Ukrajinski scenario: Fjurimanija ili da li se boks vraća taktici od koje je želeo da pobegne?!

I na stranama našeg portala, baš iz ruke istog autora, ali i širom sveta poslednjih godina traje "kampanja" povratka boksa na mesto jednog od najpopularnijih sportova. Poziciju koju je izgubio što razvojem drugih borilačkih pravaca takmičenja, pre sveg MMA (mešovite borilačke veštine), što zbog sve češćih sumnji u pošteno suđenje, tačnije presuđivanje.

I čini se da smo konačno ušli u fazu kada možemo da kažemo da se plemenita veštona vratila tamo gde joj je mesto, a sve u senci pobede Tajsona Fjurija nad Dionteom Vajlderom i preuzimanje najcenjenijeg, WBC šampionskog pojasa u teškoj kategoriji. Ili pak ne...

Sumirajući utiske sa tog meča, revanša koji je preksinoć održan u Las Vegasu, ali i onog s početka decembra u Saudijskoj Arabiji u kojem je Entoni Džošua povratio IBF, WBA, WBO i IBO titule od dežmekastog Endija Ruiza mlađeg mora se priznati da su osećanja prilično podeljena. I to uglavnom iz jednog razloga.

Naime, tokom skoro dvodecenijske vladavine braće Kličko, a posebno u poslednjim godinama, očigledno zasićeni njihovim stilom ljudi su počeli da okreću leđa plemenitoj veštini. Tako barem kažu mišljenja "stručnjaka", ali pre svega medija. Te dosadni su, te samo zahvaljujući visini dominiraju, te da nemaju prave protivnike itd. Stekao se utisak da su oni zapravo loši bokseri koji imaju previše sreće. Glupost naravno.

Kao da su svi čekali da sruše prvo Vitalija, pa potom Vladimira koji zapravo nikada nisu prihvaćeni na Zapadu (izuzev Nemačke u kojoj žive ceo profesionalni vek). Kroz sličnog "toplog zeca" prolazi i Novak Đoković tako da je sasvim jasno o čemu se radi, da ne ulazimo u detalje.

I kada su braća Kličko konačno i na "opštenarodno" veselje sklonjena iz ringa, pošto je već dobrano vremešni Vlada prvo izgubio od Tajsona Fjurija, pa onda i Entonija Džošue, proglašeno je, tek tako - novo zlatno doba boksa. Uz udarača iz Alabame, i vladara WBC kategorije od 2015, Dioneta Vajldera ponovo su momci sa anglo-američkog područja vladali najpopularnijom i samim tim najatraktivnijom težinskom divizijom. A zapravo, malo se toga promenilo. Štaviše...

Ko je gledao oba navedena revanša, a razume sa u plemenitu veštinu, mogao je da uživa, ali i da se zamisli. Pre svega, da li se zaista nešto pomenilo?! Naveli smo gore nekoliko razloga zašto su braća Kličko morala da odu, a onda su na njihovo mesto došli momci veoma sličnih, ako ne i istih tehnika i fizikalija. Dvometraši, teški preko 110 kg, a izuzimajući Vajldera sa gotovo potpuno istim stilom boksovanja kao Vladimir Kličko. To se posebno može reći za Fjurija.

Visok, snažan, pakleno inteligentan, sa savršenom tehnikom i poznavanjem svakog detalja borbe u magičnom četvorouglu, rođen u porodici koja već skoro dva veka živi od krvavih pesnica bio je predodređen za velika dela. Da nije malo poludeo nakon što je savladao mlađeg od ukrajinske braće, verovatno bi odavno izdominirao. Ovako, čekao je pravi trenutak i on je došao zahvaljujući porazu Džošue u prvom meču sa Ruizom. Sačekao je priliku i prigrlio je. Ponavljamo, sasvim zasluženo.

No sama bitka je ličila na mnoge koje je prethodne dve decenije vodio pre svih Vladimir Kličko. Britak i snažan prednji direkt, korišćenje telesne mase i pri probijanju garda, bukvalno zatrčavanjem sa dignutim rukama pravo u glavu (tako je uostalom stigao i do prelomnog udarca u trećoj rundi koji je tako teško povredio Amerikanca da mu nije bilo oporavka sve do predaje), kešanje o protivnika sa svih 120+ kg kada god je moguće ne bi li ga dodatno iscrpeo... Dakle, slika i prilika "ukrajinskog scenarija" od kojeg je boks želeo da pobegne.

Ali, ne može se pobeći od savršenstva, od taktike koju mogu da izvedu zaista samo najbolji, savršeno školovani kadrovi kao što su bili braća Kličko ili pak Kralj Cigana.

Nesretni Dionte Vajlder je, možda je sada očiglednije. upravo ispao taj koji je upao u rupu kada nije imao dovoljno dobre konkurente, te je ta paklena desnica rešavala problem kada god bi se našao u istom. Rušio je redom kao maljem protivnike od kojih većina, da je pravde, ne bi ni smela da dobije šansu da uzme šampionski pojas. Ali, dobijali su i to samo po Americi. I ovaj put jer Dionte odabrao svoju domovinu, ali mu nije pomoglo. Ukrajinski scenario mu se dogodio, što se dalo očekivati. Amerikanac je ipak "polubokser" bez jasne defanzivne taktike i levom rukom koja mu, što bi zaljubljenici u boks rekli, služi za ukras. Sve je to raskrinkao Englez i prebio ga kao mačku. Krv iz uveta i iz usta nemi su svedoci nemoći ratnika iz Alabame.

Ne zaboravimo i Entonija Džošuu, trećeg iz ovog modernog šampionskog trijumvirata. Poraz od Ruiza, i to nokautom, pa potom i pobeda u revanšu na poene nisu nešto čime bi trebalo da se ponosi takav atleta. Što se tiče bokserskog znanja, momak je stvarno na mestu, ali ima i on mnogo rupa koje su sve jasnije. Pre svih, izgleda je slab na udarce u slepoočnicu. Ta njegova "staklena brada", tj slepoočnica je razotkrivena.

Bilo kako bilo, već se priča o "Bici za Englesku" gde bi se na Vembliju sastali Džošua i Fjuri za ujedinjenje titula. Šou se zavrteo iako, ponovo napominjemo, kvalitet boraca nije tako visok kao što se obećavalo i očekivalo. Braća Kličko su, sada je već sasvim jasno i laicima, postavili borilačke standarde koji se moraju pratiti ukoliko želite uspeh u najtežoj bokserskoj kategoriji. Sve ostalo je bajka ili marketing.

(Foto: Reuters)