INTERVJU – Brajs Džons: Kako se na ulicama Bruklina kalio MVP ABA lige
Vreme čitanja: 21min | sub. 06.11.21. | 08:13
Košarkaš FMP-a za Mozzart Sport govorio o detinjstvu u Njujorku, porodici, košarkaškim počecima, uzorima, srpskim trenerima i brojnim drugim temama
Ne kaže se džabe da vreme leti. Jer kako drugačije objasniti da je prošlo više od mesec dana kako je počela košarkaška sezona u Evropi. U okviru ABA lige je već odigrano šest kola, a u čini se nikad jačoj konkurenciji izdvojio se jedan tim – FMP iz Železnika.
Popularni Panteri su pravi hit regionalnog prvenstva. Sa pet pobeda i jednim porazom nalaze se na deobi drugog mesta sa ekipama Crvene zvezde i Budućnosti. Jedan od najzaslužnijih za sjajan početak je i Amerikanac Brajs Džons, koji je za svoja izdanja u oktobru dobio i MVP nagradu. Pravi povod da sa bivšim igračem čačanskog Borca sednemo i razgovaramo o karijeri, košarci, uzorima, ali i brojnim drugim, pa i životnim temama.
Izabrane vesti
19.00: (1,10) Partizan (23,0) FMP (7,50)
Počeli smo sa aktuelnim. Prva je laskavo priznanje koje je dobio od ABA lige. Zaradio ga je tako što je pomogao FMP-u da na pleća obori Igokeu, Cedevita Olimpiju, Megu Mozzart, Mornar i Zadar prosečno beleživši 17,2 poena i 5,3 asistencije po meču (prosečan indeks 20,3). Kako kaže, pomenutu nagradu vidi kao priznanje za „najkorisnji tim“.
"Iskreno, lepo dostignuće, ali to nije bio cilj koji sam postavio sebi na ulasku u sezonu. Želim samo da dobijam utakmice. Prošle sezone sam teško dolazio do pobeda u ovoj ligi i to mi je bio motiv - da pobeđujem. Zasluge idu treneru i mojim saigračima i želim da im se zahvalim. Da nismo pobeđivali na ovom nivou, napravili niz dobrih rezultat u mesecu, ne bih dobio ovu nagradu. Nije ovo prizanje samo za mene, smatram ga kao nagradom za najkorisniji tim, jer bez njih ne bih došao dovde”, izjavio je Brajs Džons za Mozzart Sport.
Iako možda zvuči kao kliše, Amerikanac uverava da tako zaista misli.
"Uvek čujete takve stvari: "Želim da se zahvalim saigračima…". Zahvaljuju se saigračima kada osvoje nagradu, ali ja sam u fazonu: "Daj čoveče, ne zanimaju tebe saigrači, postao si MVP". Ali ja se zaista tako osećam. Jer da sam postizao 17 poena i pet asistencija po meču, a da smo dobili dve ili tri utakmice, nema šanse da bih dobio priznanje. Ovo je nagrada za čitav klub, ne samo za Brajsa".
Neće zbog nagrade poleteti, jer smatra da je tek zagrebao površinu sopstvenog potencijala.
"Ne mogu da kažem da me je baš briga, ali ne hajem mnogo. Nisam na to fokusiran, nisam došao ovde da bih bio MVP. Hvala na nagradi, počastvovan sam, ali želim da se moji saigrači osećaju kao i ja. Ne želim da imam samopouzdanje, a oni ne. Svi smo ovde zbog tima. Kada sve bude gotovo i jednog dana se osvrnem na sve što sam uradio i vidim tu nagradu, biće mi drago, ali sada moram da pognem glavu i nastavim sa napornim radom. Znam da mogu da postignem još mnogo".
Posle tesnog poraza od Budućnosti na premijeri, usledila je serija pobeda. Šta se krije iza sjajnog niza ekipe Nenada Stefanovića?
"Pripreme su bile jako važne. Izuzetno naporno smo radili. U ranoj fazi smo imali nekoliko važnih ispita, odigrali utakmice sa kvalitetnim protivnicima i shvatili da možemo da se takmičimo na visokom nivou. Na startu sezone smo imali teško gostovanje i nismo dovoljno verovali u pobedu u prvoj utakmici. Imali smo jedan trenutak tokom tog meča, u kojem smo shvatili da bi mogli da dobijemo i kada smo to osetili, nismo se više osvrtali. Nije nas više zanimalo ko će biti na drugom kraju terena, shvatili smo da želimo da se takmičimo, radimo ono što znamo najbolje. Mislim da imamo jedinstvenu hemiju u ekipi. Teško je pronaći igrače koji se tako dobro drže zajedno, dobro se poznaju, znaju svoje uloge. To je produkt dobrih odnosa na terenu i van njega. Početak je zasad sjajan".
O PANTERU, OBRADOVIĆU, SJAJNOM PARTIZANU
Sedmo kolo regionalnog šampionata sa sobom nosi još jedan veliki izazov , duel sa neporaženim timom ABA lige – Partizanom.
"Moramo da se fokusiramo na sebe, a ne na njih i publiku, koja će definitivno biti deo utakmice. Dok god tako budemo razmišljali, dok god budemo skoncentrisani na naše zadatke i plan utakmice mislim da imamo dobru šansu da pobedimo. Znam da nemaju poraz, igraju sjajno. Čeka nas duel dva tima koja su u serijama pobeda. Biće zabavno. To su utakmice za koje se živi, za koje se spremaš i naporno radiš. Bolji tim će pobediti".
U Evropi sa posebnom pažnjom prati dvojicu sunarodnika – Majka Džejmsa i Kevina Pantera. Sa prvom violinom crno-belih će večeras ukrstiti koplja.
"Obožavam da vidim Džejmsa kako igra, koliko je dominantan, kako radi šta god mu padne na pamet i ne boji se trenutka ili bilo čega. Poseban talenat. Što se tiče Keva, on je moj brat. Nema telo, ali može da pogađa na svim nivoima".
Ispratio je Panterov performans protiv Huventuda u trećem kolu Evrokupa, kada je u odlučujućim trenucima preuzeo stvari u svoje ruke i hirurški preciznim hicima doneo pobedu Partizanu.
"Zapalio se u pravom trenutku. Pustio je utakmicu da dođe njemu. On je igrač za tesne završnice, to je ono što radi. Kev hoće loptu u rukama na kraju meča, da bi mogao da te pošalje kući. Sjajan skorer, imaju sjajan tim, trenera... Ali svako može da se pobedi. Svaki tim ima mane. Naš zadatak je da ih iskoristimo, damo sve od sebe, budemo fokusirani. Ako tako bude, ako uspemo da ostanemo skoncentrisani i pored sve te buke, mislim da imamo veliku šansu".
Košarkaš Partizana važi za igrača kojeg je teško zaustaviti kada se, kako kaže Džons - “zapali”. Ima li leka protiv vrsnog američkog strelca i šta je to Huventud pogrešno uradio u završnici utakmice sa crno-belima?
"Rekao bih da je u toj utakmici problem bila defanzivna strategija protivnika. Tri put zaredom su se ga preuzimali. Kada on to iskoristi i napravi sebi prednost... Svi su znali da lopta ide njemu u ruke. Možda je recept da pokušaš to da sprečiš, da mu ne dozvoliš da je uhvati ili da pošalješ dvojicu igrača na njega i ne dozvoliš preuzimanje. Mislim da preuzimanje nije bila najbolja ideja, jer onda može da uradi šta poželi. Takvim skorerima ne smeta ni ruka ispred lica. Nadam se da neće doći do takve situacije, da dobije loptu u finišu kada se lomi utakmica, ali ako se dogodi, moramo da imamo plan. Ako dođe do preuzimanja i "mismeča", moramo da se postaramo da zaradi taj šut i živimo sa ishodom, kakav god da je. Ne smemo dozvoliti da mu bude lako, da se oseća ugodno i da dođe do svojih pozicija. Jer kada uspe - nemaš šansu. Veliki igrači rade velike stvari. Na tome mu skidam kapu".
Dok je Panterov zadatak jasan – da poenima ubija protivnike, koje odgovornosti na parketu ima Džons? MVP ABA lige za oktobar je u pobedi nad Igokeom u drugom kolu bio nadomak tripl-dabl učinka (13p, 9as, 7sk). To je retkost u evropskoj košarci i Brajs tvrdi da ga baš nastup protiv ekipe iz Laktaša najbolje opisuje.
"Uvek sam bio takav igrač. Od srednje škole. Mogao sam da utičem na igru i bez postizanja poena. To sam rano naučio. Znam da se svi uhvate poena, ali i popunjavanje drugih statistčkih kolona pomaže timu da pobeđuje. Meni je kao plejmejkeru posao da stvaram za sebe i za druge. Tako da, ako sam u poziciji da pomognem nekome da postiže poene, to je jednostavno deo mene i zbog toga se dobro osećam. Takođe, svestan sam i da mogu da postižem poene kada želim i to je još jedna pozitivna strana moje igre".
"DIVIM SE DURANTU, VERUJEM DA MOGU TEODOSIĆEVIM KORACIMA"
Voli da gleda Džejmsa i Pantera u akciji, ali prvi uzor mu je bio brat.
"Zbog njega sam počeo da se bavim košarkom. Zapravo, prvi sport mi je bio američki fudbal, ali su me jako udarali i shvatio sam da to nije za mene a-ha-ha. Kada sam video brata kako dribla rekao sam majci da hoću da igram, uzeo sam loptu i još je nisam ispustio. Brat je dve godine stariji od mene, bio je jako dobar, pomno sam ga pratio i on je jedan od glavnih razloga što sam danas ovde. Gledajući njega kroz sve uspone i padove sam se razvio. Ne mogu da kažem da sam stil gradio prema njegovom, jer se potpuno razlikuju, ali sve što znam naučio sam od njega”.
Uzore je, naravno, pronalazio i u NBA ligi. U njegovim očima izdvaja se as Bruklin Netsa i trostruki šampion Kevin Durant.
"Divim mu se. Najpre zbog toga kako je građen. On je mršav tip, a ja volim ljude koji nemaju snažno telo i dominiraju. Svi misle da je važno biti veliki. To ponekad ima ulogu, ali ponekad i ne. Mislim da je sve do mentaliteta. Košarka se 90 odsto igra u glavi. Divim se Durantu zbog toga kako pojednostavljuje igru, efektno postiže poene... Ne igramo na istoj poziciji, ali ugledam se na njega pre svega zbog fizičkih stvari i pristupa".
Kada je u pitanju pozicija plejmejkera, upijao je znanje prateći brojne NBA zvezde. Sa nekima je tokom karijere bio i upoređivan.
"Treneri su me poredili sa Kenijem Andersonom, jednim od najboljih plejmejkera rodom iz Njujorka. Volim Nika van Eksela, Brendona Dženingsa - sa kojim su me takođe često poredili. Volim da gledam Kajrija Irvinga, Demijana Lilarada, kao i Stefa (Kari, prim. aut.), ali šutevi koje on uzima su nemogući. Teško je to ponoviti. Ali on je dominantan zbog onoga što radi i volim da ga gledam. Često pratim i Treja Janga - mlad momak, nema visinu, ali definitivno može da ubacuje brdo poena".
Izbor urednika
Od evropskih košarkaša ugleda se na dvojicu grčkih velikana, ali i jednog srpskog – Miloša Teodosića.
"Često gledam Nika Kalatesa. U Evropi je pik en rol važan i mislim da je on najbolji pik en rol igrač u svetu košarke. Naravno i Teodosića. Njih dvojica su ono što zovemo majstorima igre. Nika volim zato što nije preterano dobar u šutu za tri poena, ali kada odigra pik en rol, on gotovo svaki put pronađe rešenje. Dok dok gledam Teodosića, mogu da zaključim da ono što on radi ne može da se nauči. To mu je Bogom dano. Pa, on može da doda loptu preko glave i pošalje je u ugao bez gledanja... To ne može da se nauči. Takve stvari volim da vidim jer često umem i ja da ih izvedem. Volim da bacam pasove preko celog terena... Volim i Spanulisa. Vrhunski strelac".
Oduševio se kada je saznao da je Teodosić na početku karijere igrao za Borac i FMP. Veruje da može njegovim koracima.
"Mislim da na neki čudan način moja karijera teče kao njegova. Kada sam došao u Borac, rekli su mi da je igrao tu. Tada je bio u Klipersima. Posle se vratio u Evropu, došao sam ovde i video njegov dres na svodovima dvorane. Nisam mogao da verujem. Idem njegovim koracima, a i ne znam ga".
"NAVIJAČI OVDE SU LUDI, AKO MOGU DA IGRAM PRED NJIMA, MOGU BILO GDE"
Koliko je znao o srpskoj košarci pre nego što se obavezao na vernost čačanskom Borcu pre tri godine?
"Iskreno - ništa. Kada sam došao ovde vrlo brzo sam naučio o tradiciji. Da je ovo košarkaška zemlja, da svi vole košarku... Pritom, dosta igrača odavde uspeva da stigne i do NBA lige. Tokom godina sam naučio da je ovo predeo u kojem želiš da igraš, jer je poštovan u svim krajevima sveta".
Vremenom je shvatio zašto Srbija i čitav region imaju toliko uspeha u igri pod obručima.
"Ako mogu da igram ovde, mogu da igram svuda. Teško je, igra se čvrsto, moraš da daješ sve od sebe svakog dana. Na treninzima, utakmicama... Igrači su stalno na sto odsto svojih mogućnosti. Čak iako nisu dovoljno dobri, daju sve od sebe, igraju čvrsto i mislim da je tako nešto teško pronaći u kontinuitetu. Često svojim prijateljima pričam da bi van Balkana mogao da igram još bolje jer je ovde jako teško igrati".
Još jedna stvar koja izdavaja ovdašnju košarku su i – navijači.
"Obožavam ih. Posvećeni su do srži, spremni da urade sve za svoje igrače, što ponekad ume da bude i zastrašujuće ako nemaš samopouzdanja. Ali atmosfera koju prave je sjajna. Posebno na utakmicama najvećih klubova, Partizana, Crvene zvezde... Čak i na mečevima Borca. Kada igraš kod kuće, navijači ti ne daju mira svih 40 minuta. Mislim da je to zabavan deo igre. Nešto što dolazi sa sredinom. Zaista su jedinstveni".
Koledž košarka je u SAD veoma popularna, ali iskustva koja je u domovini imao sa navijačima, ne mogu da se uporede sa onim koja je stekao igrajući na ovim prostorima.
"Neko bi pomislio da su navijači na koledžu ludi, ali kada pređeš okean i upoznaš ih ovde, shvatiš da ni sa kim ne mogu da se porede. Jednostavno, ovde kao da nema filtera. Ljudi rade šta žele, govore šta žele... Ponekad se i zanesu. Prisustvovao sam situacijama koje su izmakle kontroli, pa su se i utakmice odlagale... Ako nisi jak, definitivno će te slomiti".
O KOLEDŽU, NBA, MORENTU, EVROPSKOJ KOŠARCI, USPONIMA I PADOVIMA
Tokom koledža je dve godine proveo u Džons Kauntiju, a potom i dve na Mari Stejtu, gde ga je zatekao i sjajni Dža Morant - drugi pik sa drafta iz 2019. godine i jedan od najboljih mladih igrača na svetu. Njih dvojica su uz košarkaša Uniksa Ajzeu Kejnana i beka Finiks Sansa Kameruna Pejna možda i najuspešniji učenici Mari Stejta.
"Dža i ja smo se upoznali na kampusu, kada je bio u poseti. Češće sam pričao sa njegovim ocem. Jednom prilikom je Morant čak svratio do mog stana, malo smo se družili, ali posle toga ga nisam viđao. Bilo je to na mojoj poslednjoj godini i bio sam fokusiran na sebe, ali sa njegovim ocem sam često pričao. Ne znam da li sam mu pomogao u donošenju odluke da dođe. Stvarno mi se čini da je dobar momak i sve je ispalo sjajno. Kada sam otišao, on je uradio svoje i postao drugi pik na draftu, što je velika stvar".
Za razliku od trojice gore-navedenih košarkaša, Džons nije uspeo da pronađe put do najjače lige sveta.
"Svakom klincu je na koledžu san da dođe do NBA. To je definitivno bio i moj cilj. Bilo mi je teško kada sam shvatio da neću dobiti priliku, ali kada sam sazreo shvatio sam da moram sebe da stavim na prvo mesto. Da ne postavljam previsoka očekivanja. Mislim da je mnogo važnije biti ispunjen nego biti neko ili nešto. Sada sam fokusiran samo na to da napredujem. I dalje mi je cilj da zaigram u NBA, kod kuće - to bi bilo sjajno. Ali na kraju krajeva, ne želim tek tako to da očekujem od sebe, jer se razčarao u slučaju da ne uspem. Shvatio sam da treba da budem srećan sa onim što imam i da sa tim radim najbolje što umem. Jedino je važno da dam sve od sebe i šta god da se desi mogu da budem zadovoljan rezultatima. Jer, dao sam sve što imam".
One last shout out from Bryce Jones and President of Murray State Dr. Bob Davies dabs with a graduate. pic.twitter.com/YpzW4Lt1t0
— Justin Beasley (@JBeasleyWSMV) May 13, 2017
Kada je shvatio da neće dobiti priliku u NBA, okrenuo se Evropi. Nije ipak sve išlo kako se nadao.
"Početak profesionalne karijere je bio težak. Kada sam napustio Mari Stejt, imao sam probu u grčkom Panioniosu, koji se u tom trenutku domogao prve lige. Nisam uspeo, otpustili su me i po prvi put sam u životu bio višak. Otišao sam kući i napravio jednogodišnju pauzu, što mi se dotad nije desilo. Čim je stigao ugovor iz Ulcinja, spakovao sam kofere. Bio sam željan igre, očajnički sam želeo da budem deo tima. Na kraju sam izvukao maksimum. Nisam želeo da se vraćam nazad, da se prisećam osećaja koji sam imao kada su me otpustili (u Panionisu prim. aut.). U Ulcinju sam bio MVP čitave lige i najbolji igrač Superlige. Postizao sam oko 25 poena u proseku. A, onda je usledio poziv Borca. Ostalo je istorija".
OD NJUJORKA, PREKO ULCINJA I ČAČKA, DO BEOGRADA
Sa crnogorskog primorja put ga je doveo u Šumadiju i Čačak. Novi početak takođe je bio turbulentan, ali vremenom je shvatio da je doneo pravu odluku. Proveo je dve sezone u Borcu i bio jedan od najboljih igrača Čačana.
"Prva godina je bila posebna. Postao sam prvi stranac ikada u dresu Borca. To mi je mnogo značilo. Tokom čitave karijere sam bio zapostavljan. To dostignuće, činjenica da sam bio prvi u nečemu, mi je godila. Ispisao sam istoriju, postao prvi stranac. Bilo je ipak teško kada sam stigao. Bio sam drugačiji i dobijao sam razne signale od ljudi iz grada. Bilo je ludo, ali kada smo počeli da igramo i pobeđujemo i kada su ljudi videli šta umem, stvari su se promenile. Počeli su da pričaju sa mnom na ulici. Vremenom je bilo sve bolje.”
U srpskoj košarci je retkost da strani igrač provede više od jedne sezone u klubu. Šta ga je navelo da produži ugovor?
"Često smo pobeđivali. Osvojili smo ABA 2 ligu i onda je usledila pandemija. Kada se to desilo nisam mogao da znam šta me čeka, gde ću nastaviti karijeru i kada su nam rekli da idemo u Prvu ABA ligu, nisam imao dilemu. Zašto se ne bih vratio u tim koji poznajem, u kojem se svi međusobno znamo? Preneli smo isto jezgro igrača u viši rang. Znali smo da će biti teško, ali to je tako kada si u društvu najboljih klubova iz regiona. Bio sam svestan da mogu i da pokažem svoj talenat, šta sam sposoban da uradim.”
Minulog leta je stigao i poziv FMP-a.
"Potpuno ludo je bilo to što sam za interesovanje znao i pre nego što sam se vratio kući. Nisam mogao da poverujem da se sve odigralo tako brzo. Nisam imao vremena ni da razmotrim druge ponude i da li ih ima. Otišao sam kući kako bih razmislio i video porodicu, sa kojom se uvek konsultujem pre donošenja odluka. Usledili su pregovori i došli smo do dogovora. Odlučio sam da dođem. Pritom, zbog pandemije ništa ne želite da prepustite riziku. Video sam dolazak u FMP kao dobru priliku, znao sam i da je veći klub. Sve je bilo novo, počevši od trenera, ali rešio sam da se okušam. Takođe, dobio sam priliku da živim u Beogradu, koji se ne može porediti sa Čačkom. Takođe, po prvi put sam dobio mogućnost da igram u velikom gradu, mislio sam da je to odlična stvar i na kraju prelomio".
"MARINOVIĆ ĆE VAM ODRUBITI GLAVU ZA POBEDU, STEFANOVIĆ JE DRUGAČIJI"
U Borcu je imao priliku da sarađuje sa Markom Marinovićem, koji je u trenutku Džonsovog dolaska počinjao trenersku karijeru.
"Sjajan je trener. Kada sam došao dao mi je samopouzdanje, često verovao u mene više od mene samog i večno ću mu biti zahvalan zbog toga. Dve godine, dva različita nivoa - bilo je to sjajno iskustvo".
Kakav je trener popularni “Malina”?
"On je takmičar. Odrubiće ti glavu ako treba da bi pobedio. Pobeđivanje mu je najvažnije, to ga ispunjava. To sam shvatio kada smo igrali jedan protiv drugog. Radio je sa nama pet na pet i znao je da me dobije, da me izludi. Ali on jednostavno tako vidi igru, rođeni je pobednik i učiniće sve da trijumfuje. Mogu da kažem da trenira kao što je nekad igrao. S ozbirom da je i on bio plejmejker, uvek bi mi rekao kada vidi šuteve koje ja možda i ne vidim ili ne uzmem, jer bi ih on uzeo. Sećam se da mi je uvek govorio: "Čim vidiš blok – pucaj".”
U Železniku ga je sačekao sličan scenario. FMP je pred početak tekuće sezone preuzeo još jedan mladi stručnjak – Nenad Stefanović. Prema Brajsovim rečima, potpuno drugačiji tip trenera od Marinovića.
"Trener Stefanović je drugačiji. Šta god da se desi, pobedili ili izgubili, on je tu za nas. Čuva nam leđa. Pun je razumevanja. Morate i pred njim da odgovorate za svoje postupke, ali on to radi na poseban način. Stvar koju jako volim kod njega i zbog koje sam blagosloven što mi je trener, posebno u Srbiji, gde su mnogi treneri ludi - on se naljuti, ali se u stvari ne naljuti. Ne leči svoje frustracije na nama i uvek je pozitivan, optimističan. Sa njim mogu da pričamo o čemu god. Možete i sa Malinom da pričate, obojica će uraditi sve za vas. Ali Šone ti daje osećaj da ništa ne možeš da zgrešiš i ne stavlja ti nikakav pritisak na leđa. Mislim da i zbog toga imamo puno uspeha. Dozvoljava nam da budemo svoji, da igramo..."
"Ajde Brajs, sve je okej", često čuje od svog novog trenera.
"Uvek nam veruje i mislim da je to ogromna stvar za igrača. Ponaša se kao roditelj prema nama, ne trudi se da nas nauči da budemo kao on, već da pronađemo način da budemo svoji i pomogne nam da se pronađemo. To je moćna stvar, iako neki misle da je slabost - što je čudno. Oslikava se kroz naše rezultate, način igre… Mogu da izgubim tri lopte zaredom i od njega čujem: ‘Ajde Brajs, sve je okej’. To često priča, ne dozvoljava nam da se brinemo, već da se okrenemo narednom napadu. Daje nam ogromnu podršku".
Prisetio se i jedne priče trenera Stefanovića, koja mu je pomogla da ga bolje razume.
"Ispričao mi je i priču iz perioda kada nije radio na ovom nivou. Njegova ekipa je izgubila utakmicu i ti mladi igrači su čekali autobus kako bi otišli kući. On to nije hteo da dopusti, sve ih je odvezao svojim domovima. Klinci su možda mislili da će biti ljut, da neće hteti da priča sa njima... On je bio smiren, rekao im da je sve okej, da je to samo jedna utakmica. Posle ih je odveo i na klopu. To mnogo govori o tome ko je on. Bilo da se pobedi ili izgubi, biće tu za tebe. Mislim da je to izuzetno važna stvar, da shvatiš da nema pritiska, da možeš da igraš i da se zabaviš”, rekao je Džons i zaključio: “Obojica su mladi, sjajni u tome što rade i blagosloven sam što sam imao priliku da radim sa njima".
"ČAČAK KAO VELIKA PORODICA, U BEOGRADU SE MUČIM SA KAZNAMA ZA PARKING"
Kako pamti period proveden u Čačku?
"Dopao mi se jer nije tako veliki grad. Mogao sam svuda peške, nije mi bio potreban auto. Hrana je bila sjajna. Kada su me ljudi konačno upoznali, prihvatili su me kao svog. Voleli su me. Dok nisam došao u Čačak nisam znao da mogu da osetim takvu ljubav od drugih ljudi. Bilo je sjajno kada su dolazili na utakmice i zaista razumeju košarku, što je za mene bilo nešto jedinstveno. Ponekad pokušavaju da donesu odluke umesto sudija“, našalio se Brajs i poentirao: “Čačak je za mene bio kao jedna velika porodica".
Iz sredine koja broji oko 70.000 stanovnika, prešao je u metropolu. Ili bolje rečeno – vratio se.
"Beograd me je podsetio na Njujork. Veliki grad, sa mnogo više ljudi, raznih aktivnosti i stvari koje mogu da te nateraju da izgubiš fokus. Možeš da se izgubiš. Noćni život je isto sjajan, po tome je grad i poznat. Na kraju krajeva, osećam se blagoslovenim što konačno igram u velikom gradu jer sada znam kako da se nosim sa obavezama. Naučio sam da budem odgovorniji".
Ima i jedan problema, sa kojim nesumnjivo mogu da se poistovete svi Beograđani.
"Mučim se sa kaznama za parking, a-ha-ha. Na tome moram da poradim, ali pored toga sve je više nego u redu. Ovde se daleko brže živi. Čačak je nešto sporiji grad, u Beogradu je sve brže, saobraćaj je drugačiji i podseća me na moj rodni kraj, osećam se kao da sam kod kuće. Na to sam navikao, na takav stil života".
O PORODICI, TURBULENTNOM DETINJSTVU, NEVOLJAMA I OBEĆANJU KOJE JE DAO MAJCI
Džons je pre 27 godina rođen u Bruklinu, naselju Bedford Stajvesant. Nije imao lako detinjstvo. Kako kaže, u jednom domaćinstvu živeo je sa majkom, bratom, sestrom i bakom. Ističe ipak da ga je to očvrsnulo.
"Tražili smo joj novac kada god bi ga zaradila, a iako možda nije htela, na kraju nam ga je davala jer smo njena deca. Šta su žrtvovanje i odricanje, naučio sam od nje još kao klinac i to nosim sa sobom i dan danas. To što sam bio uz nju dok je radila sve u svojoj moći da nam omogući normalan život, odlazila na posao, gubila ga, tražila novi - naučilo me je šta je rad i to saznanje sam nosio sa sobom i kada sam se zaljubio u košarku. Sve dugujem njoj. Pokazala mi je da samo tako mogu da uspem u ovom svetu - napornim radom i odricanjem za ljude koje voliš. Takvo je otprilike bilo moje detinjstvo. Nismo imali puno i morali smo iz toga da izvlačimo maksimum."
Pohađao je, kako kaže, najgoru školu u okrugu. Uz brata je naučio da igra košarku, pa su vremenom stvari krenule nabolje, ali bilo je i nevolja.
"Odrastao sam u opasnom kraju u kojem si morao da se paziš bandi, droge, nasilja... Išao sam u najgoru školu u okrugu, ali sa najboljim košarkašim timom. Majka se bojala za mene, ali sam joj obećao da tamo odlazim isključivo zbog košarke i da neću dozvoliti da me ulica iskvari. Održao sam svoju reč, iako sam ponekad znao da budem u nevoljama, ali koji klinac nije? Zahvaljujući njoj sam bio dovoljno pametan da se fokusiram na ono što znam i želim".
Sve je moglo da bude drugačije da nije bio tako istrajan u nameri da održi reč koju je dao majci.
"Morate da se pazite posledica koje dolaze iz siromaštva - mogu da vas skrenu sa puta. Poznajem mnogo talentovanih ljudi koji nisu uspeli da se uzdignu iznad toga, koji su se okrenuli pogrešnim stvarima i na kraju ništa nisu postigli. Znao sam da to ne želim, uvek sam se trudio da se izvučem. Težio sam ka ostvarivanju ambicija koje sam sebi postavio još kao klinac. Tako da, imao sam možda traumatično detinjstvo, ali sam naučio da se nosim sa tim i budem iznad takvih stvari. To me je ojačalo".
Porodica još nije imala priliku da poseti Srbiju i vidi ga u akciji. Trudi se da to što pre promeni.
"Nisu još imali priliku da dođu i gledaju me kako igram. Pokušavamo da izvadimo pasoš majci, koja ne može da dočeka da me gleda kako igram. Želim da pomognem porodici da dođe i gleda me na terenu što je više puta moguće do kraja karijere".
"NAVUČEN SAM NA KOŠARKU I MAKSIMALNO JOJ POSVEĆEN"
Kakav je Džons van terena, kako provodi vreme?
"Nemam društvene mreže, tako da se ne bavim tim stvarima, ali kada ne igram, s obzirom da sam navučen, uvek gledam košarku. Čitam dosta. Naučio sam da se posvećujem sebi, kako bih napredovao. Da me ne shvatite pogrešno, iskuliram i ja povremeno. Družim se sa prijateljima, ali u pravo vreme. Tokom sedmice uglavnom ipak radim, skoncentrisan sam na posao. Ne igramo svakog dana, ali onda gledam utakmice, protivnike, sebe... Često gledam svoje video snimke. Manje više – sve se svodi na klopu i snimke. Pričam i sa prijateljima, čujem sa ljudima iz SAD. Ponekad odem u restoran sa nekim od saigrača. Ali sve u svemu, uglavnom sam maksimalno posvećen košarci".
Vidi se da u FMP-u vlada sjajna atmosfera. To najbolje oslikavaju sjajni rezultati, a Džons potvrđuje.
"Sa mnom je i jedan saigrač iz Borca, Šone (Nenad Nerandžić, prim. aut.). Super se slažemo, dobro ga poznajem. Od novih saigrača, imam super odnos sa Rankom (Simović, prim. aut.). Smešan je tip, pokušava da priča na engleskom, ne ide mu najbolje, ali se trudi i to zna da bude urnebesno. Volim da ga zafrkavam, kao i on mene. Ponekad i pretera, ali to je u redu, mlad je i voli da se zabavlja. Dobar prijatelj mi je i Ebuka (Izundu, prim. aut.) - uvek se trudim da imam dobar odnos sa centrima. Kao i Geri (Geret Nevels, prim. aut.) sa kojim treniram. Ponekad odemo zajedno na večeru, gledamo slične stvari na TV-u pa ponekad pričamo i o tome. Sa kapitenom (Marko Radonjić prim. aut.) se takođe dobro slažem. Odlično sarađujemo. Često pričam sa njim o košarci. Sa svima sam super.”
U Železniku je pred početak sezone kao jedan od glavnih ciljeva postavljen i razvoj mladih igrača. Brajs se trudi da im pomogne koliko god može.
"Volim da pričam sa mladim igračima, sa Vučom (Mihailo Vujičić, prim. aut.) i Šarenim (Nikola Šaranović, prim. aut.), pogotovu kada idemo na gostovanja. Mladi su i blagosloveni što igraju na ovom nivou. Trudim se da prenesem svoj mentalitet na njih koliko mogu i pomognem im u karijerama. Imamo generalno dobre odnose, odličnu komunikaciju i mislim da je to veliki deo dosadašnjih uspeha".