Mario Hezonja i Džanan usa (©Starsport)
Mario Hezonja i Džanan usa (©Starsport)

MOZZART ANALIZZA: Kako protiv Reala?

Vreme čitanja: 11min | uto. 25.04.23. | 13:46

Kako kaže Omar Litl: kada krećeš na kralja, najbolje je da ne promašiš

Sport ima svoje specifične zakonitosti teško dokučive povremenom posmatraču. Kolo sreće uokolo vrteći se ne pristaje, ko bi gori, eto je doli, a ko doli gori ustaje.

Početkom meseca odlučen je NCAA šampion. To je ekipa Haskija koja predstavlja Univerzitet Konektikat. Osvojili su peti naslov dominantno i autoritativno kao da svake godine igraju F4. Realnost je nešto drugačija. Od osvajanja istog trofeja 2014. godine, pa do dana kada je ovogodišnji turnir počeo, od mogućih osam propustili su pet turnira, a na tri na koje su se plasirali zabeležili su ukupno jednu pobedu.

Izabrane vesti

 Osam godina, jedna pobeda pa jedna godina, šest pobeda. Den Harli je ekipu preuzeo 2018. godine da bi prošle i pretprošle godine ispadao u prvoj rundi od slabije rangiranih Merilenda i posebno šokantno Nju Meksiko Stejta.

Pa šta se promenilo? Konferencija. Jukon je od 2013. tavorio u slabijoj konkurenciji Ameriken konferencije da bi povratkom 2020. u famozni Big Ist svi na prvi pogled podigli obrve jer tobože kako će tek sada da se nose sa neuporedivo jačom konkurencijom kada nisu mogli da obezbede željeni rezultat protiv slabije.

Tako što veća, bolja, jača, moćnija scena donosi teže protivnike, ali i privlači pažnju, povećava atraktivnost i interesovanje, jednom rečju oživljava duh i karakter ekipe. U Big Istu si na sceni koja je magnet za bolje igrače, na oku si najprobirljivije košarkaške javnosti. Najvažnije od svega, velike zverke zahtevaju i veliki prostor na kojem će da rastu neometani skučenošću okova proseka.

Zvuči poznato?

Nadam se, jer onda nisam uzalud potrošio uvodnik na tim koji vas po svoj prilici praćenja američke univerzitetske košarke od strane ovdašnje javnosti zanima koliko i Ćimeta druga finska liga. Neću da čujem reči koje počinju sa ne. Neću, ne mogu oni u Evroligu, neseser, Nederland.

Kako drugačije objasniti fenomen da je Partizan Mozzart Bet već sada dogurao do dalje faze Evrolige nego što je prošle sezone bio slučaj u na papiru drugom takmičenju Evrope, a u realnoj konstelaciji snaga drugom univerzumu starog kontinenta. Virtus, prošlogodišnji osvajač istog univerzuma ove godine nije bio ni prineti Partizanu, a ne može se reći da nemaju i ime na klupi i ogroman budžet na raspolaganju.

Partizanu je mesto u Evroligi. Kao lav pušten iz evrokupskog kaveza da diše i lovi slobodno po prirodnim staništima savane, samo tako može da dosegne i isprati predodređenu veličinu. Jarka svetla najveće scene neke uplaše, a druge, one koji su za istu rođeni inspirišu da zasijaju punim sjajem.

Nije to ništa nelogično. Taj “Catch-22” razvoja kluba je opšte poznata glavolomka za sve sportske trudbenike. Kako da obezbedimo više sredstava i da animiramo navijače, a privučemo bolje igrače? Pa moramo da igramo jače takmičenje koje će da posluži kao pravi magnet. A kako da igramo jače takmičenje? Pa treba da obezbedimo sredstva i bolje igrače da bi nas navijači podržali.

Da bi razrešio ovu sfinge vrednu, na prvi pogled nerešivu zagonetku moraš da gurneš prvu dominu na ludilo, skok vere. Ta prva domina je lokomotiva, pokretač, garancija kada izgleda sve izgubljeno, svetionik na turbulentnom okeanu. To je dovođenje najboljeg trenera Evrope, to je Željko Obradović na tvojoj klupi.

Partizan je ostvario nestvaran uspeh plasmanom u četvrt finala i to stoji, ali je način na koji je isti ostvaren daleko impresivniji, posebno kada uzmemo u obzir početno štucanje. E zato je hodajući mit na klupi u liku i delu Žoca faktor koji se ne može izmeriti. Bilo koji drugi čovek u tom vremenu i prostoru ne bi bio sposoban da prisustvom i znanjem unese mir na terenu i što je na našem podneblju posebno važno, oko istog. Sve što se od 16. decembra na dalje desilo je sada već mini istorija.

Partizan je u neverovatnom naletu. Na svakom koraku se oseća sinergija kluba i navijača u veri da mogu da idu i korak dalje i naprave podvig protiv Kralja. Ključna reč ovde je podvig. Koliko god da je ekipa u momentumu, a Real dodirljiv, mora da se istakne da je madridski velikan i dalje u prednosti kada se govori o potencijalnom ishodu. Jasno je da ljudi priželjkuju Makabi scenario i to je potpuno normalno. Jedan brejk u gostima i grotlo Arene za prolaz. Verujem da je to željeni scenario i ljudima unutar kluba, ali to je sve u redu dok je priča pozitivna i dok se ne gubi iz vida da je to teško dostižno i da bi to bio vanserijski rezultat, nikako razočaranje ako se ne desi.

Reći da Željko Obradović odlično poznaje prilike u Evroligi i šta je neophodno za uspeh zvuči gotovo potcenjivački. Trener Partizana ima toliko uspeha u tom takmičenju da on jeste Evroliga i zato je sklopio idealan roster za uspeh u istoj. Priroda takmičenja, dupla kola, nemogućnost da se ekipa posebno priprema za svaku utakmicu dovodi do zavisnosti od ritma i napada. Nije to ni blizu NBA regularnoj sezoni još uvek, ali nije to više ni takmičenje u kojem možete da priuštite sebi dugo pripremanje za jednog protivnika, defanzivno detaljno skidanje akcija i prilagođavanje. Morate da imate igru i sistem koji su nezavisni od svih propratnih faktora. Potpuni akcenat na odbrani stvara bezbroj drugih problema, poput sudijskog kriterijuma, napadačkog ritma u situacijama kada odbrana ne može da zaustavi protivnika.

Kvalitetan i raznovrstan napad sa dobrom energijom i dovoljno dobrom odbranom, to jest fleksibilnošću da se ista stavi u prvi plan kada je to neophodno povećava šanse za uspeh. Jedino tako možete da budete u poziciji da pobeđujete i u gostima i na strani a pokazalo se da koliko god domaći teren bio prednost, bez dobrih igara u gostima ulazite u problem. Dupla kola su tu najsurovija.

Osim sada već do mere indoktrinacije ponovljenog skora Željka Obradovića u plej-of serijama, jasno je da Partizanu na ruku ide i to što na drugoj strani nije Pablo Laso. To nije nikakva kritika kvaliteta Matea, već objektivna konstatacija da nema to iskustvo, niti vođenja takvih serija, niti dužeg samostalnog rada sa svojom ekipom.

Pa, dobro, šta može da se očekuje od Real Madrida?

Valter Tavares je u ovom trenutku čovek broj jedan, i zbog toga je dobio svoj poseban tekst koji ste mogli da čitate u prethodnom broju ovog našeg malog magazina, pa ću se potruditi da ne trošim dalje ekran na njega. Real nema konstantu, sigurnost i rutinu kao ranijih godina, ali i te kako ima kvalitet. Na šta mislim? Pa najpouzdaniji i najiskusniji igrači u teškim završnicama jednostavno nisu više u najboljim godinama. Oni su i dalje sposobni da načine štetu, ali u limitiranim minutima, a glavnu reč vode mlađi igrači poput Muse i Hezonje koji su nesumnjivo potentni, ali i nepredvidiviji u oba smera.

Zamor materijala se najbolje vidi u situacijama kada Real završava posed iz pika preko ball handlera. U toj kategoriji su jedna od najneefikasnijih evroligaških ekipa sa samo 0.84 postignuta poena po posedu. Sa druge strane, kada se lopte oslobode i oslone na razigravanje, poeni skaču na 1.07 i čak 1.125 poena po posedu kada dođe do agresivnog udvajanja.

Situacije u kojima su najopasniji su realizacije iz spot apa u kojima su na 1.18 poena po posedu. Interesantno je da postoji ogromna razlika u preciznosti kada završavaju napade šutem iz mesta bez spuštanja lopte na parket (1.16 ppp) i kada su prinuđeni na dribling (0.86 ppp). Kako je to sada već norma u modernoj košarci, žive od reketa i trojke. Šut sa poludistance između pet metara i linije za tri poena ne uzimaju često, a možda se na datu avanturu ne odlučuju baš zbog toga što realizuju tačno jedan od svaka četiri takva šuta. Statistika napadanja preko ball handlera u piku i slabija realizacija svih vrsta situacija koje zahtevaju završetke iz driblinga slikaju unapred priču o izolacionim napadima. Tu je Real takođe ispodprosečan za prilike Evrolige sa 0.85 poena po posedu, a nisu mnogo bolji ni kada završavaju napad izlaskom iz blokada bez lopte. Tu je broj poena takođe ispod jedinice, na 0.925 tačnije, a zanimljivo je da Hezonja šutira samo 19% u tim situacijama.

Autonomnim pokrajinama postom i rolom suvereno vlada Tavares u Realovom kraljevstvu i u tim vrstama završetka napada su odlični. Uz Edija, glavna opasnost na postu leži od Gabrijela Deka koji voli da se iz širine standardnog spejsinga za tri poena spusti među narod i ugura u koš (uglavnom) fizički slabije rivale. U utakmici koju je Partizan dobio, uradio je to četiri puta, od čega je samo jednom promašio, a tri puta izborio poene, što direktno, što preko linije penala. Prvi put je napao Egzuma, drugi i treći put Nanelija, a četvrti put je stradao Panter.

Potencijalno olakšavajuća okolnost za Partizan u pripremi utakmice može da bude to što Tavaresove rezerve ni izbliza ne predstavljaju pretnju iz rola kao on, pa to otvara mogućnosti za druge taktičke modifikacije.

Kada govorimo o mečapu Reala i Partizana, valja primetiti i da Real Madrid troši u proseku četiri poseda više po utakmici na tranziciju a da je Partizan daleko ispred po efikasnosti. Strpljenje, inteligencija i vrhunsko vođenje sa klupe se najbolje vide baš po tome da Partizan rešava u tranziciji samo 6.6 poseda što je najmanje u Evroligi, a da postižu 1.35 poena u proseku što je najviše u celom takmičenju. Tu dolazimo do značaja druge sezone, posebno kada su Ledej i Panter u pitanju. Naučili su da budu korisni za ekipu i bez statistike, a da isto tako znaju da preuzmu utakmicu kada je to neophodno. Najveći napredak Pantera je u tome što je naučio da bira i prepoznaje situacije za razliku od početaka u Partizanu kada je po svaku cenu želeo da bude taj. Na slici ispod je gotovo prepisano kretanje rezultata, prvo u Madridu, a onda i Beogradu.

Konvencionalna statistika je takođe prilično ujednačena bila u obe utakmice. Veća razlika u skoku u prvoj utakmici i nešto veći broj izgubljenih lopti Reala u drugoj utakmici su jedini indikatori ko je pobedio, a ko izgubio ako ne gledamo poene.

Koji je recept? U najavi utakmice trener Obradović je već istakao prilagođavanja iz druge utakmice na koje sigurno očekuje odgovor kolege, ali i da su oni spremni za repliku na repliku. Tabla za šah sa crnim i belim figurama je ispred dvojice stratega, a najbolje primer za ilustraciju je baš poslednji duel.

Od prve sekunde meča je Partizan bio našpanovan i fokusiran da eksploatiše sve potencijalne manjkavosti Madriđana. Iznenađujuća petorka sklopljena tako da potroši protivnika, izvrši pritisak, napadne slabe tačke, ali i uspostavi pravu ravnotežu u minutima i potrošnji glavnih igrača za kasniji tok meča. Tavares se najviše muči sa branjenjem popa, jel? Hajde onda od prvog minuta da ga ubacimo u centrifugu.

Nakon otvaranja Avramovića iz Ledejeve blokade ide odmah pik ka čeonoj liniji, pa ponovo pik, samo sada standardno usmeren ka bočnoj i sredini pa bumerang sa Papapetruom i opet pik, samo sada centralno, praćen popom Smailagića. Jasna razdaljina koju Tavares ne može da stiže, Alen sigurno napada i Partizan otvara meč na najbolji mogući način, razgaljuje publiku i šalje jasnu poruku treneru, Tavaresu i čitavom Realu da im sledi duga noć.

Ajmo sad sve to isto, samo malo drugačije. Opet centralni pik Avramovića i Smailagića, opet ogroman prostor za prodor koji centar Partizana koristi, ali se ne odlučuje na završnicu već proigrava Trifunovića koji se u međuvremenu pomerio iz kornera na 45 i ide trojka.

Razdaljina i odlučnost igrača u popu su ključni elementi. Ovde je Smailagić oklevao da li da šutne ili krene, Tavares je smanjio zaostatak, ostvario kakav-takav balans i ovaj posed se završio blokadom na obruču.

U redu, sjajan početak, ali sigurno će Real da pronađe odgovor, zar ne? Naravno da hoće, ali kada negde curi, a ti kreneš da krpiš neplanirano, napraviš drugu rupu. Mateo dolazi na ideju da pop brani sa 45 na strani pomoći što je ogroman rizik. Obratite pažnju na pozicioniranje i pogled Hange ka bloku što znači da gubi iz vida svog igrača očekujući da neko drugi pazi na to da li će ostati na šutu ili utrčati, a u brzini evroligaške košarke, protiv ovakvog napadačkog Partizana je to otprilike jedino gore od nebranjenja popa što su mogli da urade. Tavares ostaje u “neka, ja ću“ dropu, a Avramović kao dobri duh Kasper sam u hali za dva laka, a sjajna poena za Partizan.

Smailagić je svoje obavio, ulazi Lesor i Partizan gubi opasnost iz popa.

Šta dalje?

Dalje ide, dalje ide, dalje ide.. (dramska pauza, šaljivi komentar).. takmičar sa brojem 10 iz Grčke, Janis Papapetru. Lesor se otvara u pop nakon blokade na Panteru, dobija loptu od njega i odmah ide u uručenje za Grka koji se pomera iz kornera. Pozicioniranje Tavaresa je shodno šuterskim mogućnostima Lesora, ali samoubilačko za kvalitetno otvaranje sredine Papapetrua nakon odličnog bloka Lesora i onda je odjednom “2 na 1” na strani i neometani pogodak sa lakta.

Težak dan u kancelariji za centre Reala nastavio je u svojoj smeni i Poarje. U roku od šest sekundi čovek je prinuđen da izađe na bočni pik, pa da brani Lesora na postu, pa da nakon brzog pasa na Madara i još bržeg penjanja u centralni pik brani još i to i jasno je da na treću vannastavnu aktivnost ne stiže što otvara prostor za kvalitetan “reject“ Madara.

Nije sve u napadu, ima nešto i u toj odbrani. Na prethodnom primeru Poarjea videli smo koliko je bitno da se bude u blizini skrinera što Lesor očigledno zna i ne da Tavaresu da udahne. Koliko je moguće da bude blizu, a da ga ne klasifikuju kao sijamskog blizanca, Francuz je tu i pre prijema i prilikom prijema, a posebno tokom dobijanja lakta što znači da je glavni igrač Reala dobio još jedan faul pomnožen otvorenom frustracijom.

Najveće probleme Partizanu napravila je visoka i užasno nezgodna petorka Reala sa Musom, Hangom, Hezonjom i Dekom. Odlične atlete, dugački, snažni, spremni da odgovore defanzivno na Egzuma, Nanelija, Pantera i LeDeja i da nanesu ozbiljnu štetu ukoliko im se otvori prostor. Veliko je pitanje kako bi se meč odvijao da Egzum nije prekinuo momentum Reala sa pet vezanih poena.

Očekuje nas duel dve fantastične napadačke ekipe i fenomenalna košarka. Real ima neuporedivo dužu klupu i igrače koji mogu da uđu niotkuda i reše, ali na terenu istovremeno mogu da budu samo petorica što znači da Partizan dobrom organizacijom i raspodelom uloga epizodistima sa očiglednom sjajnom napadačkom hemijom nosilaca može da parira.

Lideri Reala će da isporuče svoje, a stare kajle sa klupe su iks faktor. Zanimljivo će da bude kako će Musa i Hezonja da iznesu serije. Nema dileme da će eksplodirati u nekoj od utakmica, ali da li će moći da održe konstantu je pitanje.

Partizan je stigao u Madrid da se nadigrava, bez ikakvog straha i respekta i samo tako i može do slave. Već su uzeli planirano, a sada napadaju kraljevske dragulje i nemaju šta da izgube. Sad je trenutak, a kako kaže Omar Litl, kad krećeš na Kralja, najbolje je da ne promašiš.

Ne znaš da li će biti sledeće prilike.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener i stručni analitičar Mozzart Sporta


tagovi

KK Real MadridEvroligamozzart analizza

Obaveštavaj me

Evroliga

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara