Nemanja Bjelica: Godinama zanemarujem porodicu i prijatelje da bih igrao za Srbiju

Nemanja Bjelica, jedan od lidera "generacije 2009" koja je postavila srebrne osnove srpske nacionalne košarke i 12 godina posle prvog uspeha Orlova doašao je na okuipljanje nacionalnog tima sa velikim motivima. Bez ikakvog dvoumljenja. Želju da ponovo obuče "plavi dres" nije mu umanjila ni činjenica da je slobodan agent, odnosno da nema klupski ugovor posle isteka saradnje sa Majamijem. Od prvog dana priprema stavio se na raspšolaganje selektoru Igoru Kokoškovu.

"Nema tu šta da se razmišlja. Već više od decenije, čim završim klupsku sezonu, slede obaveze u državnom timu. Pokušaću da budem direktan koliko je to moguće i da izbegnem fraze. Meni je reprezentacija sve. Predstavljati Srbiju za mene je čast i zadovoljstvo. Što sam stariji i iskusniji, vidim da ni klupske titule, niti lična dostignuća ne mogu da se mere sa onim što si uradio za svoju zemlju. Kada kao sportista imaš priliku da usrećiš svoj narod, to je neprocenjivo", rekao je Bjelica u irazgovoru za "Sportski žurnal".

Dodao je da se mnogo toga promenilo.

"Za to nisu krivi niti igrači, niti treneri. Danas je tako, a nekada je bilo drugačije. Kada sam je došao do državnog dresa, imao sam čast da radim sa Dudom Ivkovićem. U isto vreme sa Svetislavom Pešićem u Crvenoj zvezdi, a nešto kasnije i sa Željkom Obradovićem u Fenerbahčeu. Bio je to moj vrhunac u Evropi. Pre svih Ivković kao selektor u sve nas je usadio kodeks ponašanja kako se igra za državni tim. To ne može da se objasni. Od tada do danas, to je za mene jedini ispravan način razmišljanja. Za reprezentaciju sam uvek tu i sva priča se tu završava."

INTERVJU – Miloš Teodosić: Mogao sam i ja da propustim neka okupljanja, ali mi je reprezentacija pod obavezno

Vratio na 2009. godinu sa željom da još slikovitije opiše šta ga je oblikovalo i zbog čega i da može, ne bi hteo da se menja.

"Te 2009. sam prvo igrao Univerzijadu i onda dobio poziv za seniorski tim koji se spremao za Evropsko prvenstvo. Sećam se da sam na treninzima razvaljivao. Dođe utakmica, a ja se raspadnem. Ivković je to video i osetio. Sećam se kao da je juče bilo. Dva dana pred put u Poljsku, pozvao me i rekao: Ništa ne brini, ti si deo ove reprezentacije i bićeš sigurno deset godina. I eto, sada je 2021. a ja sam i dalje tu. Njemu dugujem zahvalnost kako me je uveo u državni tim i kako se sada ophodim prema tome. Nadam se samo da ću nekome biti primer. Iako je sada drugačije vreme."

Ostaje pitanje zbog čega više ništa nije isto.

"Sve je drugačije. Raspored je paklen, ne samo u NBA, nego i Evropi. Gde je možda čak i gore, za sve one koji putuju redovnim linijama. Evo, Dobrić, Lazić i Davidovac su došli iz sezone sa preko 80 utakmica. Promenilo se i sve ostalo. Marketing, mediji, komunikacije. Svi sada vise na tim društvenim mrežama. Polazim od sebe, nekada se znalo, svaki dan sam kupovao Sportski žurnal, da bih saznao ono što me interesuje. Sada je već mnogo toga na internetu. Mnogo lakše je i doći do NBA. Vraćam se ponovo na tu 2009, kada smo nas petorica dobilili poziv da idemo na NBA kamp u Trevizu. Nikome od nas nije ni palo na pamet da odemo tamo i propustimo Univerzijadu! Nažalost, sada je sve više onih koji će reći da reprezentacija može samo da ti odmogne, niti je potrebna da bi uspeo."

Da bi jasnije dočarao na šta misli, Bjelica se ponovo vratio na njegov početak u državnim timu.

"Leto u reprezentaciji je tada moglo da te lansira i da budeš u prvom planu. Ali, niko to nije gledao na taj način. Svi smo bili tu zato što nam je čast i zadovoljstvo. Zato se nikada ne treba ljutiti na one koji ne igraju, koji se ne odazovu. Svako od njih ima svoje razloge i to mora da se poštuje. Voleo bih samo da učinimo sve kako ne bismo izgubili mlade igrače koji bi u narednoj deceniji trebalo da budu okosnica. Što budu duže tu, više će shvatati ovo što govorim. Ponovo polazim od sebe. Kada sam došao pod zastavu, od Krstića sam učio kako treba da se ponašam i kakav odnos moram da imam. Najlakše je izaći i prekršiti pravila. Ali, nije u tome poenta. Moglo je lako da se desi i da se meni sezona produži i da ne mogu da dođem. To bi me sigurno bolelo. Kao nekih ranijih leta, kada me je povreda sputala."

Pošto je već dugo deo krema svetske košarke, Nemanja je možda i idealan da proceni kako pronaći sredinu, između starog i novog.

"Drugo vreme je bilo. Mogu samo da kažem da razumem sve te momke. Imaju ljude koji se bave njihovim karijerama i žele im sve najbolje. Ali, ko god može i ukaže mu se prilika, trebalo bi da igra za državni tim. Kako im se karijere budu bližile kraju, tako će sve više shvatati koliko je to zadovoljstvo. Tako i ja sada, sa 33 godine, želim da igram što duže. U NBA sam to najbolje shvatio, sve ti je posao, osim reprezentacije. A, ja košarku volim, pričinjava mi zadovoljstvo. Jeste odricanje kada celo leto, dok su drugi na odmoru, ti posvetiš reprezentaciji. Ljudi mi kažu: Ti nisi sebičan! Zavisi kako se gleda. Možda sam baš izuzetno sebičan, kada zanemarim porodicu i prijatelje da bih radio ono što volim. Zato kažem, ne mogu da krivim druge što razmišljaju drugačije. Sve je to do čoveka."

Dodao je da s jedne strane moraju da se prate trendovi. Ali...

"Kada bih odustao od mojih kodeksa, išao bih protiv sebe. To me drži. Nije nikakvo isticanje. Svi znaju da ne volim mnogo da pričam. Ali kad već pitate..."

Povreda je sprečila Bjelicu da bude član tima na Olimpijskim igrama u Riju. Ali, ga saigrači nisu zaboravili u trenutku proslave serbra. Tokio bi, veoma lako, mogao da bude poslednja njegova prilika da se okiti olimpijskom medaljom.

"Nisam razmišljao toliko daleko. Znam samo da sam tu i da budem deo Igara. Kada je bila neka moja generacija, pre turnira se nije pričalo o medalji. Ali, to se u međuvremenu promenilo. Tako da nema šta da krijemo. Ako se vratimo kući bez medalje, biće to neuspeh. Nije tajna" kaže Nemanja koji sa Srbijom iva svetsko i evropsko srebro.