Spasimo košarku, nemoj posle da se pitamo zašto

Nije ovde priča o tome ko je kriv. Jer počelo je toliko davno da se više niko i ne seća kako smo uopšte došli do ovde. Bitno je samo da jednom stane. Srpska košarka strada. I stradaće još neko ako se ne urazumimo.

A sve priče oko toga ko je prvi počeo i ko je žrtvovao više telefona, pljuvačke, pa na kraju i dostojanstva? Sve će nas to odvesti samo u dalju eskalaciju i nove, još veće probleme...

Crvena zvezda će da krivi Partizan, Partizan će da krivi Crvenu zvezdu, i jedni i drugi će da udaraju po sudijama, da ponavljaju da je ABA liga neozbiljna organizacija, mediji će da prenose, navijači da čitaju, da se hrane teorijama zavere i onda da bes iskale na igračima, jedinim istinskim žrtvama celog ovog košarkaškog fijaska.

Ne prvog, verovatno ne i poslednjeg. Optužbama se ne ide do pomirenja.

Ne gajimo iluziju. Nekad oličenje gospodstva, košarka je danas zatrovanija i od fudbala. I neće to da promeni ni 100 novinskih tekstova ni 10 Evroliga ni 20 titula.

Možda bi mogla država? Kada bi za svaki ubačeni telefon vlasnik morao da plati koju hiljadu evra, a klub nekoliko desetina hiljada. Dokaza, jelte, eto na parketu, zakoni su davno ispisani, neko prima platu da ih primenjuje.

Možemo, naravno, i da nastavimo po starom, da ponavljamo iste priče – ima, evo, sigurno 15 godina da ih vrtimo ukrug – da se gledamo preko nišana, vređamo jedni drugima porodice, trenere koji su nam donosili titule, igrače koje smo slavili, da u moru sramote prebrojavamo upaljače i kovanice i time smanjujemo svoju, a pojačavamo tuđu odgovornost.

Možemo, dakle, da se mrzimo. Samo nemoj posle da se pitamo zašto.