Kako je Anri davao golove, tako Panter daje koševe

Svi znaju šta će se desiti. Kao što su znali u Monaku ili Madridu proletos. Kao što je bilo jasno svima dok je trajala plej-of serija ABA lige. Svi bi da ga imaju, a samo mu se Grobari dive. Trepere kad Kevin Panter šutira, svesni da će basketara proći kroz mrežicu. Daleko od toga da Amerikanac ne promašuje, ali je postao trend da ne maši kad je važno.

Ni kad se vratio posle povrede i zaplesao protiv Panatinaikosa, iako je tad Zek Ledej bio najbolji na parketu, ni kad je na programu bilo gostovanje u Železniku u regionalnom takmičenju, pa ni u duplom evroligaškom kolu u kome je Partizan Mozzart Bet odbranio domaći parket, a kapiten potvrdio da je lider ovog tima. U utorak Monaku 25 poena, u četvrtak Olimpiji iz Milana još 19. U oba duela je bio najbolji. U košgeterskom i svakom drugom smislu.

Panter je danas ono što su nekad bili Frederik Haus, Jan Veseli, Bo Mekejleb, Žofri Lovernj. Miljenik publike. Svako je posebnim emotivnim nitima vezan za crno-bele i oni za njih, ali nijedan stranac – bez ljutnje – nije za Partizan igrao ovako kvalitetno kao Kevin u poslednje dve sezone. Svaki navijač je voleo atraktivne poteze prethodnih legionara, čak je bilo i većih timskih uspeha u vidu plasmana na Fajnal for ili vezanih trofeja u domaćim i regionalnim takmičenjima, ali suvi kvalitet, ono što ga uzdiže na pijedestal, čime prevazilazi granice ovdašnjeg sporta i s pravom konkuriše za jednog od najboljih spoljnih igrača Evorlige daje Panteru dimenziju više.

A da pritom ni on ne gubi na eleganciji ili atraktivnosti. Protiv Armanija je pakovao poene u drugom poluvremenu kad je izveden spektakularan preokret serijom 31:4 i pogađao koševe kao što je nekad Tijeri Anri davao golove. Posmatrano sa strane, deluje lako. Umetnost pokreta. To je ono kad ne diže glavu, ali vidi obruč, kako bi za manje od sekund stvorio prostor za skok šut. I pogodi. Isto kao kad bi se Anri zaleteo na odbrane protivnika u Premijer ligi i po njih bio fatalan. A sve to radio prefinjeno. Celom svetu je jasno šta sledi, ali za Francuza nisu imali rešenja.

(© Star sport)

Kažu da ne bi trebalo porediti sportove, kako je to nezahvalna kategorija, rđava rabota, ali da bi se shvatila veličina Kevina Pantera u ovom Partizanovom timu možda je baš komparacija sa Anrijem zgodna. Obojica nisu najbolji, ako ćemo realno ni u prvih pet ili deset ere u kojoj su igrali ili igraju. Dakle, nisu kategorija Mesija i Ronalda, odnosno Serhija Ljulja ili Vasililisa Spanulisa. Već posle toga – jesu. Ono što su Šejn Larkin za Efes, Fakundo Kampaso sa Real, Majk Džejms za Monako, to je Panter za Parni valjak. A reč je o najboljim timovima Evrolige. Ponekad stvarno deluje nezaustavljivo, poput Anrija iz najboljih njegovih dana na nekadašnjem Hajberiju. Svi znaju šta će se desiti i ne mogu da ga čuvaju.

Da bi se shvatila privilegija kakvu maltene svake sedmice ima 20.000 srećnika u Areni dovoljno je podsetiti na letošnje reči Željka Obradovića:

„Da li znate koliko kvaliteta ima ovde?“

Mislio je tad i na košarkaše Partizana i Zvezde, naše (pokazalo se na Mundobaksetu) i asove iz inostranstva. Možda se ovdašnja publika lakše identifikovala sa nekim pređašnjim timovima, ali ovaj crno-beli preliva od kvaliteta. I tu dominira Panter. Pritom je zadržao dozu ozbiljnosti. Ne igra „divlju“ košarku, čak se može konstatovati da je pod komandom Željka Obradovića postao pravi snajperista. Što bi rekao Slobodan Šarenac komentarišuću trojku Andrea Milera na meču SAD – Jugoslavija 2002:

„Profesionalac, sto odsto“.

Zato njemu lopta ide kad je gusto, njemu veruju i trener i saigrači, njemu skandira publika, on je taj koji predvodi ekipu. Kad je potrebno juriti zaostatak kao na mečevima sa Panatinaikosom, Monakom i Milanom, te kad se slavi, pošto je obilazio počasni krug dok je pod svodovima Arene odzvanjalo:

„Jedan je Kevin kapiten“.

Što bi Amerikanci rekli – ceo paket.