Najveći košarkaš Srbije. I tačka

O statistici čitajte na drugim mestima. Ovde ćemo o utiscima. I emocijama. Jer, košarka ne predstavlja samo brojeve, nego i ono kad se sve u stomaku prevrće od uzbuđenja. Ovako nije bilo još od Indijanapolisa kad smo imali Dejana Bodirogu i znali da će svaki put kad dohvati loptu biti presudan faktor. U redu, jeste se u međuvremenu pojavio Miloš Teodosić i potezi od kojih zastaje dah poput čuvene trojke preko Horhea Garbahose, jeste se desila Španija 2014. kad smo iznenađujuće stigli do finala, ali ovo je drugačije.

Zbog Bogdana Bogdanovića. Pretenciozno bi bilo konstatovati najboljeg srpskog reprezentativca u 21. veku, jer osim Bodiroge pamtimo i Predraga Stojkovića, heroje iz Istanbula 2001. i Svetskog prvenstva godinu kasnije, ali nije daleko ni od toga statusa. Još ako u nedelju samo ponovi ono što radi ceo turnir pojaviće se u galeriji velikana. Iako je suštinski već njen deo.

Zato što je uvek tu. Zato što se smeje. Zato što nije konfliktan. Zato što nikog ne iritira. Zato što igra košarku. Brutalno dobro.

Toliko kvalitetno da posle Italije mogli da pretpostavimo šta sledi. Kao kad je Aleksandar Mitrović promašio penal protiv Škotske, pa se vratio jači i u mundijalskim kvalifikacijama nas sa prvog mesta odveo u Katar, tako je Bogdan bogom dan za utakmice eliminacione faze. Fokusiran, stabilan, odlučan, kapitenski nastrojen i dok je sa terena protiv Kanade pogađao dalekometne hice ili van njega bodrio ekipu, u svakom času je predstavljao figuru kakvu želimo da vidimo. Kao što mu nadimak na Tviteru kaže – Lider.

Čak i ta izjava posle polufinala da u završnoj borbi želi Amerikance ilustrije kakav je sportista. Ne želi do trofeja zaobilaznim ili lakšim putem, već da se odmeri sa onima protiv kojih igra u NBA. Ako je tamo pokazao sposobnost da se s njima nosi, da ih pobeđuje, logično je pretpostaviti da može i u Manili. Znamo da može.

Kako što bismo mogli posle Svetskog prvenstva, kakav god ishod da bude u nedelju, da otvorimo debatu koju niko od momaka koji su nas doveli do finala, selektor Svetislav Pešić ili ljudi u KSS ne žele. Svi će isticati tim, uporno ponavljati zajedništvo grupe i doprinos svakog pojedinca. Samo, nisu svi isti. Neko je Bogdan Bogdanović, a neko Nikola Jokić. U ovom trenutku, a Bogami ne samo u ovom, Jokiću džaba sva priznanja u NBA, čak i ta titula sa Denverom, jer nema povezanost sa državnim timom kakvu je ostvario Bogdanović. Otuda je logično i opravdano Bogdana tretirati kao najboljeg srpskog reprezentativca, makar u poslednjoj deceniji. Da ne otvaramo sad temu Pariza? U stvari, hoćemo. Da li nam je, uopšte, potreban ovakav Jokić na Olimpijskim igrama kad imamo ovakvog kapitena i da li bi Nikolino prisustvo narušilo hijerarhiju? Verovatno. Zato, način na koji ekipa sad funkcioniše pokazuje da je Bogdan njen predvodnik i da mu nije potreban neko sa kim će da deli taj status.

Momci, mi smo srećni što vas imamo!

Bogdanović nema dilemu: Voleo bih Ameriku u finalu, da se izmerimo!

Manu Đinobili: Srbija velika kao TIM i to bez Jokića; Noćioni: Školovanje tokom celog meča

Bogdanoviću je potrebno samo da mu ljudi veruju. I kad promaši protiv Italijana. I kad obeća da će dizati frku. I kad se zatrči na odbranu Dominikane, Litvanije ili Kanade. I kad stegne pesnicu posle koša. I kad stane pred novinare bez obzira na rezultat.

Zato što je naučen šta znači reprezentacija i kako se ponaša profesionalac. Zato što je takav bio i kad je plakao posle poraza od Slovenije. Zato što sa nama živi ove trenutke kao što i mi proživljavamo sa njim. Zato što smo se poistovetili sa Bogdanom. Kao nekad, kad smo bili deca i gledali u Bodirogu i Stojakovića, tako i sad, dok treperimo kad je kapiten porastao i postao simbol reprezentacije.