Obrišite zlatnu prašinu i videćete: Krivi smo mi što smo s(v)e sklanjali

Bolje bi bilo da je Čair ostao u mraku, rekli bi zluradi, nego što su reflektori niške dvorane osvetlili sve pukotine naše reprezentativne košarke koja posle uzleta sa Aleksandrom Đorđevićem i dalje tumara bez jasne vizije kako do ciljeva...

Da, bez jasne vizije, jer kako objasniti dve i po turobne godine u kojima je Srbija gubila od Švajcarske, Letonije, dva puta od Belgije, promašila avion za Olimpijske igre u Tokiju, iako je on poletao iz Beograda, a i ulaznica za Svetski kup 2023 joj je prilično daleko.

Lako je sada sav tovar kritika i besa svaliti na Svetislava Pešića i momke koji su igrali u prethodna tri "prozora", kao što je prošlog leta, posle poraza od Italije u finalu kvalifikacija za Japan bio "zicer" da će pucati po leđima tadašnjih selektora Igora Kokoškova i tima.

Da su jedni i drugi mogli bolje, onda bi Orlovi na prelazu prošlog jula u avgust bili u Tokiju, odnosno već sada bi jednog nogom zakoračili u avion za Daleki Istok (Indonezija, Japan, Filipini). Ali, nisu.

Postavlja se pitanje - zašto? Zato što nismo zaslužili. Mi. Svi. Treneri, igrači, mediji, javnost. Godinama, pa i više od deceniju zavaravali smo se da su uspesi 1995, 1996, 1997, 1998, 2001. i 2002. produkt srpskog, a zapravo su bili proizvod jugoslovenskog sistema koga smo u teoriji, ne i u praksi prisvojili.

Tačnije, prisvojili smo samo njegove zlatne posledice, dok nismo usvojili sistem iz koga su izašli najuspešniji srpski treneri Alekandar Nikolić, Ranko Žeravica, Dušan Ivković, Željko Obradović, Božidar Maljković, Svetislav Pešić, Duško Vujošević i Dragan Šakota.

Olako smo mislili da će se pred vratima KSS tek tako pojaviti novi Duda, Željko, Boža, Kari... Busali smo se u grudi kada se Igor Kokoškov bez pomoći matice probijao u NBA, ili kada je Aleksandar Đorđević vratio reprezentativni ponos Srbiji. Nismo uviđali da su njih dvojica pre dolaska na mesto selektora imali u radnoj knjižici tek manje od godinu dana staža u seniorskom timu iz Srbije (Igor je kao 24-godišnjak, u vreme SR Jugoslavije jednu sezonu bio trener OKK Beograda, Đorđević nije radio u Srbiji), a Saša Obradović pre dolaska u Crvenu zvezdu ni dan.

Jednostavno, nismo znali da gajimo trenere (ili smo gajili pogrešne), pa smo po prošlogodišnjem odlasku Kokoškova sa selektorske klupe, morali o u pomoć da pozovemo Pešića koji osim punog kofera uspeha, medalja i pehara ima i pune 72, a na Evrobasket će otići sa 73 godine.

Da ne bude zabune, nema niko ništa protiv nečijih godina, pogotovo ne protiv tolikog, vrhunskog iskustva obogaćenih uspesima - najradije se sećamo onih iz 2001. i 2002. godine - ali, evidentno je da imamo i neiskustva.

Kog? U stručnom štabu Srbije nema nijednog trenera koji je bar u Letnjoj ligi sedeo na klupi i tako direktno upijao znanje o NBA koja više od dve decenije upravlja svetskom košarkom.

Kako? Obrišite zlatnu prašinu sa čuvene 2002. i videćete probleme u nastajanju na relaciji između NBA i igrača iz evropskih timova koji su evoluirali narednh leta i eskalirali 2005, a koji sve vreme, do danas tinjaju. I taj požar kod nas niko nije pokušao sistemski da ugasi. Radilo se "ad hoc", žmureči na pad košarkaškog zida između profesionalaca i amatera, kao što smo dugo žmurili na podizanje granica između republika bivše SFRJ.

Pomračenje u Nišu produbilo priču o nedostatku selekcije i kontinuiteta

Za razliku od drugih "ozbiljnih" reprezentacija koje su svojim najboljim igračima prilazili pažljivo i gradili međusobno poverenje, mi smo ih se lako odricali. Čak su bili i na novinskim stupcima srama čim bi prvi bi put rekli da ne mogu da igraju za nacionalni tim. A setite se, recimo kako su Španci sa osmehom primili reči Pau Gasola da će 2005. godine uzeti pauzu, ili nedavne slike iz dvorane u Rigi gde najveća zvezda u istoriji letonske košarke Kristaps Porzingis, iako je rekao da neće da igra, opušteno sedi pored klupe za rezervne igrače i bodri drugove i udelu sa Orlovima...

E upravo to nedostaje Srbiji, da svaki njen reprezentativac oseti da stvarno pripada nacionalnom timu. A da bi se tako osetio potrebno je i da svi taj nacionalni tim vide kao svoj i da se svi (treneri, igrači...) bar malo ugrizu za svoj ego i sujetu, kao što su primera radi to uradile tri trenerske gromade u SAD: petorstruki NBA šampioni Greg Popović i Stiv Ker, te dvostruki NCAA šampion Džej Rajt. Zajedno su, uz Lojda Pirisa i Imea Udoku sedeli na klupi američke selekcije u Japanu. Slične slike naša reprezentacija ima (tada pod zastavom SRJ i SCG) samo iz 1995. (Dušan Ivković i Željko Obradović), odnosno 2004. i 2005. godine (Željko Obradović i Dragan Šakota)...

Srbiji nedostaje i da se talentovana deca gaje da odrastu u reprezentativce, a ne da budu prepuštena sama sebi, pa posle igranja u mlađim nacionalnim selekcijama većina njih nestaje sa košarkaške mape, dok se pojavljuju potpuno drugi (poslednji igrač koji je iz mlađih selekcija došao do seniorskog dresa Orlova na velikom takmičenju je Marko Gudurić). A pojavljuju se i agenti, koji naravno postoje svugde na svetu. Ali, hajde da se ne lažemo, imaju (pre)veliki uticaj na našem tlu...

Je l' sad bar malo jasnije zašto je došlo do pomračenja u Nišu? Lako je sada uperiti prstom u bilo koga. Ne treba. Već treba sesti iskreno, oči u oči, reći: Krivi smo mi što smo s(v)e sklanjali. I pronaći rešenje...