MOZZART ANALIZZA: Anatomija (jednog) kiksa

(Od stručnog konsultanta Mozzart Sporta Miloša Vujakovića)

Kao i bezmalo svaki put, tukla je euforija jako pred svetsko prvenstvo u Francuskoj, pa su se Bora Đorđević i Nele Karajlić odlučili za svojevrsni “kolab“ pod etiketom “Riblje pušenje“. Prvo je, razume se, išla pobednička numera u kojoj osvajamo i što se osvojiti ne može, a odmah nakon najčuvenije prečke srpskog fudbala usledila je i ona druga strana medalje našeg kolektivnog (sportskog) ludila.

Citirani kraj gubitničke verzije mi se zauvek urezao u trajnu memoriju jer malo šta oslikava bogatstvo amplitude našeg podneblja tako efektno kao jin i jang disertacija ova dva genija. Banalizovali bismo naivno prirodu stvari kada bismo preozbiljno shvatili te reči, a opet, nije ni prazna komika bez elemenata istine (bila ona zastupljena u polovičnom ili drugom razlomku).

Moj profesor u trenerskoj školi je za dobru, a pre svega neočiglednu fintu vrhunskih majstora košarke uvek voleo da kaže “gleda kupus, vadi meso“ pa sam tako i ja uvek voljan da dobrom stranputicom ili ljubiteljima američkih sitkoma prijemčivijim hladnim otvaranjem, tematski otvorim epizodu (čitaj: tekst). Možda je geneza pripovedačkog stila u opčinjenosti neprikosnovenim Ne može da škodi serijalom Laneta Gutovića, šta znam.

Gde je veza između Bore, Neleta, svetskog u fudbalu, Laneta Gutovića i debitantskog analitičkog košarkaškog teksta? Odgovor je jasan, u doživljaju feneomena koji u sportu zovemo kiks.

Vikend gostovanje večitih u susedstvu se na opšte iznenađenje javnosti završilo sa polovičnim uspehom, a moglo je da bude i gore da Željko Obradović nije nacrtao svoj omiljeni EOG bočni aut, a Naneli hladnokrvno digao fintom Mavru taman koliko treba da obezbedi neophodnu separaciju za manje ometan šut za pobedu. Razvoj situacije u obe utakmice je mahom doveo do toga da javnost u duhu post SP ribljeg pušenja komentariše utakmice i aktere istih.

Tekst pred vama, kao i naredni koji slede, ima za cilj samo jedno, OK, dve stvari. Prva je očigledno da se iz zaborava izvade vanvremenski navijački hitovi, a druga (ne po važnosti) da na objektivan i od vrućih emocija izolovan način pokušamo da približimo zbog čega je u sportu nemoguće konstantno potvrđivati teoretski odnos snaga u pojedinačnim utakmicama.

Sport ne može i ne sme da se posmatra u teoretskom vakuumu. Košarkaški tim je živ organizam koji se u toku sezone razvija, menja, povređuje, umara i oporavlja unutar specifičnih procesa kojima je podvrgnut. Koliko god da su danas informacije dostupnije javnosti i medijsko praćenje ekipa podignuto na viši nivo, ljudi izvan nikada ne mogu da znaju sve što znaju oni koji su unutra pa tako dolazi do cepanja između očekivanog i neočekivanog za javnost i za same aktere. Očigledni razlozi su nam opšte poznati, umor, raspored, motivacija protivnika, različit ambijent, putovanja, ali uvek postoji ogroman broj faktora koje ne možemo i ne treba da znamo. Izuzetno je teško, gotovo nemoguće, držati ekipu na optimalnom nivou forme kroz celu sezonu a usput se i pripremati za najvažnije utakmice u završnici. Koliko god igrači Zvezde i Partizana bili na visokom nivou za prilike evropske košarke, oni su samo ljudi, a zamor materijala je ogroman. Evroliga u postojećem formatu je već sama za sebe izuzetno naporno takmičenje, a gde su sve ostale obaveze i neverovatna propratna potrošnja.

Večiti nemaju off utakmice. Čak i kada se razlika u kvalitetu potvrđuje rezultatom, protivnik je uvek na maksimumu voljnog momenta i kada se na to nadoveže dobro otvaranje, domaći teren i Kengur na golu, može lako da padne i Mančester jer je red da i oni izgube u gostima. Treneri se uvek pribojavaju ovih scenarija pa zbog toga žele da ubiju (termin koji voli da koristi Murinjo) utakmicu rano kako se ne bi ušlo u bespotrebnu nervozu kasnije.

Kako iznenađenja obično izgledaju u praksi? Ekipa je objektivno umorna, možda su u igri i sitne povrede koje vuku nosioci, igrači su svesni da su kvalitetniji od protivnika, uskoro ih čekaju jake utakmice koje odlučuju direktno sezonu i jednostavno psihički nisu sasvim tu, fizički su potrošeni, a svesni da ih tek čekaju izazovi. U takvim utakmicama onda sve zavisi od toga kako autsajder isplanira i izvede gerilske napade koji su pripremani danima unapred. Kolika god da je razlika u kvalitetu, i autsajder na tom nivou ima i te kako oružja da zapreti pa kada se desi savšena oluja i ima dan, sve je moguće. Ne sme se zanemariti i vreme za pripremu i opet ponavljam, mogućnost da se fokusira na taj određeni meč naspram favorita koji je tu da dođe, završi posao i misli o krupnijim stvarima. Svi će reći da misle samo na narednog protivnika, svi će se postaviti maksimalno motivisano i profesionalno, ali ljudska priroda jednostavno ne funkcioniše tako.

Tok meča obično ide tako da autsajder dobro otvori, publika reaguje, favorit ne uspe da odgovori na incijalni nalet i agresivnost, pa je potrebno da prođe vreme da dođe do odgovarajućeg napona i ključna stvar postaje to koliko se autsajder odlepio, koliko ima raspucanih igrača i kako odgovori na nalet “Imperije“ koji neminovno sledi. Ukoliko odbiju taj nalet i prežive treću četvrtinu sa približnim rezultatom, polako ali sigurno sve postaje moguće. Onda se na kraju sve svede na teške šuteve i jednih i drugih pa ko šta pogodi.

Tako to biva u većini slučajeva, ali je zanimljivo da su i Partizan i Zvezda relativno dobro otvorili svoje mečeve u prethodnom kolu ABA lige i da su obe utakmice imale prilično ujednačen tok bez velikih serija i odstupanja. Računajući obe utakmice, nijedna ekipa nije vodila sa više od devet poena prednosti, a u duelu Splita i Partizana su najveće serije bile šest i sedam poena. Tu zaista mora da se oda priznanje i Splitu i Ciboni jer su van nekog uobičajenog “Pepeljuga“ scenarija izvukli dve sjajne borbe.

SPLIT - PARTIZAN

Slavlje crno-belih posle Nanelijeve trojke (©ABA LIGA – Split / Ivica Cavka)

Kontekst rasporeda Partizana je u ovom slučaju izuzetno bitan. Gotovo pravo sa izuzetno važne dobijene utakmice protiv Albe, išli su u Split, a odmah nakon toga je u rasporedu italijanski poslovni put sa dve utakmice u tri dana, pa večiti derbi, nakon čega ide gostovanje Efesu, Budućnosti u ABA, Olimpijakos, Cedevita pa Barselona. Mene je glava zabolela samo od pisanja imena klubova protiv kojih treba da igraju, a mogu da zamislim samo kako je štabu i igračima. Dok pišem ovaj tekst Partizan Mozzart Bet je već odigrao sa Virtusom i Olimpijom. Potpuno sam svestan da je ljudima iz fotelje svejedno da li gledaju svoj klub u Milanu, Beogradu, Kaunasu ili Atini, ali ti ljudi koji igraju, vode i pripremaju utakmice reći će vam da njima baš i nije. Koliko god da su vrhunski u svom poslu, koliko god da su profesionalni i spremni, nemoguće je ne uzeti faktor umora.

Željko Obradović maestralno raspolaže minutažom u ABA i uspeva da nijedan igrač ne prebacuje 19 minuta u proseku sa izmenjenim ulogama unutar rotacija. Međutim, to je nemoguće raditi u kontinuitetu u Evroligi sa ambicijama koje Partizan (dokazano i sa pravom) ima, pa su tako u Evroligi Lesor i Ledej prebacili 30 minuta, Panter je na 27, a čak još tri igrača u proseku igraju preko 20 minuta i to su Egzum, Papapetru i Naneli. To mora da se prelije na partije u ABA protiv slabijih protivnika.

Ledej je nakon gotovo 34 minuta protiv Albe bio primoran da za 12 minuta prebaci ABA prosek i utakmicu protiv Splita završi sa nešto malo preko 30 dok su Naneli, Egzum i Panter svi prebacili 20.

Split je to najviše iskoristio u reketu (što im i jeste obrazac kroz sezonu) odakle su isporučili čak 54 poena. Samo su protiv SC Derbija postigli šest poena više, a inače su po tom parametru drugi u ABA iza Igokee sa 39 u proseku po utakmici. Uz Partizanov evidentan umor, jasno je da mora da se oda veliko priznanje Splitu i načinu na koji su izneli ceo meč. Slično poput duela Cibone i Zvezde, ovo nikako nije bio tipičan scenario u kojem autsajder pravi iznenađenje sa favoritom, već je Split čak lošije otvorio meč, ali su se vratili brzo i na svaki koš Partizana koji je izgledao kao početak veće serije reagovali su na pravi način. Izuzetno agresivno su tražili kontakt, napadali u leđa kada je to bilo moguće ali su isto tako znali da sačekaju i “stanu na loptu“.

Mavra je bio igrač broj jedan i pravio je ogromne probleme odbrani Partizana iz pik end rola. Odmah nakon njega po važnosti, Saliven i Nelson su dominantno napadali obruč, kako prodorom, tako i sa posta, što se da primetiti i iz lokacija sa kojih su upućivali šuteve. Šorter je dao takođe svoj doprinos.

Split je odmah jasno stavio do znanja da će trčati u leđa kada je to moguće i da će akcenat u potpunosti da bude na eksploataciji reketa što se vidi u ovom ranom napadu.

Partizan se na samom početku utakmice koncentrisao na bočne šutere prilikom pika, što je Mavra odmah kaznio i to direktnim gađanjem rolera. Obratite pažnju koliko široko stoje Ledej i Naneli, zalepljeni za svoje igrače što zaista ostavlja ogroman prostor za Nelsona da rola neometano. Partizan je vrlo brzo takav defanzivni raspored počeo da prilagođava, što ćemo videti na narednim primerima.

U Partizanu je Naneli dobro otvorio, ne može da se kaže da ekipa u napadu nije imala ritam, ali je jednostavno Split konstantno uspevao da nađe rešenje u napadu na drugoj strani. Umor koji sam pomenuo se više ogledao u nemogućnosti igrača da svojom uobičajenom brzinom rešavaju situacije, pa je tako Lesor imao priliku za sebi svojstveno kucanje, reagovao nešto sporije i završio na podu nakon jakog faula na obruču i pogodio jedan penal. Uobičajeno je to jako zakucavanje koje podiže čitav tim, ali treba odati priznanje Splitu na čvrstini i želji da se posvete odbrani obruča koliko im to mogućnosti dozvoljavaju.

Već sredinom prve četvrtine, situacija se menja pa tako možete da primetite koliko su sada igrači u kornerima koncentrisaniji na ono što se dešava na piku. Mavra, međutim to čita odlično i gleda da preko trećeg igrača ostvari naumljeno, bez rizikovanja direktnog pasa.

Sledeća situacija kvalitetno ilustruje kvalitet Splita da nešto komplikovanijim rešenjem opet ostvari svoj naum da gađa reket. Jukić iz rola ostvaruje dobru poziciju na postu, gde dobija loptu preko Salivena koji se školski penje iz kornera. Papapetru pomaže i potpuno uzima Jukića, Panter se spušta na korner, a Ledej ostaje malo iza, ali dovoljno da Kalajžić utrčavanjem sa 45 kazni pozicioniranje Pantera bliže šuteru iz kornera i to što Ledej ne može da stigne na vreme i postiže dva „laka“ poena.

Nije Split odustajao od svoje ideje ni u drugom poluvremenu. U ovoj situaciji je Nelson ostao sa Panterom na postu, gde je Panter pokušao da iskoristi svoju dužinu i da ga odbrani pozicioniranjem potpuno ispred. To je idealna situacija za školski primer high-low saradnje dva Splitova Amerikanca pa se tako Saliven automatski popeo flash utrčavanjem i asistirao Nelsonu za teško branjive poene.

Partizan je kroz čitav meč držao kontinuitet u napadu, a jedno od interesantnijih čitanja igrača desilo se u četvrtoj četvrtini. Celokupna odbrana je fokusirana na stagger koji se priprema na slaboj strani što otvara prostor za Avramovića da u pravom trenutku zavrne unutra, upali motore i poentira relativno neometan. Na prvi pogled obična situacija, ali za uspešnu izvedbu je neophodan pravovremeni polazak kao i uverljivo inicijalno podešavanje što Partizan i Avramović ovde izvode idealno, a svakako da je olakšavajuća okolnost i to što bilo kakvo pomaganje sa Nanelija donosi još gore posledice.

Split je u poslednji napad ušao u egalu i tu se desilo više interesantnih stvari kada posmatramo kontekst čitavog trenutka. Verujem da je inicijalna ideja bila da se sačeka istek vremena i uputi šut uz zvuk sirene pa kako bude. Međutim jedan pik koji vrlo verovatno nije imao za cilj prodor sam po sebi dovodi do neznatnog ali dovoljnog kašnjenja Nanelija koji ne preuzima Mavru u balansu i njemu se otvara situacija koja je otprilike nešto najčistije što može da dobije u ovakvoj završnici. Tu radi instinkt igrača i mogućnost koja briše informaciju o satu iz glave, kako i treba da bude. Drugi ključni trenutak je fenomenalno blokiranje telom Smailagića od strane Jukića. Otvorena livada za Mavru najpotcenjenijim centarskim potezom u košarci za neometano polaganje Mavre na obruču. Izuzetno dobro čitanje i eksploatisanje odbrane od strane Splitovih igrača.

Da nismo imali poene Mavre, ne bismo dobili ni Željkov specijal iz auta. Ovde se dešava više stvari pa ćemo krenuti redom.

Klasičan raspored iz boksa koji je izuzetno popularan kod velikog broja ekipa, nezavisno od nivoa na kojem se takmiče. Iz istog ide takođe očekivani blok za beka koji se otvara ka lopti dok se za to vreme centar sa levog lakta penje u blokadu. To možemo da vidimo već na sledećoj grafici.

Prva i najčešća opcija iz ovakvog napada je da igrač dobije loptu i iz zaleta odigra centralni pik sa centrom. Za to u ovoj situaciji i ima i nema dovoljno vremena, pa se taj ,,pik“ pretvara u blokadu bez lopte čijim korišćenjem Panter odvlači svog igrača ali i dalje zadržava određeni fokus odbrane Splita koja jednostavno ne može da ga ostavi mirno ne znajući da li će eventualno da se vrati. U ovom slučaju Panter je vrhunski mamac, a u nekom drugom slučaju nije nerealan ni scenario u kojem on radi ono što je kasnije izveo Naneli jer je pozicija gotovo ista. Za to vreme već ide sledeća opcija, a to je blok Ledeja za Egzuma koji se pak otvara široko i ne pokušava da eventualnim zavrtanjem ka unutra bude direktno opasan po koš i sada se već jasnije nazire šta sledi, a sledi uvežbana flare blokada pravo iz auta za Nanelija, odličan ni malo jednostavan pas Egzuma i egzekucija. Naneli je imao dovoljno vremena čak i za fintu i tu više nije bilo spasa za Split. Najbolji mogući kraj jedne odlične utakmice.

CIBONA – CRVENA ZVEZDA

Jasno je da je Zvezdin problem raspored i umor podjednako kao i Partizanov mada ih čeka za nijansu lakši nakon derbija. Veći problem ovde je serija rezultata i udaljenost toliko željenog Top 8 Evrolige. Teško je reći šta je tačno uzrok, to znaju oni unutra, ali sa strane izgleda kao da je čitav razvoj situacije sa Kampacom uneo u već postojeći problem sa rasporedom, umorom, programiranjem trenažnog i takmičarskog procesa i još jedan. Igra, ne igra, apeli, pozivi, razigravanje kroz ABA ligu, kasni nastup u Evroligi i nemogućnost da se uigrava kroz jake mečeve, sve zajedno dovelo je do poremećaja organskog toka stvari. Nije pomogao ni poraz Argentine od Dominikane i odsustvo sa SP jer je i to doprinelo ispadanju iz ritma najvećeg pojačanja, a indirektno i do sada najproduktivnijeg beka. Pobeda u Kupu je došla kao kruna prethodnog perioda ali čak i ovaj očigledni pad forme ne mora da znači mnogo jer sve može vrlo lako da se okrene. Vremena nema dosta, ali za jedan tako kvalitetan roster, posebno spolja i takvog trenera dovoljno.

Za razliku od Splita koji je pre svega odličnim napadom parirao i pravio probleme Partizanu, utisak je da je Cibona znatno više pažnje posvetila odbrani, dosta se rotiralo i pomagalo što je ostavilo prostora Zvezdi spolja na šta je Crvena zvezda šutnula čak 41 trojku, od čega kvartet Vildoza, Kampaco, Nedović i Dobrić 34 iliti osam i po po čoveku. Grafik pokazuje lokacije realizovanih i nerealizovanih šuteva udarne spoljne četvorke Zvezde. Simptomatično je da nisu realizovali nijedan šut za dva poena.

Meč između Cibone i Zvezde se u svojoj konačnici više sveo na herojske momente igrača, što ne znači da nije bilo zanimljivih situacija. Zvezda je imala probleme mahom u komunikaciji prilikom preuzimanja blokada bez lopte, kao i prilikom pika na „ničijoj“ teritoriji između centralnog i bočnog pik end rola. Cibona je maksimalno koristila svoju kompaktnost, odlično poznavanje igrača i trenera još iz dana u Gorici i utisak je da crpeli svoje samopouzdanje kako iz te činjenice, tako i iz fenomenalnog Kapuste koji je očigledno bio inspirisan da iluzivnim potezima nadkampacuje svog direktnog plejmejkerskog rivala i u tome je zaista i uspeo.

Ispred vas se nalazi primer miskomunikacije u odbrani od pika gde se jasno vidi desna ruka Markovića kako traži od Ilića da se pozicionira direktno na putanju Kapuste od bloka, dok Pefi sa namerom usmerava i brani sredinu. Klasičan primer popularne ice odbrane od pika, ali Ilić ostaje nesiguran i niti ostaje na gol liniji niti izlazi na centaršut. Mazalin dodatno odmaže ranim otvaranjem u širinu i Kapusta jasno detektuje prostor i prolazi neplanirano slobodan do koša. Cibona i ovde opterećuje stranu pomoći blokadom za korner šutera što Lazarević i Nedović dobro rešavaju, ali je gotovo nemoguće stići na polaganje koje se otvori tom brzinom. Poeni za Cibonu.

Nije ni Cibona bila bez padova koncentracije u odbrani, što ekipa kvaliteta Zvezde kažnjava po automatizmu. Pik na praznoj strani Vildoze i Petruševa, lepak igrača Cibone za igrače na slaboj strani što otvara mnogo prostora za rol Petruševa. Obično u ovakvim situacijama ekipe preuzimaju, što verujem da je Cibona želela ali su jednostavno zakasnili, Kapusta ostaje u prostoru iza Petruševa i situacija se završava uspešno realizovanim penalima Petruševa.

Nije Kapusta davao mira Zvezdi tokom čitavog meča pa je tako odlično čitao neodlučnosti odbrane i čekajućim stilom Leveona Bela pronalazio prostor u odbrani za prodor. Još jedna situacija u kojoj Marković namerno usmerava u levo, s tim što je sada u ulozi Ilića Petrušev, a imamo i trećeg igrača, Nedovića. Na prvi pogled nema Kapusta dobru situaciju, ali on još jednom pokazuje visok nivo košarkaške inteligencije jer čita da je Petrušev blago izvan pozicije koja bi mu blokirala put ka košu, takođe zna da Nedović neće potpuno pomoći sa prvog pasa i da će samo jo-jo pomeranjem da zapreti i da se vrati, što jeste njegov posao ovde, a Marković je svakako već usmerio. Bočni igrači sa razlogom ne vide potrebu da se pomeraju ovde i tako se otvara put ka košu za Cibonu.

Zvezda je imala meč krajem treće i početkom četvrte četvrtine, kada je lopta znatno bolje i brže išla, pa smo svi videli naznake izuzetnog napadačkog arsenala, posebno kada su u igri zajedno Nedović, Vildoza i Kampaco. Baš ova akcija na startu poslednje deonice je delovala kao početak prelomnih trenutaka za Zvezdu. Pistol saradnja na strani, pre koje Nedović čisti u korner i odvlači pažnju odbrane. Uručenje Vildoze za Kampaca nakon čega po pravilu sledi pik, ovoga puta sa Ilićem i rutinsko dodavanje za Vildozu koji je u međuvremenu skliznuo u korner za tri poena i vođstvo od devet poena.

Tu je utakmica plovila u mirne vode, a onda su je uzburkali igrači Cibone na najneverovatnije moguće načine koje fotografije ne mogu da dočaraju. Šutevi koje je Cibona pogađala su stvarno bili previše za igrače Zvezde koji su već opterećeni umorom, neočekivano teškom utakmicom i svime što predstoji ostali, može se reći, u čudu. Jednostavno se otvorilo protivniku ono što se inače retko dešava i kada je tako, teško je izbeći iznenađenje. Interesantno je kako se često završnice ovakvih utakmica svedu na izuzetno teške šuteve koje pogodi jedan ili drugi tim. Ovoga puta su to bili sjajni Majcunić, Radovčić i ekipa.

Fanatizam u sportskom praćenju nije nužno loša stvar, ali može da donese više štete nego koristi. I Partizan i Zvezda imaju svakako rostere koji mogu da pobede Split i Cibonu ubedljivo i toga su siguran sam svesni i u hrvatskim klubovima, ali sport ne treba posmatrati kroz vakuum ili kao nekakvu igricu sa overalima igrača gde su svi uvek 100 odsto fit kad odigrate partiju protiv ortaka.

Razumem da nije prijatno, ali nije ni sramota izgubiti od ovako inspirisanih i kvalitetno spremljenih i vođenih timova Splita i Cibone u za današnje prilike ABA vrućoj atmosferi. Oba večita rivala su mogla da se vrate sa pobedom, učinio je to samo Partizan Mozzart Bet, obe hrvatske ekipe da iste zadrže u svojoj hali i ništa ne bi bilo posebno drugačije ili nezasluženo. To je, na kraju krajeva i lepota sporta isto kao kada naši klubovi uzmu skalp znatno bogatijim klubovima iz Evrolige. Iznenađenja su u sportu uvek moguća i zato će to zauvek biti najčistiji i najlepši oblik zabave i razonode.

Neka je 99,9 odsto nešto izgledno, ali dokle god se lopta vrti i igra, nijedan ishod nije siguran.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ