent u tamošnjem fudbalu posle revolucije?
"Napravio sam možda grešku što sam ponovo otišao, jer nisam išao toliko daleko u razmišljanju da bi neki eventualni poraz mogao da bude opasan po moju glavu! I tamo su ljudi zlopamtila, nisu ništa bolji od nas Srba. Sve vreme mog bitisanja u Libiji na vlasti je bio Gadafi, dok su njegovi sinovi vodili razne sektore društva. Za sport je bio zadužen Mohamed Gadafi koji je izuzetna ličnost i s njim sam najviše sarađivao. Dolaskom revolucionara, stvari su se drastično promenile po mene".

U kom smislu?
"U smislu da ako bih izgubio utakmicu, odmah bi mi bilo prišiveno da sam ’gadafijevac’. Na sreću, pobeđivali smo i kada smo slabije igrali, a poslednje tri pobede su nam bile od 1:0".

Da li si se u Tripoliju osećao kao zvezda?
"Ako ti kažem da mi nisu dozvoljavali ni cigarete da platim, sve će ti biti jasno. Ipak, čim sam uvideo kolikom riziku se izlažem i da ne mogu toliko da utičem na rezultat, odlučio sam da napustim klub, čisto iz preventivnih razloga. Pritom, da sam bio malo mudriji, mogao sam bolje finansijski da prođem, tako da sam sada na sudu s njima. U spor sam uključio Mirka Poledicu, mog nekadašnjeg igrača, a danas predsednika fudbalskog Sindikata i verujem u pozitivan epilog".

Zbog čega si jedno vreme, uprkos brojnim ponudama, izbegavao da sedneš na klupu nekog srpskog kluba?
"Samo ja znam kako sam se osećao u direktnim duelima s mojim sinom i u jednom trenutku sam se našao pred izborom: on ili ja! Lola je tada bio mnogo važniji od mene, to je moje dete, moje zlato i rešio sam da ne radim u srpskom fudbalu dok on igra ovde. I, hvala bogu, proveo sam 10 godina radeći u arapskom svetu, Jordanu i Libiji".

Jesi li zadovoljan startom izabranika Dika Advokata?
"Nijedan Srbin ne može da bude zadovoljan. Očekivao sam da ćemo da pobedimo Jermene i žao mi je što nismo. Iskreno, nije mi se dopalo što smo angažovali stranca za selektora. Pogotovo u ovoj situaciji kada nam je mnogo bitna dobra atmosfera u svlačionici koju bi pre oformio srpski stručnjak. Umesto njega, došao je čovek koji i engleski govori knap, a kamoli da poznaje naš mentalitet i karakter igrača. Na stranu to što je vrhunski trener, međutim, sudeći po nekim izjavama, nije ni on svestan gde je došao. Nimalo nije lako voditi srpski nacionalni tim koji u startu ima najmanje pet miliona selektora. Advokat je sigurno mislio kako će imati na raspolaganju dobre igrače i to je to".

ZALAD I DANAS PRIČA  O GOLU KOJI SAM MU DAO

Jesi li zvezdaš ili partizanovac?
"Malo sam zvezdaš, više sam partizanovac, eto tako da formulišem. U vreme kada sam bio igrač OFK Beograda, nisu nas vaspitavali da mrzimo večite rivale, ali smo utakmice protiv njih doživljavali kao biti ili ne biti. Rade Zalad i dan-danas priča kakav sam mu gol dao za našu pobedu, kada smo bili omladinci. Bio sam dobar centarfor, fajter, imao sam dobar šut i skok igru".

LOLA JE MOGAO VIŠE  U REPREZENTACIJI

Da li si zadovoljan dosadašnjom karijerom sina Milana?
"Sigurno da je mogao više. Lola je izuzetno dobro dete i odličan fudbalski karakter, pravi lider. Gledajući ga kako igra, čovek pomisli kako je fudbal jednostavna igra, međutim, uopšte nije tako. On već u prijemu lopte dobije prednost u odnosu na čuvara i vrlo je miran na lopti. Mislim da je mnogo više mogao da napravi na reprezentativnom nivou, dok je na klupskom uradio ono o čemu sam ja samo mogao da sanjam. Možda bi imao bolju karijeru da se nije toliko vezivao za trenere koji su u svakom klubu prolazni. Nemanja, moj drugi sin, krenuo je još težim, trenerskim putem i sigurno će na taj put jednog dana izaći i Lola. Fudbal je njihov život i treba da budu u njemu".