Kako smo došli do toga da se vređanje porodica odomaći u košarci?

Za fudbalske navijače kažu da su najgori. Da su huligani, ovakvi i onakvi. Košarka bi trebalo da je gospodski sport. Ljudi iz tog sveta i sami vole da kažu da je to sport za intelektualce.

Onda utakmica počne, pritisak sve viši, neko veže par teških šuteva i sav razum ispari. Tužno je i poražavajuće za srpsku košarku i sve koji tvrde da je vole da se baš tu maltene odomaćilo vređanje članova najuže porodica, supruga, pa i dece.

I nemojmo da pričamo da je tu neko iznad situacije. Trpeli su na obe strane. Trpeo je sinoć Nemanja Nedović, trpeli su ranije i Novica Veličković, Saša Pavlović, trpeo je Milan Gurović, dok problem Nebojše Čovića traje već toliko dugo da nam je svima postalo normalno.

A, nije normalno. Nije uopšte normalno.

Ovo čak i nema toliko veze sa klubovima, jer ma koliko da su i oni sami odgovorni za to što je rivalitet između navijača Crvene zvezde i Partizana prerastao u otvorenu mržnju – a i te kako su odgovorni – ovo je stvar kućnog vaspitanja.

Ne rešava se to Zakonom o sportu. Sam pogled u ogledalo trebalo bi bude dovoljan. Nikakva opravdanja ne postoje i ne bi niko smeo da likuje što nam se košarka od gospodske igre pretvorila u sport u kome granica ne postoji.

Bar kod porodica bismo zaista morali da je povučemo. Budimo ljudi.