Stvarno nije više ’92, Amerikanci će za olimpijsko zlato morati da uzmu i stranca u ekipu

Još negde sredinom Mundobasketa je Vlade Đurović rekao: „Ovi Ameri su zreli da padnu, neće dogurati do kraja“.

Juče je američki selektor Stiv Ker rekao:

„Ovo nije 1992. godina. Igra se globalizovala tokom poslednjih 30 godina, teški su mečevi. Igrači su bolji širom sveta, nije lako da se osvoji“.

Eliminacija Amerikanaca u polufinalu i „finale“ sa Kanađanima za bronzu nisu baš dočekani kao prvorazredna senzacija poput onih u Indijanopolisu 2002. ili Atini 2004. iako su s one strane Atlantika i ovog leta bili ubeđeni da su SAD i Kanada u ovim sastavima dva najjača tima koji će igrati finale. Kako reče Đurović, bili su zreli.

Crna Gora im je već razotkrila slabosti, Litvanja ih je udarila pesnicom u nos, a Nemačka dokusurila. Uvereni smo da bi još neke ekipe među kojima i Srbija mogle da pobede ovu Ameriku. 

Kažemo „ovu“, jer je sastav Stiva Kera sa mnogih adresa etiketiran kao C tim Amerikanaca. Iako to baš nije tako i vreme će to dokazati, ali...

Da Amerikanci jesu u problemu i da ovo nisu više vremena njihove apsolutne dominacije, dokazi se ređaju iz godine u godinu i zato dva poraza (možda i tri?) na Mundobasketu nisu prvorazredna senzacija.

Ker je i te kako u pravu kada kaže da ovo nije ’92. To se više nikada neće ponoviti...

Bilo je to leto kada se u Barseloni sakupila najjača ekipa u istoriji sporta, čuveni Driim tim predvođen Majklom Džordanom kao liderom. Sastav u kojem je igralo 11 najboljih igrača sveta u tom momentu.

Džordan, Džonson, Bird, Pipen, Juing, Meloun, Barkli, Dreksler, Stokton, Robinson, Malin. Osim Medžika i Larija, niko nije bio stariji od 30 godina. Falio je samo Ajzea Tomas kojeg Džordan nije hteo, a 12. mesto je bilo rezervisano za „guštera“ sa koledža Kristijana Lejtnera koji je dobio prednost u odnosu na Šakila O’Nila. Prvi put su Amerikanci na Olimpijske igre poveli profesionalce i iživljavali se na protivnicima pobeđujući ih sa 44 poena razlike u proseku. Udarili su temelje starhovlade. Od tada su svetskom košarkom dominirali bez problema do 2002. (’98 da na računamo, jer nisu igrali NBA igrači) kada ih je načela Argentina, a patosirala Srbija. Iako ni to nije bio najjači tim, igrale su ozbiljne zvezde poput Redžija Milera, Pola Pirsa, Majkla Finlija, Berona Dejvisa, Bena Valasa...

Pokušali su da se trgnu 2004. ali su na Igrama u Atini dožveli još veći šamar sa Ajversonom, Dankanom, Odomom, Merionom, „rukijima“ Lebronom, Vejdom, Karmelom... Upisali su tri poraza na osam mečeva. Do danas su to ostale jedine Igre od Drim tima na kojima Ameri nisu osvojili zlato. Dve godine kasnije na Mundobasketu u Japanu su opet pukli sa Lebronom, Vejdom, Melom, Bošom, Hauardom, Polom...

Posle nekoliko udaraca zaredom, upalili su alarme i u London je istrčao „Ridim tim“ iliti Tim iskupljenja. Kobi, Kid, Lebron, Vejd, Melo, Pol, Boš, Dvajt su bili, verovatno, nešto najjače što su Amerikanci mogli da sakupe u tom momentu. Vratili su tron mada se Španija solidno držala u finalu i bio je to prvi signal da su prošla vremena kada je Amerika i sa najboljim timom gazila sve sa po 20 ili 30 razlike. Potom su postali svetski prvaci posle 16 godina čekanja kada su u tim ušli i Durent, Kari, Vestbruk, Rouz, da bi na sledećim Igrama u Londonu opet poslali najjače (Kobi, Lebron, Durent, Pol, Harden...) i ovoga puta još teže pobedili Špance u finalu s obzirom da je na početku četvrte četvrtine bio samo poen razlike.

Halibarton i Rivs (© Reuters)

Od Londona 2012, Amerikanci više nisu uspeli da sastave najjači tim. Već na Mundobasketu 2014. je to bio drugačiji tim sa novim liderima Karijem, Tompsonom, Irvingom, Hardenom, Dejvisom... I opet dovoljno da se prošetaju do zlata.

Treće vezano olimpijsko zlato su uzeli u Riju. Došli su sa Irvingom, Durentom, Batlerom, Tompsonom, Džordžom, Grinom, Entonijem... I prvi put posle osam godina nepobedivosti i četiri zlata zaredom sa velikih takmičenja namirisali poraz kad je Bogdan Bogdanović u meču grupne faze imao šut za produžetak. To su pregrmeli i kasnije dominantno došli do još jednog zlata pobedivši Srbiju sa 30 razlike u finalu.

Dominacija koja je trajala deset godina je prekinuta na prethodnom Mundobasketu u Kini. Francuzi su ih eliminisali u četvrtfinalu, Đorđevićeva Srbija uzela meru u utakmici za plasman. Bio je to slabiji tim nego na prethodnim takmičenjima sa Mičelom, Barnsom, Vokerom, Midltonom kao prvim zvedama. Na prošle Olimpijske igre u Tokiju, Amerikanci su poslali zaista jak sastav (Durent, Buker, Lilard, Grin, Tejtum, Adebajo...), osvojili zlato, ali Francuzi su u finalu pet minuta pre kraja bili na tri poena zaostatka.

Ako je olimpijski tim sa nekim od najvećih zvezda lige morao da igra tesno finale, onda je bilo jasno da se razlika u odnosu na ostatak svet sve više smanjuje i da budućnost šalje neke zabrinjavajuće signale za američku košarku.

Već pred nosom su im bili živi dokazi toga. Grk Janis Adetokunbo je dominirao ligom sa dve MVP titule i prstenom, da bi to isto posle njega reprizirao Srbin Nikola Jokić. U prošloj sezoni je opet neamerikanac bio MVP (Džoel Embid), a najveća buduća zvezda lige je Slovenac Luka Dončić.

Da stvari budu gore, NBA draftovi su donosili sve skromniji izbor domaćih igrača. Poslednja velika američka zvezda koja je bila prvi pik na draftu je bio Entoni Dejvis 2012. godine. Od tada su sa prvog mesta do domaćih igrača birani Markel Fulc, Zajon Vilijamson, Entoni Edvards, Kejd Kaningem i Paolo Bankero. Od svih njih za sada samo Edvards ima potencijal da izraste u supersatara. Istovremeno, među prvim pikovima su se u poslednjih 11 godina našla šestorica stranaca: Benet, Vigins, Entoni Tauns, Simons, Ejton i Vembanjama. Bilo je i promašaja među strancima, ali svakako deluju kao bolji izbori od gore pomenutih stranaca.

NBA liga je sve punija inostranih igrača, a velike američke zvezde nikako da dobiju adekvatne naslednike. Vreme prolazi, a malo toga se dešava. Košarkaški zaljubljenici često potegnu temu kako bi izgledao meč idealnog američkog tima i ostatka sveta. Jeste to detinjasto maštanje i nema mnogo veze sa takmičarskom košarkom, ali niko više nije uveren da su Amerikanci sa Karijem, Tejtumom, Lebronom, Durentom, Dejvisom, Bukerom, Lenardom, Džordžom i ostalima virtuelno jači od zamišljenog tima sa Jokićem, Janisom, Dončićem, Embidom, Sabonisom, Gildžus Aleksanderom, Entoni Taunsom, Markanenom, Bogdanovićem, Vučevićem, Vagnerom, Sijakamom... Kazaljke skoro da su se poklopile.

Sledeće Olimpijske igre u Parizu će biti najteži test za američku košarku u poslednjih 20 godina. Sve i da pošalju najbolje što imaju, to više ne deluje kao garancija. A pitanje je uopšte i šta je to najjače što Ameri imaju i mogu da pošalju? Da li je ovo na Filipinima baš bio C tim ili najjačeg američkog tima?

Ako gledamo po zvučnosti imena i zvezdanim statusima, Amerikanci bi mogli još u Parizu da sastave veliki tim i da to bude labudova pesma. Problem je što su skoro sva najveća imena u godinama, ophrvani porvedama i neki od njih više nemaju u planu da igraju reprezentativnu košarku. Letom im je neophodno za odmor i regeneraciju. Misija sastavljanja novog „Ridim tima“ deluje mnogo teže.

Lebron ima 38 godina, Stef Kari 35, Kevin Durent i Džejms Harden po 34, Džimi Batler, Drejmond Grin, Demijan Lilard i Pol Džordž po 33, Kavaj Lenard 32, Kajri Irving 31, Entoni Dejvis 30... Na makar polovinu zaboravite da ćete ih opet nekad videti u dresu reprezentacije. Nije realno.

Od igrača ispod 30 godina koji mogu ući u najbolji izbor tu su: Džejson Tejtum, Devin Buker, Donovan Mičel, Bem Adebajo, Diaron Foks, Džejlen Braun, Dža Morant, Tre Jang... Plus momci iz aktuelnog tima Entoni Edvards, Tajris Halbarton, Mikal Bridžis, Ostin Rivs, pa i Džejlen Branson, Paulo Bankero, Brendon Ingram, Džoš Hart.

Nije baš da ulivaju strah i lede krv u žilama.

Oni za sada ne pokazuju potencijal poput Janisa, Jokića, Dončića, Embida, Gildžus Aleksandera, Marija... Takođe igrača mlađih od 30 godina. Deluje da sat budućnosti radi u korist ostatka sveta, a ne Amerikanaca.

Kada se sagleda celokupna situacija, ispada da će iz ovog C tima biti možda i polovina najjačeg A tima Amerikanaca možda već sledećeg leta, a sigurno za četiri godine u Kataru.

Ono što Amerikancima možda i najviše nedostaje su visoki igrači. Vremena kolosa poput Juinga, Robinsona, Hakima, O’Nila i ostalih su prošlost američke koašrke. Od desetak najbojih visokih igrača u NBA većina su stranci: Jokić, Embid, Sabonis, Entoni Tauns, Porzingis, Vučević, Ejton, Valančijunas, Gober, Kapela... Čast američkih dugajlija brane Dejvis i Adebajo za koje smo videli da ne mogu ništa, na primer, Jokiću.

Primetno je i bilo i na ovom Mundobasketu da Amerikanci imaju probleme u reketu i da to ne mogu da nadokande trkom, brzinom i šutom, jer su se neki pokazali bolji i u tome pa su im Litvanci dali 110, a Nemci 113 poena. Iako je Stiv Ker sinonim „small ball“ košarke bez mnogo guranja lopte pod koš, sa ovim timom, po FIBA pravilima, protiv ovih rivala, ni on nije mogao da izvuče više.

Embid (© AFP)

Razlika pok košem je bila ogromna. Još u pripremnom periodu kada su pobeđivali, imali su manje skokova od Španaca ili Nemaca. Crna Gora ih je „ubila“ u tom segmentu (49:31), Litvanija takođe (43:27), a i Nemci su imali više uhvaćenih lopti (30:28). Amerikanci očigledno imaju problem „unutra“ i na vidiku nema adekavtnog rešenja koje bi bilo garancija osim ako ne ubede Embida.

Zato su sve glasniji pozivi u tamošnjoj javnosti da se pod hitno reaguje i da Amerika privoli Džoela Embida pod svoju zastavu. Kamerunac ima američko i francusko državljanstvo, a Francuzi su već dve godine u presingu da brani njihove boje u Parizu.

„Embid je mlad igrač, pred njim je izbor. Svi bismo voleli da imamo centra visokog 213 centimetara, da imam manje od 30 godina i da možemo da biramo. Situacija u kojoj se nalazi pokazuje koliko ostatak sveta želi da osvaja titule, kako određene nacije mogu da regrutuju talentovane igrače. To je realnost za Džoela“, primećuje Grent Hil, generalni menadžer reprezentacije SAD.

Sa Embidom, Goberom, Vembanjamom i ostalima bi to bila unutrašnja linija jača od bilo koje američke. Embid je tas na vagi koji jednom odlukom može da okrene odnos snaga u svetskoj košarci. Ne bi bio prvi put da Amerika uzme stranca, jer su 1996. za Olimpijske igre uzeli i tada najboljeg centra sveta, Nigerijca Hakima Olajdžuvona.

Imati Embida u timu ili za protivnika, pravi veliku razliku za Amerikance na Olimpijskim igrama narednog leta. Bez njega su slabiji i rivali su im još bliži. Uz očekivanja da se većina neameričkih zvezda odazove pozivima selektora, mogao bi da to bude najzanimljiviji olimpijski turnir u košarci u poslednjih 20 godina. I kraj niza od četiri olimpijska zlata za Sjedinjene Američke Države. S tim što posle toga ne deluje baš izvesno da će imati opciju da pozovu nešto mnogo bolje od onoga što su već sakupili.

Razlika se opasno smanjila...