Životni intervju Darka Miličića: Bio sam Šurda, išao pijan na treninge, ali taj Darko je mrtav... Danas uživam u prljavim kafanama sa kamiondžijama

Dok gledamo euforiju cele košarkaške planete oko Viktora Vembanjame, pre 20 godina u američku košarku je sleteo najtalentovaniji Evropljanin do tada viđen. Nijedan evropski košarkaš ranije nije izazvao takvu euforiju s one strane Atlantika kao srpski tinejdžer Darko Miličić. To što je na draftu ispred njega bio samo Lebron Džejms, a iza njega ostale legende poput Dvejna Vejda, Karmela Entonija ili Krisa Boša, dovoljno govori o kavom nebrušenom dijamantu se radilo.

Nažalost, nikada nije ni izbrušen. Ostao je samo dragi kamen koji nije zasijao. I životna priča koja bi trebalo da bude pouka milionima dece širom sveta. Tu čudesnu priču sa usponima i padovima, Darko Miličić je ispričao grčkom novinaru Janisu Stavrulakisu iz Gazete u verovatno najboljem intervjuu koji je dao u životu. Ako se za nešto može reći da je životni intervju, onda je to ovo remek delo. Da ne dužimo sa uvodom. Čitajte...

Da li si ponekad osetio da neko govori u tvoje ime? Da pričaju o tebi, a da te ne poznaju? Ili da pričaju tvoju priču, a da ne znaju ništa o tebi i šta se zaista dogodilo? 

"Naravno... Odrastao sam uz to. Tako što stalno slušam stvari o meni od ljudi koji nisu povezani sa pričom. Isto se dešava i danas. Mnogi ljudi pokušavaju da govore u moje ime, pričaju priče o meni, o tome ko sam i šta volim da radim, o tome kako je moja karijera završena i da još treba da igram košarku. Ali nikada nisu razumeli kroz šta sam prošao u NBA. Nikada nisu shvatili da je to bio najteži deo mog života. I naravno, ni ja nisam mogao da zamislim, kada sam imao 16-17 godina, da će košarka postati moja noćna mora. Zato što sam proživeo noćnu moru”, rekao je Miličić na početku velikog intervjua za Gazetu.

Šta je pošlo po zlu?

”Shvatio sam to nekoliko godina kasnije. Odnosno, kada sam se vratio iz NBA. Tada sam pričao o ljudima koji pokušavaju da me povrede. Ali ono što se zaista desilo je da sam povredio sebe. Postoje ljudi u životu koji će vam dati šansu. Ima onih koji te vole i onih koji te ne vole. Ima trenera koji će te naterati da igraš i onih koji misle da si igrač... Za bacanje! Negde će ti otvoriti put ili negde se neće baviti tobom. Ispred sebe sam našao zemljani put! Glavni problem u Americi je bio što sam pokušavao pronaći razlog zašto nisam uspeo. Nisam gledao u ogledalo već u ljude oko mene, misleći da hoće da me povrede! Mislio sam da sam tako dobar! Da sam savršen, a drugi su hteli da me povrede. Samo sam pričao, pričao, pričao, pričao... Da sam radio koliko pričam, još bih igrao košarku”.

Da li se sve dogodilo prebrzo? Na kraju krajeva, govorimo o 18-godišnjaku iz Srbije koji je te noći na NBA draftu nosio težinu celog sveta.

”Bio sam jedan od najvećih talenata tamo i jedan od najboljih mladih igrača u Evropi. Znao sam šta mogu i mislio sam da imam ceo svet pred nogama. Na kraju krajeva, nisam bio spreman. Jer, NBA je veliki korak ia u glavi sam još bio klinac. Trudio sam se da se slažem sa svima, mislio sam da sam najpametniji i najtalentovaniji, trudio sam se da budem onaj igrač koji ne može da padne! Ta misao mi se vrtela u glavi: ‘Moram da uspem. Čak i ako ništa ne radim u Americi, imam talenat i želim da uspem’. Ne, ne! Nećeš uspeti! Talenat je samo 20 odsto. Ako ne radiš, ostaćeš talenat ceo život. Sa 30-35 i dalje ćeš biti talenat. Prekasno sam to shvatio. Ali znaš šta? Nikad nije kasno! Sada vidim svoju decu u sportu. Moja dva sina Lazar i Luka igraju košarku, dok je ćerka Lara prva u Srbiji u tenisu do 12 godina. Zaista bi bilo kasno da nisam pokušao da im pomognem i da im objasnim šta je ispravno, a šta nije. Neka shvate da postoje dva načina. Onaj koji će te odvesti daleko, kao i onaj drugi…” 

Ponekad se ljudi pitaju da li su hteli da te etiketiraju... Da je Miličić problematičan. Da je razmaženo dete ili da svoj talenat nikada nije shvatao ozbiljno.

”Ljudi se danas ne bave samokritikom. Misle da su najbolji i najpametniji... I naravno, o svemu imaju svoje mišljenje. To mogu da razumem. Sve znamo bolje od drugih. U to vreme sam bio sam dete koje je velikodušno darovano od Boga. Bio sam najtalentovaniji mladi igrač na svetu, ali nisam završio posao. Nisam radio, nisam pokušavao da slušam šta drugi imaju da kažu. Bio sam kao krava koja daje 20 litara mleka i onda šutne kantu i prospe ga. Ne možeš da uđeš u NBA sa 18 i da misliš da si najpametniji. Poješće te! Moraš da radiš. To je ono što se očekivalo od mene. Otišao sam u tim koji će da se bori za titulu (Detroit Pistonsi). Nisam ih poštovao. Uvek sam radio suprotno od onoga što se od mene očekivalo! Nisam nikoga slušao! Po meni niko nije bio u stanju da mi kaže šta da radim! Imao sam svoj put. Ko si ti da mi govoriš šta da radim? Niko nije bio tu da mi kaže: ‘Darko, stani! To što radiš nije dobro za tebe. Molim te prestani’. Sad ponekad sedim i razmišljam... Zašto nisam pokušao da ih saslušam? Zašto nisam dao sve od sebe da uspem...“ 

Zašto nisi pokušao da ih saslušaš?

”Ne znam... Za sve sam kriv, a zapravo sam sve krivio. Da navodno ne prepoznaju moj talenat. Ali kada tim vidi novog igrača koji ne želi da radi, neće se baviti sa njim. Nemaju više razloga da imaju posla sa tobom. NBA je za mene bila bolno iskustvo i ljudi to ne mogu da shvate. Mislili su da sam momak koji je samo srećan što je u ligi. Ali stvari nisu bile takve. Ja znam ko sam! Znam šta mogu. Želim da istupim i budem lider. Bilo da igram košarku, ili idem u pecanje, lovim jelenove i vukove, ili se kartam sa prijateljima... Tako se osećam i takav sam. Ali sa mojim ponašanjem, imalo je smisla da misle da je Darko srećan samo zato što je u NBA“.

Kakav je čovek Darko Miličić?

”Još pokušavam da shvatim ko sam i da radim na sebi. Svaki dan! Pa kad ne nađem odgovore ili kad mi se glava napuni sumnjama, odem u manastir. Tamo nalazim ljude sa kojima mogu da razgovaram. Znam, na primer, da sam tvrdoglav i uporan. Okrutan sam prema ljudima oko sebe. Zahtevam da se sve uradi savršeno od onih oko mene i moje porodice. Takođe volim da pomažem ljudima. To je nešto što me ispunjava. Naravno, nikome ne bih mogao pomoći da mi Bog nije dao priliku da dobijem više nego što sam želeo. Zato pokušavam da pomognem što većem broju ljudi. Za mene je porodica najvažnija stvar na svetu. U životu sam napravio mnogo grešaka. Znam... Platio sam cenu. Ali ako učinim nešto loše sa svojom decom, nikada sebi neću oprostiti! Šta sam postigao u karijeri nije bitno. Želim da moja deca postanu dobri ljudi, da pomognu svetu i da ne donose iste glupe odluke kao ja. Ako ne uspem, biće to moja najveća greška”.

Da li su tvoja deca videla snimke na Jutjubu? Uz pivo... Ili sa gestikulacijom prema sudijama posle utakmice sa Grčkom...

”Da… I ne mogu reći da sam srećan zbog toga. Objasnio sam im da je to deo mog života. Od početka sam im stavio do znanja da sam tada bio zbunjen. Oni to znaju. Što je najvažnije, vide da se menjam. Videli su ove video snimke, videli su me u najgorim i najmračnijim trenucima mog života, ali shvataju da se njihov otac promenio. I to me čini srećnim“.

Nisi pokušao da sakriješ to od njih? Ili da izbegneš njihova njihova neprijatna pitanja?

”Ne ne! Šta da krijete od dece danas? Kao što sam vam rekao, osećam se dobro jer su shvatili da im se otac promenio. Vide da sam na njihovoj strani, da slavim Boga, da razgovaramo o važnim stvarima. da sam uvek uz njih. Vide da pokušavam da budem najbolji otac koji mogu da budem. Da se ​​trudim da budem najbolji. Sada, o video snimku sa pivom... Bila je moja greška. Ali znaš šta? Čak i kad sam bio pijan, nikad nisam tražio probleme ili tuče, niti sam ikoga povredio. Nisam pokušao nikoga da ubijem. Moja deca rastu i imaju pitanja. Sada se zahvaljujem Bogu što mi je dao snagu, poštenje i smirenost da im dam prave odgovore. Kada deca imaju pitanje, žele odgovor odmah i sada. Bez obzira da li ste spremni ili ne, morate im dati pravi odgovor. Jer sa tim odgovorom će otići na spavanje. Reći ću vam nešto... Poslednjih godina sam se i ja čudio sebi! Razumem to po odgovorima koje im dajem. Nekada sam oklevao da pričam o nekim stvarima. Ne bih znao šta da im kažem kada bi me, naprimer, pitali za ove video snimke. Zato što su pametna deca, ne postavljaju laka pitanja. I oni će sigurno znati ako ih lažete. Mogu vam reći da Darka još ne poznajem i da još upoznajem novog Darka...“

Koji ti je bio najveći strah?

”Nisam se plašio ničega i nikoga. Baš kao što vam kažem... Nisam imao strah. U svakom slučaju, smejao sam se ljudima kojima nije trebalo. Detroit Pistonsi su imali Bena Valasa, legendu. On je, na primer, jednom šutnuo loptu koja nije stigla do obruča, a ja sam se smejao na klupi! Rekli su mi: ‘Nemoj da se smeješ, on je Ol star’. A ja sam rekao: 'Ovaj momak je Ol star? Ali on ne može da ubaci šut'. Mislio sam da mogu da se složim sa bilo kim. Samo mi daj loptu i hajde da igramo. Nije me briga ko si i šta si uradio u životu. Međutim, posle dve godine to se desilo i meni. Promašim šuteve… A onda sam počeo da se pitam zašto se ovo desilo? Rekli su mi da ne budem tužan, da ne padam, da se isto desilo čak i Džordanu. Znaš šta, nije me briga šta je Džordan uradio! Stalo mi je do onoga što se meni desilo! Mogu da se probudim u tri ujutru i ubacim dva šuta zatvorenih očiju. Zašto nisam uspeo? Ben Valas je jedan od najvrednijih igrača koje sam ikada sreo. I mali balavac mu se na klupi se smejao jer nije ubacivao loptu. Klinac koji je mislio da mu se nikad neće desiti tako nešto. Tada te Bog kazni za svoju bahatost. Zato što se praviš pametan i misliš da si najbolji. Bog me je blagoslovio svojim talentom, ali ja nisam uradio ništa po tom pitanju. Sve se dešava sa razlogom. Sve što mi se desilo desilo se s razlogom”.

Tokom razgovora, često pominješ Boga...

”Tražio sam utehu na svim pogrešnim mestima... Pre nekoliko godina sam se zaista približio Bogu. Bio sam u Grčkoj, posetio sam Svetu Goru i manastir Hilandar. Kada sam otišao na Svetu Goru, bio sam nekoliko dana sam. Tada se promenio način na koji gledam stvari. Tada mi je sve blesnulo pred očima. Kao da se istina pojavila preda mnom“.

Te 2003. godine čuo si svoje ime na drugom mestu NBA drafta. Samo je Lebron Džejms bio ispred tebe. A onda su usledili Karmelo Entoni, Kris Boš i Dvejn Vejd. Da li si shvatio zašto si izgubio svoj put?

”Osećao sam se kao da me Lari Braun nikada nije voleo. Znao sam to od prvog dana sa Pistonsima. I nisam učinio ništa da ga opovrgnem. Ništa! Uvek sam radio ono što sam mislio da je ispravno. Ali nije bilo. Onda je Orlando želeo da mi pruži šansu. Mislio sam da je Orlando dobar izbor za mene. Imao sam Brajana Hila za trenera, rekao mi je da računa na mene, da očekuje mnogo od mene, ali je dobio otkaz 2007. i zamenio ga je Sten Van Gandi. Nije želeo čak ni da me vidi na fotografiji! Zato su potpisali Rašarda Luisa. Čak mislim da su mu dali ogroman ugovor (118.200.000 dolara na šest godina). Onda sam rekao svom agentu da pronađe tim, bilo koji tim. Osim Grizlija! Zato što sam želeo da budem u gradu u kome ću se osećati prijatno i lepo. Narednih dana me je pozvao i rekao mi da je jedina opcija... Memfis. Ma daj, jesi ozbiljan?! Objasnio mi je da su Grizliji jedini tim koji bi me dobro platio (21.000.000 dolara za tri godine). Konačno sam otišao i dočekao me je Pau Gasol. Dobro me je prihvatio. Pokušavali su da urade sve da se osećam prijatno, ali nisam mislima bio tamo. Znaš... Memfis nije najbolji grad za život, dok je ekipa tada bila na poslednjem mestu Zapada. U takvim slučajevima sačekaš 12. ili 15. april, pakuješ se, ideš kući i uživaš u životu”.

Ti se nikako nisi uklapao u američku kulturu?

”Volim da se borim, ali sam video oko sebe ljude koji to ne žele. Jedino do čega im je stalo je da dobiju statistiku i da vide sa koliko poena i koliko skokova završavaju utakmicu. Nije im stalo, bili su srećni samo ako su popunili svoju statistiku. Bilo im je svejedno, odnosno nije bilo važno da li je tim izgubio ili ne. Nisam mogao da verujem šta se dešava pred mojim očima! Bilo je to vreme kada sam igrao u Minesoti. Pa je došao generalni direktor Timbervulvsa i objasnio mi je da će me zadržati u timu samo ako se izvinim Kevinu Lavu. Da se ​​izvinim za onon cmizdravcu? Nikad! Nikad! Objasnio sam mu da shvatam da je on veoma važan igrač za Timbervulvse, da je Ol star, ali ne mogu da prihvatim da je momak srećan što je imao 20 poena i 15 skokova dok je ekipa izgubila. Baš me briga ko je! Posle pobede mislim u Los Anđelesu, bio je uznemiren jer je imao 12 poena i osam skokova. Žao mi je, ali ne mogu da mu se izvinim. Možda ima mnogo novca, možda ima sav novac na svetu, ali nije me briga me ko je, dođavola! Uzmi mi ugovor, nemam ništa protiv, ostaću ovde u Srbiji“.

Da li si video ljude kako se udaljavaju od tebe u tvojim mračnim trenucima?

”Ne… Uvek sam imao ljude pored sebe koji su me podržavali u svakom pogledu. Znali su da nisam loša osoba. Ko me poznaje, zna da nikome nisam učinio zlo. Osim sebi. Pokušavali su da mi pomognu na sve načine. Zapravo, nisam imao crnih trenutaka. Pitanje je bilo oko mene i mojih izbora. Odlučio sam da rano završim karijeru, spakujem kofere i vratim se u domovinu. Nikada nisam bio depresivan ili tako nešto. Samo sam osetio da je vreme da idem kući i živim život. Nisam onaj tip koji živi samo za košarku. I možda je to bio jedan od razloga zašto nisam uspeo. Volim da radim druge stvari. Odlazak na pecanje i lov, izlazak u kafane sa prijateljima, slušanje srpske muzike. Nisam navučen na košarku. Imao sam mnogo nesrećnih trenutaka. Sada mogu da razumem da je bilo trenutaka kada sam svetu izgledao veoma smešno. Ali iznutra sam bio veoma zbunjen. I ljudi to nisu mogli da shvate”.

Da li veruješ u drugu šansu?

”Naravno! Bog mi je dao još jednu šansu za život. Jer način na koji sam sebi oduzeo taj prethodni život, morao sam da patim više! Ali Bog mi je dao priliku. Sada se osećam srećno u polju, uzgajam jabuke. Nikada nisam mislio da ću raditi ovako nešto. Stari Darko bi taman sada završio karijeru, zaradio dovoljno para, vratio bi se u kafane i napijao se do jutra. Ali Bog je imao drugi plan za mene. Teško mi je bilo. Doživeo sam bolne trenutke ali zahvaljujući Njemu (Bogu) sam preživeo. Sada shvatam koliko je teško zaraditi novac. Novac ne pada sa neba. Od trenutka kada ubereš jabuke, moraš sve da uradiš kako treba, pravilno da ih skladištiš... Dug je proces. Sve ono što nisam uložio u košarku, ulažem sada! U ovoj drugoj šansi mog života. Kasno idem na spavanje i ustajem rano ujutru, bavim se sa toliko stvari, trudim se da se uverim da su mi jabuke kvalitetne. Učim svaki dan. Košarka je bila samo jedno poglavlje mog života. Nisam uspeo i ja sam odgovoran za to. Ipak, ne stajem. Košarka je bila moj život, ali nisam uspeo. Šta bi trebalo da uradim – da skočim sa mosta? Ne! Ići ću dalje! Sada imam farmu u Bosni i Hercegovini, imamo malo ovaca, malo krava. Učim na tome. Volim da stalno učim nove stvari. Sada ne plačem ni zbog čega! Šta je bilo – gotovo je! Idemo dalje. Učimo o proizvodnji i trgovini voćem“.

Da li je Darko kao mali bio sanjar?

”Da… Bio sam siromašno dete u porodici koja je pokušavala da živi dostojanstveno. Moj otac je bio policajac, a majka čistačica. Svaki dan su se trudili da daju sve meni i mojoj sestri. Da nam ništa ne nedostaje. Moji snovi nikada nisu išli toliko daleko! Nisam ni sanjao da ću jednog dana biti izabran na drugom mestu drafta ili da ću jednog dana igrati u NBA. Sećam se da sam mami i tati još od školovanja govorio da neću mnogo postići u životu. Danas me na to podsećaju sinovi Lazar i Luka: ‘Sećaš se šta si tih dana govorio dedi i baki? Da nećeš ništa uspeti?’ Zato pokušavam da im objasnim da je škola na prvom mestu. Želim da im pružim šansu da uspeju u sportu. Za mene je uspeh raditi na sebi i sagledavati greške koje ste napravili u prošlosti. Najvažnija stvar u mom životu nisu snovi, već ova porodica. Žena i deca su mi sve”.

Možeš li da opišeš trenutke iz noći NBA drafta? Odnosno, kada je Dejvid Štern prozvao tvoje ime i kada si izašao na scenu. Da li si razumeo šta se dogodilo? U tom trenutku ulazio si u novi svet?

”Bio sam sa ocem i agentom. Da budem iskren, nisam shvatao šta se dešava sve dok moje ime nije prozvano! Moj agent me je pripremio. Rekao mi je da će me Pistonsi izabrati sa druge pozicije. Garantovao mi je to. Međutim, imao sam sumnje. Hoće li se to desiti ili ne? Čuo sam neke priče o razmeni draft pikova koji se dešavaju minut-dva pre najave. Sačekajmo... Nisam mogao da uživam u tome, nisam mogao da živim san dok me nisu pozvali. Onda je sve počelo. Zagrlio sam svoje ljude, stavio kapu, otišao da pozdravim Dejvida Šterna i dao svoj prvi intervju. Tada sam shvatio da sam deo NBA, da sam izabran kao broj dva i da su me videli kao da sam sa druge planete! Sledećeg jutra vlasnik Detroit Pistonsa je poslao privatni avion da nas pokupi iz Njujorka. Moj otac je bio zbunjen, pokušavao je da shvati šta se dešava. ‘Poslali su avion po nas? Za mene i tebe? Stvarno? Celog života radim za policiju i sad ulazim u privatni avion’! Sledeći put kada sam mu pokazao kuću koju sam kupio. ‘Kupio si ovu kuću za novac od košarke? Ovakvu kuću može da ima samo predsednik Srbije! I kupio si je? Šta se dođavola dešava? Kakav je ovo svet?’ Bio je zaista zbunjen. Nije mogao da razume novac koji su igrači zarađivali u NBA i luksuz koji smo imali, poput privatnih aviona. Bio je to novi svet”

Kada si shvatio da je ovaj novi svet za tebe bio prestrog?

”Realnost me je udarila u glavu posle nekoliko sedmica. Kada je počeo trening kamp. Tada sam počeo da shvatam da stvari nisu onako kako sam mislio. Bio sam dosta uzbuđen, ali sam posle nekog vremena shvatio da ne očekuju bilo šta od mene! Žele me na treningu, rekli su mi da dam sve od sebe i da čekam. Za 18-godišnjaka je bilo strašno teško razumeti fraze poput ‘čekaj svoju šansu’. Gde je ta šansa? Kada će doći? Rekli su mi da radim, treniram, dajem 100 odsto i doći će prilika. Ali nikada nije. Govorili su mi da budem spreman. Ako nisi spreman, ako te ubace u igru i ne igraš dobro, opet ćeš sesti na klupu. Nikada nisam razumeo tu stvar ‘budi spreman’. Bio sam spreman cele godine i nikad nisam dobio priliku. Možda bi mi dali tu šansu da sam bio u lošijoj ekipi u ligi. Možda sam opet precenio svoje sposobnosti. Sada to razumem, gledam neke video snimke sa svoje prve predsezonske utakmice. Mislim da smo igrali sa Klivlend Kavalirsima. Borio sam se... Pokušavao sam da radim stvari koje sam radio u Hemofarmu, Kupu Koraća ili gde god sam igrao u Evropi, ali... Udario sam u zid! Definitivno nisam bio psihički i fizički spreman da pokažem šta mogu u šampionskom timu. Imao sam 18 godina, ali psihički i fizički, imao sam 16”.

Da li si se osećao kao da nosiš teret cele zemlje na svojim plećima?

”Nikada nisam sumnjao da li ću uspeti ili ne. Uvek sam verovao u sebe. Mislio sam da ću uspeti u NBA bez obzira na sve. Dajte mi ugovor na 2-3 godine i pustite me da igram! To sam imao na umu. Ali rekao sam ti da nisam zreo. Umesto da pokušavam, umesto da radim, umesto da slušam... Uvek sam radio suprotno. Rekli su mi da igram, a ja sam im rekao da ne želim! ‘U redu, sad nećeš da igraš’, ‘Zašto ne igraš’, ‘Zašto nisi hteo ranije’... ‘Igraću kada budem želeo da igram’! NBA te neće čekati da se probudiš! Neće čekati da igraš kada ti hoćeš! Ko si ti da bi te čekali? Naravno, problem ima veze i sa doslednošću. Nemoj da mi daš 30 minuta i u sledećoj utakmici ubaciš me na dva minuta! Šta znači to?! I umesto da se ponašam pametno, uvek sam radio suprotno. Pokušavao sam da im zagorčam život, ali sam sebi otežavao! Ne slušajući ih. Ne ponašajući se pametno. Pokušavajući da pokažem drugog Darka. To je bilo nezrelo. Svi su se čudili mojim glupostima! Uvek su verovali da ću se jednog dana probuditi. Ali kada sam se probudio, bilo je kasno”.

Zašto si prodao svoj šampionski prsten iz Detroit Pistonsa? To je verovatno bila jedina dobra uspomena iz tvoje NBA avanture.

”Prodao sam ga na aukciji za troškove lečenja četvoro dece sa Batenovom bolešću. Dao sam im nešto novca da odu na operacije, ali su morali ponovo. Tada sam odlučio da prodam šampionski prsten i pojas koji mi je dao Rašid Valas. Prvo sam pročitao priču o ovoj deci u novinama. Onda sam pogledao svoju ženu i rekao joj da moram da im pomognem. U karijeri sam zaradio sammnogo više novca nego što sam vredeo. Tako da sam morao da pomognem toj deci. Od tog dana pokušavamo da pomognemo gde god i kako god možemo”.

Da li si na društvenim mrežama? Da li čitaš komentare ljudi o tebi ispod video snimaka na Jutjubu?

”Nemam društvene mreže. Nemam Instagram, nemam ništa. Jedno vreme u Americi mi je bilo jako stalo šta ljudi govore o meni. Bio je to mali period života kada sam sve čitao. Onda je sve stalo. Do danas izbegavam da čitam komentare. Nije me briga šta misle o meni. Znam ko sam. Zapravo, još pokušavam da pronađem sebe. U ovom procesu mi ne treba bilo čije mišljenje! Znam dobro kroz šta sam prošao, znam dobro šta sam uložio od kada sam prestao da igram košarku. Trudim se da pomognem ljudima, porodici i kome god mogu. Nisam tip koji će povrediti ili pokušavam da te povredim. Nije mi stalo do toga da me neko zavoli. Radije bih da se ne sviđam ljudima. Osećam se ugodnije sa tim”.

Zašto to kažeš?

“Zato što se zbog toga osećam bolje! Jednostavno! Ko će mi reći šta da radim? Ko će mi reći kako će mi život postati bolji? Prijatelji me poznaju. Ponekad dođu stranci, pozdrave me i traže fotografije. Nikada neću reći 'ne'. Nije mi stalo da projektujem drugačiju sliku o sebi. Vidiš me... Ovde smo, u fensi restoranu gde ponekad dođem u japankama i prljavom šortsu. Zašto? Jer sam možda gladan, dođem ovamo posle šetnje, jedem i idem kući. Neću da sednem i popijem deset kafa i da pravim PR. Briga me šta ljudi govore, nije me briga šta ljudi misle o tome kako se ponašam i šta treba da obučem kada izađem da jedem. Idem u najprljavije kafane da jedem sa prijateljima, sedimo, pijemo pivo, jedemo meso i nije nas briga šta se dešava oko nas. Radim stvari koje me čine srećnim. Mogao bih se popeti na planinu i nestati na deset dana, a da niko osim moje porodice ne zna gde sam. I neću učiniti ništa da to stavim na Instagram. Da li je ovo danas uspeh? Da li vas društvene mreže ocenjuju uspešnim ili ne? O čemu pričamo? Šta učimo iz ovoga? Zašto bi ljudi bili hipnotisani time?”

Kako neko postaje tvoj prijatelj?

”Družim se sa običnim ljudima. Sedećemo i piti kafu, pričati o jednostavnim stvarima i zabavljati se. Ne volim ljude koji pričaju mnogo i pokušavaju da me impresioniraju. Mrzim to. Ne pokušavajte da izgledate veliki u mojim očima. Nemoj mi pričati o svom novcu jer me jednostavno nije briga! Provodim dosta vremena sa nekim svojim prijateljima. Nisu u sportu. Većina njih su vozači kamiona. Ovi momci su ludi (smeh)! Ne možete da ih poredite ni sa kim! Ako ih vidite, ako slušate kako pričaju, verovaćete da su najuspešniji ljudi u Srbiji, da zarađuju beskrajno, da su rešili sve svoje probleme... Ali nije tako. Svaki put kada se okupimo, sve zaboravimo! Pričamo svoje priče o našim životima i našim porodicama. A najviše od svega, nikada ne pričamo o poslovima. Ja svojoj deci uvek govorim da će novac u košarci ili tenisu doći sa uspehom. Ali ako vaše misli u životu ili u svemu što radite imaju veze sa novcem, niste uspeli. Sa 18 godina zarađivao sam tri, četiri miliona dolara godišnje. Prošao sam kroz mnogo toga, imao sam skoro sve što sam mogao da kupim, ali nisam bio srećan. Ne razmišljajte o novcu stalno. Ne dozvolite da vas novac obuzme. Morate razmišljati o tome kako ćete se poboljšati svaki dan. I sve će doći samo od sebe“.

Bio si veliko dete... Da li je to dete uživalo u košarci?

”Ne… Ne… Ali košarka je bila najbolja stvar koja mi se desila. Nikada ne bih imao priliku da otkrijem svet bez košarke. Nikada ne bih napustio svoje selo. Košarka mi je otvorila vrata. Bio je to izazov. Početak novog posla ili briga o porodici može biti izazov. Moj život je bio pun izazova. Nisam uživao u košarci, ali ako se vratimo u prošlost, greška je bila moja. I ničija druga. U teoriji, trebalo je da uživam i da budem srećan zbog toga. Mnogi ljudi su takođe očekivali da ću uživati i uspeti. Ali nisam. Možemo da pričamo o Leriju Braunu, da nije želeo da igram, ali nije kriv za moj neuspeh. To je samo trener koji nije verovao u mene, koji mi nije davao prilike, ali to ne menja ono što se desilo. Promenilo bi se da sam bio fokusiran, da sam bio spreman da učinim sve da uspem. Te dve, tri godine neigranja možda ipak nisu bile moj pad. Ali desilo se... Zato što sam sve bacio u vatru. Sada pričam sve ovo svojoj deci. Ako želiš negde da uspeš, moraš to doživeti! Svaki dan, svaku noć, svaki trenutak. Morate biti fanatični u pogledu onoga što radite. Pogotovo u ovo vreme”.

Sad kad Miličić vidi Darka u ogledalu, šta mu kaže?

”Jesi li lud (smeh)”.

A šta Darko odgovara Miličiću?

”Moja greška! Znaš... Ponekad me pitaju šta se desilo sa starim Darkom. Čudno je... Ja im kažem da je stari Darko mrtav i da se ​​više ne sećam tog tipa. A oni ustraju: ‘Kako ga se ne sećaš?’ Ne momci... Ne sećam ga se... Gotovo je. To nisam bio ja! Pokušavao sam da budem neko drugi. Ljudi znaju da sam, kada sam igrao u Hemofarmu, imao smešan nadimak. Zvali su me Šurda. Bio je to lik iz TV serije u Srbiji. Taj lik je bio tako spor... Jako spor. Stalno je bio pospan i želeo je kafu da se oporavi. To sam bio ja. Nisam želeo nigde da idem. Otišao bih u školu, odradio trening, došao kući i sutradan isto. Nije mi bilo stalo da izlazim noću. ‘Ostavite me na miru, momci, spava mi se! Sutra imam trening’. Dakle, kada sam otišao u NBA, nešto mi se dogodilo. Gledao sam u ogledalo i nisam mogao da se vidim. Nisam bio taj tip. Uradio sam mnogo ludih stvari. A kada u sebi držiš nešto što te ubija, onda je sve protiv tebe. Moraš nekome otvoriti svoje srce, to je jedini način da ga se oslobodiš“.

Da pišeš pismo mlađoj verziji sebe, šta bi savetovao 18-godišnjeg Darka neposredno pre nego što je napustio rodni grad, da igra košarku u NBA ligi?

”Slušaj mali… Ti si doneo tu odluku da odeš iz Srbije u NBA. Imaš 18 godina. Ne traži izgovore. Izbor je na tebi. Odlučio si da ideš. Ti si dete koje će postati čovek u Americi. Ako misliš da si spremni za to, nemoj tražiti izgovore. Samo jedna stvar je potrebna. Rad. Neka ti ljudi tamo veruju. Stavi im do znanja da si došao tamo da bi uspeo. Ne samo da zaradiš nekoliko dolara i odeš kući. Kažu da si mlad. Pa šta! To je smešan izgovor. To je tvoj izbor. Preuzmi odgovornost za svoje odluke. Bez izgovora! Radi.. Slušaj... Uči... Ti si među NBA legendama. Uzmi nešto od svakog. Prestani da govoriš da si ti taj! Šta dođavola pričaš! Šta ti misliš, ko si ti? Prestani da se žališ da ne igraš, a drugi igraju”.

Da li si ikada išao na trening pijan?

”Da… Igor Kokoškov je bio asistent u Detroit Pistonsima. Zgrabio bi me i rekao: ‘Mali, smrdiš kao gov..’! Nije me bilo briga. Osećao sam se na alkohol, ali nije me bilo briga. Izlazio sam iz kluba u sedam ujutro i bio na treningu u devet. Samo mi daj loptu! I rastrgnuću te! Postao sam negativac priče. Hteo sam da im dokažem da greše što me nisu pustili da igram. Šta moram da dokažem? Imao sam 18 godina u šampionskom timu i bio sam pijan na treningu! Šta sam zaista želeo od svog života? ‘Ne daš mi da igram, ja te ne poštujem! O kojoj ligi mi pričaš? Baš me briga! Daj mi šansu da igram’. Želeo sam da uspem. Ali sve je bilo pogrešno”

Kako želiš da se završi razgovor?

”Zahvaljujem Bogu na svemu. Zahvaljujem mu što mi nije dao da se raspadnem. Podbacio sam u jednom aspektu svog života. Znam da sam mogao i danas da igram košarku. I da igram dobro. Znam šta mogu. Verujte mi, mogao sam mnogo. Poštujem igrače koje sam našao u NBA, poštujem njihove karijere ali nisam video ništa u njima što ne bih ja mogao. Ipak, uvek sam radio suprotno od onoga što je trebalo. Moja greška... Hvala Bogu na drugoj šansi, na divnoj porodici koju mi je dao i nadam se da će blagosloviti moju decu da ostanu u sportu. Prošao sam mnogo toga, ali sve što mi se desilo pomoglo mi je da postanem bolji čovek. Imam još mnogo toga da uradim ali mislim da sam na dobrom putu. Napredujem iz dana u dan i videću gde će me ovo putovanje odvesti. Ne znam šta me još čeka u životu ali sam spreman za sve. U zdravlje naših grešaka...“.

Preveo i priredio: Nikola Stojković