CAPUT MUNDI: Italijanski basket i odbojka u borbi za opstanak

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Pandemija koronavirusa preti da zada završni udarac košarci i odbojci u Italiji. Supremacija fudbala, pad interesovanja i posledično odsustvo priliva novca od prodaje televizijskih prava i sponzora, prouzrokovali su, da nekada dva veoma popularna sporta na Apeninskom poluostrvu, zavise isključivo od dobre volje i zanesenosti pojedinih italijanskih industrijalaca otpornih na fudbal. Dolazeća ekonomska kriza, proizvedena “lockdown-om” zbog epidemije kovida-19, preti da i poslednje sportske zanesenjake primora da odustanu od finansiranja košarkaških i odbojkaških klubova ili da redukuje drastično ulaganja.

U proteklih deset dana su stigle vesti koje su imale obrnuto proporcionalni odjek u medijima u odnosu na svoju dramatičnost. Košarkaški klubovi Roma, Pezaro i Kremona se nalaze pred gašenjem, a Ivan Zajcev, kapiten i najbolji igrač italijanske odbojkaške reprezentacije, odlučio je da napusti Modenu i da obuče dres Kuzbasa iz Kemerova, varoši u Sibiru, nekoliko hiljada kilometara jugoistočno od Moskve.

Klaudio Toti, višedecenijski vlasnik Virtusa Rome je “bacio peškir”. Rimski preduzetnik je godinama bezuspešno pokušavao da nađe partnera koji bi poneo deo tereta troškova u vođenju kluba, zatim je godinama pokušavao da proda klub, a onda je prošle godine očajnički tražio sponzora i nije ga našao. Virtus Roma, nekadašnji šampion Italije, prvak Evrope, višegodišnji učesnik Evrolige, tim iz Večnog grada, italijanske prestonice, prvoligaš nije uspeo da nađe jednog jedinog sponzora koji bi platio skromnu sumu novca za ime na dresovima igrača. Primera radi, bruto plata Dejana Bodiroge u Romi pre 15 godina je iznosila polovinu celog budžeta Virtusa u prethodnoj sezoni.

Predsednik KS Italije Đani Petruči je uzalud apelovao na predsednika Olimpijskog komiteta Đovanija Malagoa i gradonačelnicu Virdžiniju Rađi da pomognu Totiju i Virtusu Romi. Poziv je pao u prazno. Košarka u Rimu ne donosi glasove za razliku od fudbala. Rađi je ovih dana ponovo oživela priču o izgradnji stadiona Rome, odnosno predsednika kluba Džejmsa Palote, radovi bi trebalo da počnu sledećeg leta, baš pred izbore za gradonačelnika i gradsku skupštinu Rima. Za košarku, kao ni Malago, Rađi nije imala vremena, barem do sada.

Dejan Bodiroga u dresu Lotomatike (©MN Press)

Pezaro i Kremona, kao i još nekoliko klubova košarkaške Serije A, rizikuju da ne ispune osnovne uslove za upis u sledeći šampionat i pored toga što je KS Italije doneo niz mera koje olakšavaju upis. Predsednik Petruči je zamolio javno italijansku vladu da pomongne košarkaškom pokretu na ivici ponora.

“Košarka i drugi manji sportovi će najviše biti pogođeni krizom. Kompanije i industrijalci će biti primorani da reprogramiraju svoje poslovne planove i da ponište ili redimenzioniraju finansiranje sportskih klubova, kako bi sačuvali radna mesta i svoje radnike. Vlada i Olimpijski komitet moraju nešto da urade”, upozorio je Petruči koji je bio na čelu Italijanskog olimpijskog komiteta pre Malagoa.

Italijanska košarka je već 20 godina na silaznoj liniji: praktično od početka novog veka i rasformiranja velikog Virtusa Bolonje Etora Mesine, Peđe Danilovića i Manu Đinobilija, pada velikih košarkaških centara poput Rima i Milana. Italijanski basket su redom napuštali veliki italijanski industrijalci, banke, kompanije: od familije Beneton preko banke Monte dei Paski, do porodice Skavolini. Baš kao što u Varezeu više nema famlije Borgi na čelu kluba ili porodice Alievi u Kantuu.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kada su Roma i Milano igrali finale plej-ofa za skudeto postavljeni su rekordi gledanosti i interesovanja koji do danas nisu oboreni. Tri meča finala plej-ofa 1983. godine gledalo je 40.000 ljudi, a da su dvorene u Rimu i Milanu mogle da prime 100.000 gledalaca i one bi bile popunjene. Na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine RAI je platio za petogodišnja prava televizijskih prenosa košarakaških utakmica Serije A 50.000.000.000 lira (tadašnjih 50 miliona maraka), TeleMontekarlo je plaćao milion i po maraka za pravo prenosa jedne utakmice nedeljom. Luksotika je upumpavala, tokom devedesetih, šest miliona maraka da bi Serija A nosila njeno ime kao generalnog sponzora. Danas nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom ili Skaj ne žele da plate ni evro za utakmice Serije A. Ne zato što ne vole basket, jednostavno gledanost je toliko mala da ne opravdava investiciju, štaviše od zarade na reklamama i od pretplatnika se ne pokrivaju ni troškovi izrade prenosa. Nije bolja situacija ni sa generalnim sponzorom lige: posle dve i po decenije u poslednjoj sezoni ni njega nije bilo.

Nije politički koreknto reći, ali bez klubova iz najvećih i najbogatijih gradova nije moguće kreirati šampionate koji mogu da privuku pažnju široke publike. Dok su Bob Makadu i Majk D’Antoni igrali za Milano, Lari Rajt i kasnije Dino Rađa za Romu, Oskar Šmit za Kazertu, Toni Kukoč za Beneton, ili dok su u Bolonji vodili duele u gradskim derbijima Đorđević i Danilović, a kasnije Majers i današnji predsednik KSS, italijanski basket je bio na visokom nivou.

Predrag Danilović u Virtusu (©AFP)

Legendarni američki trener Dan Peterson je povodm pedesetogodišnjice odigravanja plej-ofa u Serije A izabrao najbolju petorku stranaca u istoriji italijanskog šampionata. D’Antoni na poziciji pleja, Dalipagić na dvojci, Kukoč na trojci, Bob Mors četvorka i Bob Makadu. Peterson je dodao i da bi se u njegovom timu našli Manuel Raga, Tom Mekmilen, Oskar, Krešimir Ćosić, Saša Danilović i Dragan Kićanović. Nekada su u Italiji igrali najbolji igrači van NBA, danas ne igraju čak ni najbolji Italijani.

Nije dovoljan Đorđo Armani koji već nekoliko godina ulaže prilično pozamašan novac u Olimpiju Milano, ni entuzijazam Masima Zanetija koji želi da vrati sjaj Virtusu Bolonja. Svaka čast Veneciji, Ređo Emiliji, Sasariju, Avelinu, Kremoni, Breši, Brindiziju, Trentu, ali su potrebne velike “čaršije” sa potencijalom od nekoliko stotina hiljada navijača, ozbiljan program oporavka basketa na nacionalnom nivou, nova organizacija, popularizacija košarke među klincima i potrebni su uspesi reprezentacije kako bi se medijski privukla pažnja.

Pre 20 godina Gazeta delo sport je imala tri-četiri strane rezervisane za basket svaki dan, ponedeljkom i više. Odbojka se zadovoljavala sa dva-tri. Danas basket ima jednu, a često i samo pola strane u najčitanijem sportskom listu ne računajući dan posle odigranog kola Serije A kada izveštaji sa utakmica pokriju dve stranice. Utakmice Serije A se prenose na kanalima televizija ili strimingom na intrnetu koje imaju veoma malu gledanost.

Odbojka se u Italiji bolje držala u ovom veku. Dobrim delom i zato što su muška i ženska odbojkašaka reprezentacija ostvarivali mnogo bolje rezultate od košarkaških selekcija a i klubovi su se bolje držali u Evropi. Jednostavno, za razliku od basketa, odbojke je na Apeniskom poluostrvu uvek bila “poslastica” provincije i njen zaštitni znak. Bogati industrijalci iz manjih centara svesni da sa fudbalskim klubovima mogu da budu samo ikebana velikima u Seriji A su se opredeljivali za odbojku. Tako su nastale uspešne priče u Modeni, Raveni, Parmi, Trevizu, Mačerati, Trentinu, Pjaćenci, Peruđi.

Ivan Zajcev (©Shutterstock)

Na prelazu između dva veka najbolji odbojkaši sveta su igrali u Seriji A: Brazilci, Kubanci, Srbi, Holanđani, Poljaci… Vest o odlasku Zajceva u Rusiju nije sama po sebi problematična, igrao je italijanski “Car”, kako ga zovu zbog ruskog porekla, i ranije u zemlji svojih roditelja. Novina je da je kapiten italijanske reprezentacije prihvatio da se preseli u Sibir jer su mu u Modeni rekli da ako želi da ostane plata će mu biti prepolovljena sa 550.000 evra na 275.000. Prošlogodišnji ruski šampion Kuzbas iz Kemerova mu je ponudio 600.000 evra i Zajcev je spakovao kofere i pravac Sibir.

Kao i u basketu i odbojci brojni klubovi se nalaze u neizvesnoj situaciji jer se u sledećoj sezoni neće takmičiti za skudeto već će se svi boriti za opstanak, bukvalni opstanak.

Piše: Željko PANTELIĆ